Ali smo dobili, za ovaj anglofilski trenutak nešto mnogo značajnije, prodor, makar u naznakama, jednog dela italijanske književne tradicije (Domeniko Rea, Rafaele la Kaprija, Leonardo Šaša) kod nas, putem pisca koji je primarno u njoj ukorenjen.
Aleksa Nikolić
Mario Liguori, Napuljski diplomata (Laguna 2016)
Do sada se u našoj književnosti nije pojavio stranac koji je na srpskom, kao nematernjem jeziku, objavio beletristike koliko Napolitanac, Mario Liguori. Pojavljivali su se stranci apologeti naše književnosti, koji su ukazivali na njen značaj u evropskim okvirima, ali niko od njih nije sam učestovao u našoj tradiciji. Pritom, Mario Liguori ne pripada slovenskoj, već romanskoj kulturnoj zoni, što ne dovodi do sučeljenosti samo na jezičkom planu, već i na mnogo širem kulturno-tradicijskom planu. Ta sučeljenost, koja se pretvara u prožimanje dveju sredina – mediteranske i balkanske – postala je osnovnom temom novog Liguorijevog romana. To je piščev debi u okviru te prozne vrste, dok je prethodno objavio dve zbirke priča (od kojih je jedna dvojezična, bez prevodioca) i knjigu putopisa. Ne spominje se to ovde bez razloga, jer u dosadašnjem opusu ovog pisca postoje izvesne veze, bez čijeg uočavanja ovaj roman ostaje pomalo nedočitan.
Kao što je Andrić svojim Mostom na Žepi, na izvestan način nagovestio roman Na Drini ćuprija, tako je pričom Zabranjeno voće (iz zbirke Prva ljubav) Liguori otvorio nekoliko tema koje je opširnije razvio u svom novom romanu – tema odnosa mladića na pragu osamostaljivanja i njegovog dede koji mu postaje uzor u životnim načelima, imagološka slika Napolitanaca, te pitanje materijalne i kulturne opreke sever – jug, koja postoji širom Evrope.
Naime, tek svršeni student političkih nauka iz mestašca u okolini Napulja, dobija priliku da stažira u italijanskoj ambasadi u Beogradu, početkom dvehiljaditih. Tu upoznaje svoju buduću suprugu, i tokom godinu dana stažiranja proživljava kolebanja i nemire koji su posledice njegove stranosti u društvu u koje je došao. Sve nam je to ispričano iz perspektive sveznajućeg pripovedača, jednostavnom pripovednom formom, bez puno preplitanja vremenskih instanci, i sa lako uočljivim elementima koji okupljaju sve ispripovedano u jednu čvršću celinu.
Najvažniji od tih elemenata je prijateljev rukopis, Napulj bez sunca, koji deda na samrti ostavlja mladiću, sa zadatkom da ga objavi. To je spis o specifičnom duhu napolitanstva, koji u sebi nose Napolitanci, i u čijem su stvaranju učestvovali neki od najvećih evropskih pisaca, boraveći u Napulju i pišući o njemu. Glavni lik ga nosi sa sobom u Beograd i čitajući ga, omogućava sebi povratak u domovinu, barem u mislima, gde ga čeka pritisak tradicije, obaveza da nasledi dedinu firmu, bude deo napolitanstva koji nosi u sebi.
Ali, evo kako pisac premrežava svoj opus, koristeći se i nekim postmodernističkim tehnikama. Naime, Giulio Morari kao lik postoji i u spominjanoj priči Zabranjeno voće, a on je u stvari anagram od Mario Liguori, što nam još jasnije osvetljava činjenicu da je spis u romanu u stvari autocitat naučne monografije o putopisima o Napulju, koju je Liguori objavio prošle godine.
Postoji još jedan element koji se ponavlja i integriše ovu prozu, to je san kojim počinje sam roman i koji junaka često mori u Beogradu – san o stvarnom sukobu sa policijom na izvesnom rimskom trgu, kada je sa levičarskom organizacijom učestvovao na protestu protiv bombardovanja Jugoslavije. U momentima kada mu se, tokom jednogodišnjeg stažiranja, učini da bi svoj život mogao da nastavi u toj sredini, i da bi mogao da prevaziđe razlike između svog napolitanskog i ovdašnjeg mentaliteta, njega spopada taj san, kao noćna mora, kao opomena.
