Sama radnja romana nije preterano složena. Centar oko koga se razvija radnja jeste vrsta intrige – čitajući, pitamo se da li je profesor Vajner zaista falsifikator i da li će se pronaći nestala služavka, ujedno i autorka slika. Na kraju, ipak, ne otkrivamo ništa, te se u ovom smislu postavlja pitanje ima li poente probijati se kroz tekst koji je, iako stilski korektan, izuzetno opširan i, na momente, naporan.
Vida Ognjenović Maksimum, Arhipelag, 2017.
Roman Maksimum poznate književnice i rediteljke Vide Ognjenović verno oslikava mehanizam hajke i javnog prgona. Inspiraciju za novi roman spisateljica je pronašla, kako kaže u intervjuima, u svom okruženju iz bliže i dalje prošlosti. Dok kritika naglašava povezanost teme sa optužbama vezanim za romane Danila Kiša (pogotovo pošto su se odigravale sedamdesetih i osamdesetih godima prošlog veka, kada se odvija i radnja ovog romana), čitaoce i čitateljke tema romana može asocirati i na druge slične i današnjici bliže događaje.
Roman se sastoji od mnoštva glasova, mnoštva različitih, jednosmernih perspektiva koje se, najčešće, međusobno dopunjuju i prožimaju, a nešto ređe sukobe. Monološke sekvence ponekad prekidaju dijaloški momenti, ali opisa i pripovedanja van prvog lica nema. Ovakvom strukturom spisateljica poručuje kako je istina neuhvatljiva, relativna i uvek lična. Odsustvo razrešenja na kraju romana treba da dovede čitaoce i čitateljke u sumnju da li je cenjeni Maks Vajner, slikar i istoričar umetnosti, odista falsifikovao, tačnije naslikao (ili pridodao kolekciji) sliku, kako se negde na pola romana saznaje, svoje služavke Pave. U tom smislu, zanimljivo je da autorka uspeva da angažuje čitaoca koji postaje još jedan (misaoni) glas pridodat polifoničnosti glasova junaka romana.
Sama radnja romana nije preterano složena. Centar oko koga se razvija radnja jeste vrsta intrige – čitajući, pitamo se da li je profesor Vajner zaista falsifikator i da li će se pronaći nestala služavka, ujedno i autorka slika. Na kraju, ipak, ne otkrivamo ništa, te se u ovom smislu postavlja pitanje ima li poente probijati se kroz tekst koji je, iako stilski korektan, izuzetno opširan i, na momente, naporan.
Autorka upotrebljava danas aktuelni siže saslušanja, u ovom slučaju dvostrukog, policijskog i stručno-komisijskog. Siže istrage (policijske ili bilo koje druge) poslednjih godina se nemilice koristi, pogotovo u filmskom mediju, i to u aktuelnim i popularnim serijama kao što su True Detective, Big Little Lies, The Affair.
Jedna od slabosti romana takođe je simplificirana karakterizacija junaka. Jednoobraznost likova mogla bi se objasniti zahtevnom strukturom dela, ali ipak se čini kao da je autorka s namerom oblikovala junake tako da budu predstavnici svojih staleža ili profesija. Ogroman raskorak postoji u prikazivanju likova viših staleža, kao što su npr. Vera i Maksim, i nižih, Pavinog lika ili lika njene rođake Mare.
Nasuprot zaštićenih života kojim su blagosloveni profesori stoji teška sudbina njihove služavke. Kontrast se još više produbljuje pošto su likovi inače humoristički okarakterisani (čak se i Pavi, kao nositeljki tragičnog, dodeljuje donekle ironičan nadimak – Tesla), a onda se, bez humorističkog ili ironijskog otklona govori o Pavinom životu, koji ne pripoveda ona, već, puna sažaljenja i razumevanja, kćerka oklevetanog profesora; pripadnica povlašćenog sloja.
Pavija Koruga Tesla je, pored Maksimuma, glavna junakinja dela i spisateljica je očigledno želela da bar ovaj karakter produbi. Međutim, Pavinu životnu priču sačinjava niz opštih mesta, a njene reakcije su preterane i neubedljive. Pri tom, Pavina sudbina nema nikakvog udela u glavnoj niti radnje, i osim toga što je zanimljiva i donekle usložnjava njen lik, nema bitniju funkciju.
Na isti način su u delo umetnuti i drugi elementi romana – Verina priča o sudbini njenog oca ili o umetnosti Amišâ, kao i Maksov narativ o grnčarki Mariji. Izgleda kao da je autorka pokušala da napravi vrstu enciklopedije naive koja bi stajala nasuprot „priznate“likovne umetnosti. U tom smislu postoji zanimljiv sukob „visoke“ i „niske“ umetnosti, u kojem preinačuje naivna. Ipak, segmenti u kojima se govori o umetnosti izdvajaju se kao naknadno pridodati, nakalemljeni. Slično je i sa delovima teksta u kojima spisateljica izdvaja sudbine onih koji su na različite načine stradali ili nestali usled hajke i progona. Naročito se veštački oseća izlaganje profesora o njegovoj porodici; segment koji nalikuje na loše uvežbane, nameštene političke debate.
Stilski solidan, Maksimum Vide Ognjenović uspešno tematizuje problematičnost javnog mišljenja i osude, kao i razarajuću moć sumnje i relativnost istine. Autorka u romanu prikazuje različite vrste progona, što se opet oseća kao donekle istrošena tema. Iako roman nudi određene novine po pitanju strukture, ipak se stiče utisak da je tema podređena strukturalnoj zamisli dela i da se, kao rezultat toga, određeni segmenti javljaju kao naporni, nepotrebni i suvišni.