Intervju sa Jasminkom Petrović prošao je dug proces od razgovora, prekucavanja, autorizacije pa sve do objavljivanja. Za dva meseca, ovaj razgovor napunio bi godinu dana da ga Zlogonje nisu ponovo oživele. Pričale smo o: prvim koracima, procesu pisanja, odabiru tema, ratu, solidarnosti, slobodi, diskriminatornim praksama, a najviše smo govorile o deci i dečijoj književnosti. Prešli smo mnogo tema koje su uvek aktuelne zbog čega i ovaj intervju ne može biti star. U njega je ipak utkana iskrena dečija razigranost koja ruši sve prepreke.

Intervju je vodila Nevena Šaulić

UVOD:

Dobar dan Jasminka, znam da intervjui i svaka vrsta preispitivanja i propitivanja u Vama stvaraju određenu vrstu anksioznosti. A to sigurno može podsećati na školske dane, za koje i sami kažete da ih niste baš mnogo voleli, stoga, kako bih napravila distancu od tog nemilog vremena, moram da Vas pitam nešto što Vas sigurno nisu pitali u školi – Kako ste?

Misliš sada, trenutno? Meni je sve ovo uzbudljivo, kao avantura. Nije mi neprijatno, to ne. Moj problem je što sam ja neorganizovana, a odgovorna. I onda je to stalna šizofrenija, jer uvek nešto nisam uradila, ali ne kažem sebi − „E baš me briga!“, nego se sekiram. Trenutno moj suprug i ja završavamo jednu knjigu koja je nastala iz niza radionica sa decom. Projekat se zove Grad iz dečjeg ugla, imamo deset do dvanaest radionica, gde su deca turisti u svom gradu. Oni pišu, crtaju, fotografišu, i onda mi te njihove radove uobličimo u knjigu. Uradili smo par gradova, a sada finiširamo Lazarevac. Taj projekat je stvarno dinamičan i vrlo uzbudljiv. Deca uživaju, a i mi sa njima. Uvek nešto novo saznamo, otkrijemo, pronađemo. Ovih dana radim i drugu ruku nove knjige za Odiseju. Te dve nedovršene knjige mi ne daju mira. Stalno mi nešto treperi u stomaku. Eto, to ti je to. A ovaj naš razgovor mi je vrlo zabavan i prijatan. Volim da upoznajem mlade, pametne i vredne ljude. Oni mi ulivaju nadu da će biti bolje.

A o čemu je nova knjiga za Odiseju?

Primetila sam da deca olako uzimaju psa, a kada shvate koliko oko njega ima posla brzo odustaju. Najčešće ga prepuštaju nekom drugom na čuvanje, a neretko ga i izbacuju na ulicu. Pas je vrlo zahtevan kao kućni ljubimac, za njega je potrebno odvojiti i vreme i prostor i živce. Nakon što se podmire pseće osnovne potrebe, možemo uživati u igri i šetnji sa njim. Ne kaže se slučajno da je pas najverniji čovekov prijatelj. Pas može deci pružiti veliku radost i biti im pouzdan oslonac u odrastanju. Uz kućnog ljubimca najmlađi ukućani razvijaju humanost i jačaju odgovornost. Namera mi je da ove poruke prenesem čitaocima kroz jedan zabavan i emotivan odnos između psa Krce i devojčice Nine.

O TOME KAKO JE SVE POČELO:

Svuda se može pronaći spisak mnogobrojnih knjiga koje ste napisali, ali nigde ni mi, a ni čitaoci, ne možemo pronaći suštinski momenat Vašeg stvaranja. Zanima me, kako je sve počelo?

Pisala sam od kad znam za sebe, ali nikada nisam ni sanjala da ću biti pisac. Nikada. Još uvek čuvam prve pesme u nekim tajnim sveskama. Nisam bacila ni moj dnevnik gde sam svakodnevno beležila različite događaje i burna tinejdžerska osečanja. Studirala sam književnost sa idejom da budem profesorka. U to vreme su nastale brojne priče za odrasle (koje nikada nisam objavila). Sticajem životnih okolnosti godinama sam smišljala tekstove za radio reklame. Sad shvatam da mi je to bila dobra vežba za pisanje za decu. U reklamnoj poruci od 30 sekundi treba da pošalješ poruku i da probudiš neko osećanje kod slušaoca. Današnja deca nemaju živaca za duge opise. Ona vole dijaloge, dinamične i neočekivane obrte i mnogo humora. Paralelno sa reklamama pisala sam i tekstove za dečje časopise (Tik-Tak, Veliko dvorište…). Sredinom devedesetih godina, napisala sam prvu knjigu „Giga pravi more“. Tada sam imala trideset i šest godina. U to vreme je nastao preokret u mom životu.