U Napuljskom diplomati čitaoca bi mogla da iznenadi Liguorijeva kompetencija da govori o političkim problemima u našem društvu iz perioda dvehiljaditih, u kojima se roman i odigrava. On argumentovano raspravlja o dobrim i lošim stranama Đinđićevim i Miloševićevim, eksplicitno osuđuje učešće Italije u NATO bombardovanju Jugoslavije, i dotiče se teme korišćenja osiromašenog uranijuma. Njegov junak na ličnom planu proživljava krizu kroz koju je prolazilo naše društvo, i zbog toga stalno propituje sebe da li mu je potreban život u takvoj sredini. Ono što relativizuje njegovu pomisao da je kod kuće bolje, jesu njegova saznanja o sopstvenom napolitanskom društvu koja crpi iz Morarijevog spisa, gde se mogu uspostaviti mnoge paralele između ta dva socijalna konteksta. I napolitanstvo poznaje organizovanu mafiju, Kamoru, jaču od države, kao i socijalno devastiran stalež – lazarone. U često generalizovanoj slici koju glavni lik ima o Srbima, postoji dosta stereotipa (tuča u kafani, prejedanje mesom i naprasitost žena), što je zbunjujuće s obzirom na to da isti taj lik često progovara o smislu i pogrešnosti stereotipa.
Još snažniji utisak ostavlja piščevo duboko i istinsko poznavanje naše književne tradicije, a naročito opusa Radoja Domanovića i Miloša Crnjanskog. Sa stvaralaštvom Crnjanskog ga postepeno upoznaje, takođe bezimena, junakova devojka, a do kraja romana Crnjanski kao da postaje jedna od najčvršćih spona između napolitanskog i srpskog. Ta spona počiva na specifičnom, opterećujućem odnosu prema smrti, na koju se stalno misli, pa zato postaje paradoksalno bliska. Crnjanski je taj odnos izgradio kroz svoju koncepciju sumatraizma, a Napolitanci ga nesleđuju živeći pod aktivnim Vezuvom, čija lava neprestano preti, doslovno nad njihovim glavama. Pompeja je to iskusila, time je strah još jači. Ipak, taj toliko inspirativni i kompleksni motiv, Liguori je umetnički slabo obradio, obznanjujući nam taj fenomen gotovo kao deo izveštaja.
Uopšte uzevši, piščeva zamisao romana i svih tema koje bi on trebalo da obuhvati je poprilično kompleksna, ali njegova poetska artikulacija takve zamisli ostavlja pomalo bled utisak. Korišćenje romantičnih i jezičkih klišea, koji su semantički ispražnjeni, ponajviše doprinosi tome. Mnogi su događaji naprasni (odlazak u Dablin), motivisani uzgredno i brzo, što oduzima iluziju prirodnosti toka ove proze. Svojim uopštavanjima i komentarima pripovedač često potisne likove i njihove misli u drugi plan, i zato nam slika o njima izgled praznjikavo, ne možemo da ih zamislimo u punoći njihovog karaktera. Smeta u ovoj prozi i to što nam autor često govori, gotovo u maniru diskurzivnog teksta, šta je želeo da kaže, ne puštajući tako čitatelje i čitateljke da sam iznose zaključke na osnovu toka događaja ili delanja predstavljenog karaktera. Tu se gubi zadovoljstvo u književnosti, zadovoljstvo u tumačenju kreirane slike stvarnosti. I nadasve, čini se da jezik ipak ostaje ono što ovog pisca sprečava da se potpuno oslobodi i probije stegu u izrazu, izvesnu formalnost od koje ova proza pati – nemoć da u sebi nosi afektivnost. Ipak, na pojedinim mestima u tekstu, postaje jasno da će i ta najtananija barijera uskoro biti probjena, ukoliko ovaj autor nastavi da stvara ovim tempom.
O Liguorijevoj izuzetnosti u poznavanju srpskog jezika mnogo je pisano, i ništa od toga ne bledi, naprotiv, svakom novom knjigom sve smo više uvereni u to. On je zbog toga, bez dvojbe, jedan od naših najzanimljivijih pisaca, čiju književnu zrelost i apsolutno srastanje sa književnom dimenzijom našeg jezika, ipak, tek očekujemo. Zato je Dušan Veličković, pišući o ovom romanu u Politici, istrčao pred rudu tvrdeći da smo mi dobili našeg Konrada. Ali smo dobili, za ovaj anglofilski trenutak nešto mnogo značajnije, prodor, maker u naznakama, jednog dela italijanske književne tradicije (Domeniko Rea, Rafaele la Kaprija, Leonardo Šaša) kod nas, putem jednog pisca koji je primarno u njoj ukorenjen. Pred tim dimenzijama Liguorijevog dela, ovdašnja kritika ostaje kratkovida. Kada dobijemo prevode, svakako će nam se otvoriti novi horizonti u oceni dela ovog (srpskog) pisca, koji je u ovom društvu odavno prevazišao svoju ulogu stranog lektora.