Intimna (is)povest ženskih iskustava

Sanja Savić, „Tuđa kost”
Iako kratak po obimu, roman Tuđa kost bogat je različitim nivoima preispitivanja pozicije žena, bilo da u njihovom svetu eksplicitno (kao kod Ruže) ili implicitno (kao kod Dragane) vladaju patrijarhalni odnosi. Intimna (is)povest unuke o ženama koje su obeležile njen život, kao i lično iskustvo odrastanja i ženskog sazrevanja, ispričana je na svež način.

Sanja Savić, Tuđa kost (Areté, 2019)

Sanja Savić je mlada domaća književnica koja iza sebe ima jedan objavljen roman, Neoštrine, dve zbirke pripovedaka, Kad žirafa progovori i Vreme vašara, i jednu zbirku drama, Ptice i druge drame. Pored toga piše scenarije i režira. Izdavačka kuća „Areté” prošle godine objavila je njen poslednji roman Tuđa kost, prozno lirsko štivo o životu dveju generacija žena.

Sintagma dolazi iz bogate usmene tradicije ovih prostora i koristi se da opiše poziciju žene u kući, najčešće u kojoj se udala, ali i u onoj u kojoj je rođena – uvek tuđinka, nikada do kraja zaista prihvaćena. Tuđa kost simboliše neprestan grč i pritisak nad ženom da neupitno ispunjava ulogu koja joj je namenjena, s nadom da će od tuđe postati naša. U romanu autorka predočava, pre svega kroz život pripovedačicinih baba, kako se ovo tradicionalno, ali i generacijsko shvatanje žene prenosilo s pokolenja na pokolenje, s majke na ćerku. Ona uspeva da u tananom, lirskom tonu, kroz duboko lična životna iskustva tri žene, prelomi usađene obrasce, ali i težnju svake od njih da autentično prožive svoj životni vek.

Tuđa kost ima dva vremenska plana: jedan prati odrastanje i sazrevanje unuke koja preispituje svoju ljubavnu prošlost, a drugi prati važne životne trenutke njenih baba. Pripovedački glas unuke otvara radnju, i ona odmah započinje priču o dve žene koje su obeležile njen život. Smenjuje ga pripovedanje u trećem licu koje zalazi dublje u prošlost i govori o prelomnim trenucima u životima bake Ruže i bake Dragane – devojaštvu, udaji, rođenju dece, smrti najbližih. Izrazito fragmentarno, roman prati tri narativna toka  koji se paralelno razvijaju. Pričajući o životu pretkinja, unuka oživljava svoja sećanja na njih, ali i proživljava njihove sudbine koje povezuje sa ličnim iskustvom u ljubavi, odrastanju i sazrevanju.

Unuka preispituje nasleđe žena, šta je ono što majke svojim ćerkama, ali i druge žene u okolini, usađuju u glavu i u ponašanje, gde su granice ženske slobode i koje se granice smeju rušiti, a koje se nikako ne smeju preispitivati, kao i čime je sloboda žene uslovljena. Granice s kojima se junakinje susreću su i lične i nametnute od strane sveta u kojem žive, neke su promenljive, a neke neupitne. Evidentno, unuka živi u svetu drugačijem od sveta u kojem su odrastale Ruža i Dragana, granice su drugačije ispisane, ali neka pitanja su ostala nerazjašnjena i bolna i u njenoj generaciji. Opsesivno pitanje sa kojim se unuka susreće je šta znači voleti i biti voljen – ne samo u muško-ženskom već i u žensko-ženskom odnosu, porodičnom i  međugeneracijskom. Ovaj kratki roman, na jednom nivou naracije, implicitno predočava društvenu, ekonomsku i političku promenu SFRJ koja je omogućila više slobode u pogledu obrazovanja i rada žena, ali istovremeno kontrastrira položaj žene na selu (baka Ruža) i u gradu/provinciji (baka Dragana). Međutim, bez obzira na promenu spoljašnjih faktora, Tuđa kost osvetljava problem unutrašnjeg ne-oslobađanja, jer se u svetu romana pojedinka može fizički izmestiti iz tradicionalnog okruženja, ali njegove norme ostaju usađene u duši.

