Roman je formalno fragmentaran i nehronološki. Fragmentima sopstvenog traumatičnog fizičkog i duhovnog sazrevanja pripovedač u početku nastoji da dočara beznadežnu atmosferu ratnih devedesetih i način na koji takva stvarnost i okruženje utiču na mladog čoveka u formativnom životnom razdoblju. Međutim, ono što je u poetici Stankovićevog romana suštinski problematično jeste način na koji se gradi odnos njegovog pripovedača prema političkoj i istorijskoj stvarnosti.
Dragoljub Stanković Beogradski kiklop, Partizanska knjiga 2017
Beogradski kiklop (Partizanska knjiga, 2017) prvi je roman Dragoljuba Stankovića, autora koji iza sebe ima tri zbirke poezije. Stankovićev izbor je bio da nam naslovom i podnaslovom donekle sugeriše način na koji želi da pristupimo njegovom delu. Naslov je očigledna aluzija na roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine, ali i, kako saznajemo iz teksta romana, pokušaj autoironijskog iskoraka. Posmatramo li ga kao intertekstualnu vezu, imaćemo izvesna očekivanja, dok će nam podnaslov Autofikcija olakšati identifikaciju i empatisanje sa pripovedačem, koje neminovno postaje ostvarljivije verujemo li da se radi o makar delimično stvarnim doživljajima i osećanjima.
Eksplicirana Stankovića namera da se pridruži brojnim regionalnim i svetskim autorima autofikcije, koji su poslednjih godina popularizovali žanr, ipak bi se mogla dovesti u pitanje. Razlog za to je, pre svega, oslanjanje na postmoderne poetike, koje svakako jeste jedno od obeležja autofikcije, ali koje kod većine domaćih autora nažalost podrazumeva nevešt i nepotpun prelaz iz jedne u drugu poetiku. Žanrovski, roman možemo dovesti u vezu i sa tradicijom obrazovnog i umetničkog romana, ali ovi segmenti ostaju nerazvijeni, ili se makar sukobi u okviru njih razrešavaju na nedosledan način.
Roman je formalno fragmentaran i nehronološki. Fragmentima sopstvenog traumatičnog fizičkog i duhovnog sazrevanja, pripovedač u početku nastoji da dočara beznadežnu atmosferu ratnih devedesetih i način na koji takva stvarnost i okruženje utiču na mladog čoveka u formativnom životnom razdoblju. Međutim, ono što je u poetici Stankovićevog romana suštinski problematično jeste način na koji se gradi odnos njegovog pripovedača prema političkoj i istorijskoj stvarnosti.
Stankovićev pripovedač i glavni junak živi kao zatočenik nepodnošljivog istorijskog trenutka u kome se našao i iz koga, razumljivo, želi da se izmesti. Možemo pretpostaviti da se u njegovom slučaju otpor i neodobravanje ne manifestuju kroz akciju, već kroz povlačenje, zatvaranje i okretanje misticizmu i različitim aspektima duhovnosti. Do kraja nejasno motivisano ostaje dosledno izbegavanje da se o stvarnosti govori u jasnim kategorijama, odnosno da se, sa ili bez ironijskog otklona, čuje pripovedački glas koji osuđuje umesto da relativizuje. Nezadovoljstvo nemogućnošću da konstituiše sopstveni identitet, koja je očigledno makar delimično uslovljena njegovom svakodnevicom, pripovedač utapa u apolitičnosti i nezainteresovanosti za sve što je izvan njega samog. Suprotno očekivanju da će ovakvo stanje biti stepenica ka osvešćenijem i osetljivijem pripovedaču, ili makar njegovoj kritički razvijenijoj starijoj verziji, kategorije i referentne tačke u odnosu na koje se on određuje do samog kraja romana ostaju suštinski konzervativne. Pre nego od političke realnosti, Stankovićev junak strepi od „metafizičkih posledica“, a sve to dok pati za stabilnom figurom patrijarhalnog oca, čiji nedostatak vidi kao deo sopstvene oštećenosti, i žudi za seksualnim iskustvima sa ženama čiji se obrisi u delu javljaju kao „pojave“, „estetska vizija sveta“ i „božanska prevara“.
Urednik i autor pogovora, Srđan Srdić, Stankovićev roman opisuje kao knjigu „obračuna sa egomanijaštvom“. Taj obračun je upravo ono što ovom romanu nedostaje. Prošavši kroz fizička i duhovna iskušenja, pripovedač i junak ostaje veran eskapizmu i defetizmu, samoponištenju u cilju nepostojanja i, bitnije, neučestvovanja, zarobljen u maglovitom prostoru utešne apatije, iz koje tek ponekad provejava stereotipna misao o katarzičnim potencijalima umetničkog stvaranja. Ovakav stav i ovakva književnost mogli su biti smisleni u vremenu u koje je smešten veći deo radnje romana, ali ne i danas, kada su nam više nego ikada potrebni jasni stavovi prema vrednostima, nasleđu i posledicama tog vremena.
Konačno, ostaje upadljivo neiskorišćen potencijal žanra od koga je Stanković mnogo više sebe dao prvom nego drugom delu složenice. Umetnička obrada autobiografskog sadržaja je ono što autorima i autorkama daje mogućnost nadgradnje, slobode ili razračunavanja sa ličnim, sa ironijske pripovedačke distance. U slučaju romana Beogradski kiklop, trud uložen u umetničku obradu nedovoljan je da bi delo moglo da komunicira na nivou višem od puke generacijske identifikacije. Izbegavajući da događaje koji su obeležili njegovo lično i autorsko sazrevanje komentariše iz pozicije zrelije ličnosti, koja bi trebalo da konstituiše zrelijeg pripovedača, autor je svoj roman obeležio nemotivisanim i besmislenim relativizmom.
Veliki deo navedenog mogao bi biti neutralizovan prisustvom obećane autoironije iz naslova, koja na nivou teksta ostaje netransparentna. Lik Stankovićevog pripovedača, koji je suštinski marginalizovana ličnost, autsajder, u sebi nosi ogroman neiskorišćen subverzivni potencijal, na šta ukazuju retki delovi teksta u kojima nam se bliže predočava junakova „čudna“, ali ona ljudska „čudna“, strana. Insistiranjem na ironiziranju ovakvog junaka, autor bi svakako stvorio jedno mnogo drugačije delo, ali bi to delo za savremene čitaoce i čitateljke bilo daleko smislenije.