„Iako kratak po obimu, roman Tuđa kost bogat je različitim nivoima preispitivanja pozicije žena, bilo da u njihovom svetu eksplicitno (kao kod Ruže) ili implicitno (kao kod Dragane) vladaju patrijarhalni odnosi. Intimna (is)povest unuke o ženama koje su obeležile njen život, kao i lično iskustvo odrastanja i ženskog sazrevanja, ispričana je na svež način. ”
Sanja Savić, Tuđa kost (Areté, 2019)
Sanja Savić je mlada domaća književnica koja iza sebe ima jedan objavljen roman, Neoštrine, dve zbirke pripovedaka, Kad žirafa progovori i Vreme vašara, i jednu zbirku drama, Ptice i druge drame. Pored toga piše scenarije i režira. Izdavačka kuća „Areté” prošle godine objavila je njen poslednji roman Tuđa kost, prozno lirsko štivo o životu dveju generacija žena.
Sintagma dolazi iz bogate usmene tradicije ovih prostora i koristi se da opiše poziciju žene u kući, najčešće u kojoj se udala, ali i u onoj u kojoj je rođena – uvek tuđinka, nikada do kraja zaista prihvaćena. Tuđa kost simboliše neprestan grč i pritisak nad ženom da neupitno ispunjava ulogu koja joj je namenjena, s nadom da će od tuđe postati naša. U romanu autorka predočava, pre svega kroz život pripovedačicinih baba, kako se ovo tradicionalno, ali i generacijsko shvatanje žene prenosilo s pokolenja na pokolenje, s majke na ćerku. Ona uspeva da u tananom, lirskom tonu, kroz duboko lična životna iskustva tri žene, prelomi usađene obrasce, ali i težnju svake od njih da autentično prožive svoj životni vek.
Tuđa kost ima dva vremenska plana: jedan prati odrastanje i sazrevanje unuke koja preispituje svoju ljubavnu prošlost, a drugi prati važne životne trenutke njenih baba. Pripovedački glas unuke otvara radnju, i ona odmah započinje priču o dve žene koje su obeležile njen život. Smenjuje ga pripovedanje u trećem licu koje zalazi dublje u prošlost i govori o prelomnim trenucima u životima bake Ruže i bake Dragane – devojaštvu, udaji, rođenju dece, smrti najbližih. Izrazito fragmentarno, roman prati tri narativna toka koji se paralelno razvijaju. Pričajući o životu pretkinja, unuka oživljava svoja sećanja na njih, ali i proživljava njihove sudbine koje povezuje sa ličnim iskustvom u ljubavi, odrastanju i sazrevanju.
Unuka preispituje nasleđe žena, šta je ono što majke svojim ćerkama, ali i druge žene u okolini, usađuju u glavu i u ponašanje, gde su granice ženske slobode i koje se granice smeju rušiti, a koje se nikako ne smeju preispitivati, kao i čime je sloboda žene uslovljena. Granice s kojima se junakinje susreću su i lične i nametnute od strane sveta u kojem žive, neke su promenljive, a neke neupitne. Evidentno, unuka živi u svetu drugačijem od sveta u kojem su odrastale Ruža i Dragana, granice su drugačije ispisane, ali neka pitanja su ostala nerazjašnjena i bolna i u njenoj generaciji. Opsesivno pitanje sa kojim se unuka susreće je šta znači voleti i biti voljen – ne samo u muško-ženskom već i u žensko-ženskom odnosu, porodičnom i međugeneracijskom. Ovaj kratki roman, na jednom nivou naracije, implicitno predočava društvenu, ekonomsku i političku promenu SFRJ koja je omogućila više slobode u pogledu obrazovanja i rada žena, ali istovremeno kontrastrira položaj žene na selu (baka Ruža) i u gradu/provinciji (baka Dragana). Međutim, bez obzira na promenu spoljašnjih faktora, Tuđa kost osvetljava problem unutrašnjeg ne-oslobađanja, jer se u svetu romana pojedinka može fizički izmestiti iz tradicionalnog okruženja, ali njegove norme ostaju usađene u duši.