U romanu u kome apsolutno dominira svet žena (očevi su skrajnuti: Draganin otac, četnik, nakon Drugog svetskog rata odlazi u London, dok je Ružin otac mrtav), glavna mana je odsustvo lika majke (u slučaju unuke). Majke su  tokom odrastanja glavne figure, budući da imaju ulogu vaspitačica od kojih ćerke usvajaju znanja o svetu i životu a pozicije roditelja određuju mesto njihovih ćerki u zajednici, što je posebno vidljivo u Draganinom slučaju – ona strahuje od odbacivanje zajednice zbog svog oca. Međutim, unuka svoje roditelje ni u jednom trenutku ne tematizuje. Iz čitanja se vidi da su njeni roditelji baka Draganina ćerka, Zlata, i Voja, baka Ružin sin. Međutim, unuka-pripovedačica, majku spominje samo dva puta: jednom na početku knjige, u kontekstu „ranih životnih dilema”, kada postavlja pitanja o Bogu i religiji, i drugi put prilikom smrti babe, kada grli i ljubi sestru i brata. Iako je odnos Dragane prema Zlati važan segment romana (koji dotiče složeno pitanje ženskog prava na rad i ekonomsku samostalnost, ali i krivicu zbog ostavljanja deteta drugome na čuvanje), razlog zbog kojeg autorka bira da izbriše odnos unuke i majke ostaje nejasan i nelogičnan. Ista situacija je i sa figurom oca, iako odnos između Ruže i Voje ima svoju narativnu putanju.

Još jedna mana ovog kratkog romana tiče se stila. Roman je intimna povest a intimnosti ženskog sveta doprinosi liričnost romana – unuka surovost svakodnevice i sazrevanja kroz bolna iskustva poetizuje, što se na jezičkom planu održava kroz obilato korišćenje metafora i simbola. Međutim, ponekad su te metafore nerazumljive i nepotrebno otežavaju čitanje.

Čitateljke i čitaoci romana Tuđa kost imaju priliku da, pre svega, emotivno dožive brodolome i tugu unuke. O iskustvima baba govori se iz perspektive sveznajućeg pripovedača. On je sveznajući u klasičnom smislu – zna šta junakinje misle, osećaju, proživljavaju, čime se ostavlja utisak pouzdanosti i verodostojnosti. Oba vremenska plana, iako stilski veoma različita, izuzetno su lepo napisana, održavaju dinamiku teksta i stvaraju potrebno nestrpljenje da se što pre sazana šta će biti sa junakinjama romana. Fokus radnje nije na preispitivanju vrednosti od strane ženskih likova – one su prihvatile stanje kakvo jeste, žive mireći se sa normama koje im se nameću, ali su svesne i vrlo stamene žene. Kako unuka kaže: „odrasla sam uz jake žene, a to nisam ni primetila”. Međutim, svet romana, u kojem, kako je već istaknuto, dominiraju ženski likovi, nije idealan ni idealizovan. Iako ponegde postoji međusobno razumevanje (npr. između Dragane i tetke iz Zenice koja pristaje da čuva mali Zlatu), to je svet ženske netrpeljivosti i nesolidarnosti. Ipak, to nije crno-beli svet – likovi koji su na poziciji moći u okviru patrijarhalno-porodičnih odnosa, u kritičnim situacijama pokazuju razumevanje.

Iako kratak po obimu, roman Tuđa kost bogat je različitim nivoima preispitivanja pozicije žena, bilo da u njihovom svetu eksplicitno (kao kod Ruže) ili implicitno (kao kod Dragane) vladaju patrijarhalni odnosi. Intimna (is)povest unuke o ženama koje su obeležile njen život, kao i lično iskustvo odrastanja i ženskog sazrevanja, ispričana je na svež način. Međutim, na kraju ostaje podeljen utisak o književnoj uspešnosti romana jer autorska ideja o međugeneracijskom iskustvu života nije dosledno sprovedena, iz prostog razloga – nepostojanja lika majke. S druge strane, roman je vredan čitalačke pažnje, jer daje kompleksan i nejednoznačan pogled. Sanja Savić je uspela da zahvati različite etape ženskog sazrevanja, da ih bez patetike i prenemaganja opiše, i da pruži čitateljkama i čitaocima zadovoljstvo pri čitanju teksta. Imajući to u vidu, ipak možemo reći da Tuđa Kost Sanje Savić spada među bolje romane koji se mogu naći na policama domaćih izdavača. Ako dovoljno uporno kopate.

Marija Božić