Junakinje romana Otkako sam kupila labuda su predstavljene kao apsolutne suprotnosti – prema životnom dobu, zanimanjima, karakteru. Naratorka je bibliotekarka koja vodi monoton život, prateći jednu ravnu liniju, dok je njena ljubavnica i muza ona koja je dinamična, koja razbija predubeđenja i postavlja pozornicu za tačku zvanu – Ja. Pripovedačica je biće koje pripada svetu senke i tajne, a ova druga, sasvim suprotno, živi ispred svetla reflektora. Jedna pismo, druga glava, i obrnuto.
Tanja Stupar Trifunović, Otkako sam kupila labuda (Arhipelag, 2019)
Tanja Stupar Trifunović već je u regionu dobro poznata autorka koja je do sada objavila pet zbirki poezije, knjigu priča i jedan roman. Sva ta dela imaju originalne naslove. Naslovi su dugački i čitateljke i čitaoce podsećaju na naslove novinskih članaka, na primer: O čemu misle varvari dok doručkuju. Neki od naslova gotovo da su u formi rečenice: Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću, popis tokom selidbe: Satovi u majčinoj sobi, ili lekcija iz biologije: Razmnožavanje domaćih životinja. Ni roman Otkako sam kupila labuda ne predstavlja odstupanje od tih naslova-zagonetki. Može se razumeti kao citat, aluzija na delo Margaret Jursenar, ili pak onog davnijeg labuda iz grčke mitologije: Ledu i njeno jaje. Bilo kako bilo, labud je polje nedodirljivog, slobodan entitet koji se ne da posedovati, već samo pustiti da slobodno pliva rečnim vodama. Slično je i s ljudima koji plutaju vodama ljubavi.
Kada je reč o formi, narativni tok romana Otkako sam kupila labuda prati događaje od pre nekoliko godina od trenutka pisanja pisma. Radnja koja se pripoveda deo je prošlosti naratorke, koja piše nekakvu vrstu ispovesti i obraća se svojoj nekadašnjoj ljubavnici. U pitanju je pismo koje predstavlja pregled njihove veze i dublje objašnjava i opravdava naratorkine postupke i misli. Usled ispovedne forme, čitaoci i čitateljke su „treći točak“ partnerskog odnosa ženskog para, izloženi intimističkim detaljima i minucioznostima jednog seksualnog i istovremeno duhovnog ljubavnog odnosa.
Otkako sam kupila labuda je delo napisano u formi romana, međutim u njemu postoje i očigledni dramski elementi, koji se najbolje uviđaju u dinamici između dve glavne junakinje. Kako bi se razbila monotonija dominantno lirskog tona i načina pripovedanja iz drugog lica, Tanja Stupar Trifunović ubrzava dinamiku odsečnim dijalozima, raspravama i verbalizovanim fantazijama svojih junakinja. Dijalozi su tu kako bi osnovnoj priči o jednoj ljubavi udahnuli život, i proredili formu pisma koje preti da pređe u patetiku.
Osim dijaloga, zastupljeni su i monolozi. Dijaloška i monološka forma se smenjuju, te razbijaju osnovnu liniju ispovednog pripovedanja i time unose elemenat drame. Osim što se sam tekst služi dramskim trikovima, ovaj književni rod je prisutan na još jednoj ravni romana. Naime, naratorkina mlada ljubavnica je strastvena glumica i dramaturškinja, a njen omiljeni žanr: drama apsurda. Ona je glumica u pozorištu, ali i u njihovom ljubavnom odnosu. Njena gluma se produbila i doživela kulminaciju u epizodi neuspelog role-play iznenađenja koje je priredila pripovedačici. Ovakvom analizom dolazimo do zaključka da je u pitanjuroman koji u sebe integriše više književnih formi. Na nivou književnog dela kao takvog, to je roman. Ukoliko se posmatra samo jezgro i istina tog dela u kontekstu naratorkinog sveta, to je pismo. Na planu teksta i načina pripovedanja, odnosno pisanja, priklanja se rodu drame.
Junakinje romana Otkako sam kupila labuda su predstavljene kao apsolutne suprotnosti – prema životnom dobu, zanimanjima, karakteru. Naratorka je bibliotekarka koja vodi monoton život, prateći jednu ravnu liniju, dok je njena ljubavnica i muza ona koja je dinamična, koja razbija predubeđenja i postavlja pozornicu za tačku zvanu – Ja. Pripovedačica je biće koje pripada svetu senke i tajne, a ova druga, sasvim suprotno, živi ispred svetla reflektora. Jedna pismo, druga glava, i obrnuto.
Stalnom smenom između dominacije i podređenosti, junakinje nikada nisu na istoj ravni, već uvek jedna s drugom u suprotstavljenom odnosu, što najbolje prikazuju njihove svakodnevne rasprave. One su postavljene tako da jedna drugu potiru, i stoga je nemoguće doživeti ih kao neizmišljene. One su više figure nego realistične junakinje, umnogome zbog autorkine izražene potrebe da ih prikaže kao suprotne strane novčića. Neimenovana dvadesetogodišnja ljubavnica je oličenje prenaglašenosti u karakteru. Njeni postupci su katkad nemotivisani, hiperbolisani do apsurda, do momenta raskidanja sa realnošću i prelaženja u diskurs televizijske drame.
Prisutne su i primese „ženskog“ edipalnog kompleksa. Naratorka u neku ruku priznaje da u svojoj ljubavnici prepoznaje majku i stoga kroz homoseksualnu vezu i bliskost sa njom, pokušava da razreši konflikte iz prošlosti. „Htela sam da prestane to s tobom, to s njom. Te žestoke oluje iz vas koje su me podizale, bacale i drobile.“ Takođe, naratorkina mlađa polovina nju često oslovljava sa matora. U nekoliko navrata naglašava kako u njoj prepoznaje ponašanja svoje majke i kako često poznanicima govori da joj je ona majka, a ne partnerka. Razlika u godinama joj to i dozvoljava. S druge strane, prepoznaje se autorkino nastojanje da se o tabu temama homoseksualne ljubavi na našim prostorima piše kao o ljubavi uopšte, bez nepotrebnog ulepšavanja.
Naizgled jednostavno štivo od stotinjak stranica jeste priča o neuspelom i toksičnom odnosu dve žene, koji se na kraju razrešava po modelu sličnih životnih sudbina. Doticanje opštih mesta kada je u pitanju karakterizacija junakinja i igranje sa formom dela (roman, pismo, drama), rezultira likovima koji su više fiktivni nego realistični (cinična bibliotekarka i adolescentkinja koja veruje da će promeniti svet). One nisu samo junakinje romana, one su i glumice, stoga se njihov plastični prikaz može shvatiti kao svesna namera autorke. Sve u svemu, Tanja Stupar Trifunović zaslužuje priznanje zbog odabira teme, koja je na našim prostorima i dalje za većinu publike „šokantna“, kao i zbog načina na koji joj je pristupila.