U romanu u kome apsolutno dominira svet žena (očevi su skrajnuti: Draganin otac, četnik, nakon Drugog svetskog rata odlazi u London, dok je Ružin otac mrtav), glavna mana je odsustvo lika majke (u slučaju unuke). Majke su tokom odrastanja glavne figure, budući da imaju ulogu vaspitačica od kojih ćerke usvajaju znanja o svetu i životu a pozicije roditelja određuju mesto njihovih ćerki u zajednici, što je posebno vidljivo u Draganinom slučaju – ona strahuje od odbacivanje zajednice zbog svog oca. Međutim, unuka svoje roditelje ni u jednom trenutku ne tematizuje. Iz čitanja se vidi da su njeni roditelji baka Draganina ćerka, Zlata, i Voja, baka Ružin sin. Međutim, unuka-pripovedačica, majku spominje samo dva puta: jednom na početku knjige, u kontekstu „ranih životnih dilema”, kada postavlja pitanja o Bogu i religiji, i drugi put prilikom smrti babe, kada grli i ljubi sestru i brata. Iako je odnos Dragane prema Zlati važan segment romana (koji dotiče složeno pitanje ženskog prava na rad i ekonomsku samostalnost, ali i krivicu zbog ostavljanja deteta drugome na čuvanje), razlog zbog kojeg autorka bira da izbriše odnos unuke i majke ostaje nejasan i nelogičnan. Ista situacija je i sa figurom oca, iako odnos između Ruže i Voje ima svoju narativnu putanju.
Još jedna mana ovog kratkog romana tiče se stila. Roman je intimna povest a intimnosti ženskog sveta doprinosi liričnost romana – unuka surovost svakodnevice i sazrevanja kroz bolna iskustva poetizuje, što se na jezičkom planu održava kroz obilato korišćenje metafora i simbola. Međutim, ponekad su te metafore nerazumljive i nepotrebno otežavaju čitanje.
Čitateljke i čitaoci romana Tuđa kost imaju priliku da, pre svega, emotivno dožive brodolome i tugu unuke. O iskustvima baba govori se iz perspektive sveznajućeg pripovedača. On je sveznajući u klasičnom smislu – zna šta junakinje misle, osećaju, proživljavaju, čime se ostavlja utisak pouzdanosti i verodostojnosti. Oba vremenska plana, iako stilski veoma različita, izuzetno su lepo napisana, održavaju dinamiku teksta i stvaraju potrebno nestrpljenje da se što pre sazana šta će biti sa junakinjama romana. Fokus radnje nije na preispitivanju vrednosti od strane ženskih likova – one su prihvatile stanje kakvo jeste, žive mireći se sa normama koje im se nameću, ali su svesne i vrlo stamene žene. Kako unuka kaže: „odrasla sam uz jake žene, a to nisam ni primetila”. Međutim, svet romana, u kojem, kako je već istaknuto, dominiraju ženski likovi, nije idealan ni idealizovan. Iako ponegde postoji međusobno razumevanje (npr. između Dragane i tetke iz Zenice koja pristaje da čuva mali Zlatu), to je svet ženske netrpeljivosti i nesolidarnosti. Ipak, to nije crno-beli svet – likovi koji su na poziciji moći u okviru patrijarhalno-porodičnih odnosa, u kritičnim situacijama pokazuju razumevanje.
Iako kratak po obimu, roman Tuđa kost bogat je različitim nivoima preispitivanja pozicije žena, bilo da u njihovom svetu eksplicitno (kao kod Ruže) ili implicitno (kao kod Dragane) vladaju patrijarhalni odnosi. Intimna (is)povest unuke o ženama koje su obeležile njen život, kao i lično iskustvo odrastanja i ženskog sazrevanja, ispričana je na svež način. Međutim, na kraju ostaje podeljen utisak o književnoj uspešnosti romana jer autorska ideja o međugeneracijskom iskustvu života nije dosledno sprovedena, iz prostog razloga – nepostojanja lika majke. S druge strane, roman je vredan čitalačke pažnje, jer daje kompleksan i nejednoznačan pogled. Sanja Savić je uspela da zahvati različite etape ženskog sazrevanja, da ih bez patetike i prenemaganja opiše, i da pruži čitateljkama i čitaocima zadovoljstvo pri čitanju teksta. Imajući to u vidu, ipak možemo reći da Tuđa Kost Sanje Savić spada među bolje romane koji se mogu naći na policama domaćih izdavača. Ako dovoljno uporno kopate.