Iako je oštra i kritična, ne stiče se utisak da Bužarovska svoje junake ne voli i da ih iz neke nadmoćne spisateljske pozicije omalovažava na bilo koji način. Naprotiv, oseća se ljubav i razumevanje za likove (a i pripovedačice i pripovedači svake zasebne priče, kao i svi likovi koji se u njima pominju su ljudi puni mana, problematičnih razmišljanja, stavova i delovanja). Ona nikada krivicu za ovakva ponašanja ne svaljuje na samog pojedinca: nekada manje a nekada više, vidi se da je društvo ono koje je iskvareno i izvor problema.
Rumena Bužarovska, Nikuda ne idem (Booka, 2019)
Zbirka pripovedaka Nikuda ne idem, makedonske spisateljice Rumene Bužarovske, objavljena je prošle godine u Makedoniji, a u Srbiji prevedena ove godine, u izdanju izdavačke kuće Booka. Budući da je na regionalnoj sceni prethodna zbirka pripovedaka (Moj muž, Booka, 2018) ostvarila veliki uspeh, nova je dočekana sa velikom pažnjom i zapitanošću da li će autorka njome ispuniti visoka očekivanja i ponoviti uspeh prethodne zbirke.
Za razliku od pretodne, tematski preciznije orijentisane zbirke, u ovoj autorka unekoliko proširuje broj tema kojima se bavi. Tako tematizovani odnosi nisu isključivo žensko – muški (ni u prvoj zbirci ovo nije jedini tip odnosa koji autorka ispituje), već je autorka fokusirana na mnogo širi spektar međuljudskih odnosa: među decom i roditeljima, (decom i majkama), prijateljicama, strancima i doseljenicima, među pripadnicama i pripadnicima različitih klasa, profesionalnim odnosima. Bavi se migracijama, susretima i sukobima različitih kultura. Ovo obogaćuje zbirku, ali ona dominantno ostaje fokusirana na žensko iskustvo (iako se bavi i muškim), što je modernoj (regionaloj) knjiženovosti preko potrebno. U zbirci se radi i o odnosu pojedinaca i pojedinki sa sobom. Autorka pokazuje razumevanje ljudske psihe, ali ne zagušuje napornim opisima. Širenje tema kojima se bavi, a koje su u prethodnoj zbirci bile tek nagoveštene, još više ističe njen talenat.
Stil kojim Bužarovska piše je direktan i čitljiv (u srpskom izdanju za ovo je u velikoj meri zaslužna i predvoditeljka Irena Šentevska). Minimalistički stil, međutim, ne umanjuje umetničku vrednost ovom delu. Jasno je da je za oblikovanje ovakvog izraza potrebno talenta i pažnje. Slike koje imamo pred očima su žive, filmične, te dok čitamo jasno vidimo ljude iz svoje okoline, ali i sebe same, među akterkama i akterima. Način na koji piše oslikava odnose, ono što je u njima problematično i loše, ali i emotivno i vredno razmišljanja. Tako su pripovetke u isto vreme izuzetno čitljive i potpuno nas okupiraju, ali su i teskobne, što ne čudi imajući u vidu odabir tema. Ono što bi moglo da se zameri je jedna vrsta jednoličnosti i „igranja na sigurno”, u smislu oslanjanja na prethodnu zbirku i izraz kojim se proslavila.
Iako je oštra i kritična, ne stiče se utisak da Bužarovska svoje junake ne voli i da ih iz neke nadmoćne spisateljske pozicije omalovažava na bilo koji način. Naprotiv, oseća se ljubav i razumevanje za likove (a i pripovedačice i pripovedači svake zasebne priče, kao i svi likovi koji se u njima pominju su ljudi puni mana, problematičnih razmišljanja, stavova i delovanja). Ona nikada krivicu za ovakva ponašanja ne svaljuje na samog pojedinca: nekada manje a nekada više, vidi se da je društvo ono koje je iskvareno i izvor problema. To je možda najjasnije u pričama poput „Osmi mart” i „Čeroki” , koje imaju nešto očiglednije izraženiju socijalnu tematiku, ali je svakako prisutno i u drugima. Koliko god likovi bili problematični, iskompleksirani, „teški” , vrlo je verovatno da će se čitateljke i čitatelji poistovećivati sa njima, ma koliko to neprijatno moglo da deluje.
Iako su akterke i akteri ovih priča iz Makedonije, njihovo iskustvo se lako može uporediti sa iskustvima ljudi iz svih zemalja u regionu (a verovatno i drugih siromašnijih posleratnih područja). Ovo se odnosi na situcije koji se dešavaju u Makedoniji, ali i na one koje se dešavaju u inostranstvu. Jedna od pripovedaka koje najbolje oslikavaju ovu „balkansku drugost” je već pomenuta priča „Čeroki”, koja vrlo slikovito opisuje odlazak jednog balkanskog para sa detetom da traži čuveni „bolji život” u Americi. Vidimo oduševljavanja i gađenja, a slom različitih očekivanja i susret kultura najsnažnije se vidi kroz oči zbunjenog dečaka. Inferiornost koja se oseća u odnosu na Zapad, nadomešćuje se lažnom superiornošću u odnosu na „druge” , koji su dati kroz likove Meksikanaca.
Među istaknutijim pričama koje se bave ženskim iskustvom, su „Sika” i „Kupine” . U obe se obrađuje depresija, opisuju unutrašnja stanja junakinja i analizira koncept relativnosti uspomena i njihovog značaja. Pripovetka „Sika” u samo nekoliko stranica nam daje uvid u čitav život jedne mlade žene, ali bitnije od samih događanja u njenom životu, analizira uvek tešku temu suočavanja sa bolešću i smrću. Beg od realnosti i projektovanje jednog niza problema na maštarije, a zatim šamar nakon suočavanja sa realnošću, čine okosnicu ove pripovetke u kojoj se vešto opisuju unutrašnja previranja junakinje. Suočavanje sa (tuđom) bolešću u isto vreme predstavlja suočavanje sa samom sobom, dok begovi u drugi svet postaju neodrživi u ovom pokušaju da se pobegne od svega.
Motivi prerazmišljanjavanja koje nas udaljava od nas samih, kao i promenjivu važnost uspomena nailazimo i u pripoveci „Kupine”. Bitan motiv ove pripovetke je i depresija koju doživljava pripovedačica, opisana sa istinskim umećem, bez nepotrebnog hiperbolisanja i patetike, u toj meri suptilno, kao što sama bolest često deluje gledano sa strane. Vešto povezujući različite motive, spisateljica u svojim pripovetkama gradi slagalicu, tako da svaki detalj i epizoda iz života ima smisla u konačnom sagledavanju slike.
Na kraju je očigledno da je odgovor na pitanje o tome da li je autorka uspela da ostane dosledna kvalitetu prethodne zbirke potvrdan, može se tvrditi i da ju je nadmašila. Iako su pripovetke često u drugom planu u odnosu na romane, zbirke Rumene Bužarovske vrlo lako mogu doprineti popularizaciji ove forme.