Da li postoje uzori na koje se ugledate? Koje ste knjige kao mali Vi voleli da čitate?

Moja omiljena knjiga iz detinjstva je Pipi Duga Čarapa. Uživala sam u avanturama glavne junakinje. Osim što me je Pipi zasmejavala i razbuktavala mi maštu, učila me je da mislim svojom glavom. Ipak, najveća dobrobit ove knjige je ta što me je bodrila u trenucima očaja zbog razvoda mojih roditelja. Samoj sebi sam govorila – „Pipi živi sama, mama joj je umrla, a njen tata plovi po dalekim morima. Ako ona može da bude tako hrabra, mogu valjda i ja!“ Kada sam odrasla, otkrila sam i neke druge slojeve Pipi Duge Čarape, a samim tim i književnu snagu autorke Astrid Lindgren.

Godine 2006. bila sam gost Internacionalne biblioteke u Stokholmu. Tom prilikom sam posetila brojne dečje biblioteke po čitavoj Švedskoj. Takođe sam obišla i muzej Junibaken koji je posvećen skandinavskim piscima za decu. Najveći deo postavke govori o Astrid Lindren i njenim čuvenim delima. Posetioci imaju mogućnost da „uđu“ u knjige i direktno se sretnu sa brojnim likovima. Čudesno iskustvo i ogroman emotivni doživljaj. Bila sam zadivljena koliki prostor i kakav kvalitet zauzima književnost za decu u Švedskoj.

Kada ste krenuli da pišete i kako?

Nakon objavljivanja prve knjige, imala sam zanimljiv razgovor sa direktorom agencije Saatchi&Saatchi, Draganon Sakanom, koji nažalost nije više među nama. Kada sam mu rekla da razmišljam da napustim advertajzing jer želim da se bavim pisanjem za decu, on me je gotovo gurnuo rečima: „Idi, izađi iz marketinga! Pisci i umetnici koji ostanu zarobljeni u reklamama vremenom postaju nesrećni i apatični“. Zahvalna sam mu zbog ovog saveta.

O PROCESU PISANJA:

Da li je Vaše pisanje precizno i unapred osmišljeno ili se vodite intuicijom, ili možda postoji neki samo Vama svojstven metod?

Mene pronalaze teme. Jednostavno gledam, slušam i pratim šta se dešava u mojoj okolini. Nisam konceptualista. Nikada nemam onaj momenat − „E sada ću ja napisati knjigu po sledećem planu…“ Dešava mi se da mesecima ništa ne napišem, ali sam zato u stalnom kontaktu sa decom – na  književnim skupovima, radionicama, festivalima i sl. U tom periodu svesno ili nesvesno skupljam građu za rad. Kada se materijal dovoljno nagomila uključujem kompjuter i bacam se na posao. Uglavnom ne znam kraj, imam samo neku blagu ideju. Tako mi je zanimljivije da pišem, jer se i sama iznenadim kad dođem do poslednjeg poglavlja. Ideje za pisanje dobijam najčešće u razgovorima sa decom, ali i dok hodam ulicom, perem sudove ili gledam neki film.

Kako znate da ste završili knjigu i da nemate ništa više da dodate? Mnogim piscima je to oduvek goruće pitanje, a verujem da je i danas aktuelno.

Dobro pitanje. Važno je prepoznati taj trenutak. Ako se knjiga završi prerano, ostaće nedorečena, ako se suviše dorađuje izgubiće se autentičnost. Perfekcionizam je opasan i veliki je neprijatelj pisaca. Ta strepnja, da tekst nije dovoljno upeglan, sprečava da se dođe do kraja. A kada se dođe do kraja treba stoički podneti i pohvale i pokude. To nije baš uvek lako. Stvaraoci su često nesigurni, pa se obično klackaju na relaciji između idiota i genija. Kada me uhvati panika pred objavljivanje nove knjige izgovaram sebi sledeću rečenicu: „Ovo je najbolje što sam u ovom trenutku znala i umela da uradim“.

Kada pišete onda, u koje vreme?

Jao ne znam. To je otimanje od života, ali bukvalno. Takoreći da nemam slobodno vreme. Ovaj naš razgovor računam u slobodno vreme, mada zapravo i nije. Najviše pišem oko Nove godine jer tad nemam gostovanja. Zimi ne volim da putujem zbog snega i hladnoće. Među nama, nemam samodisciplinu za pisanje, uglavnom pišem stihijski kad mi dođe inspiracija ili kampanjski kad me pritisnu rokovi.

Da li imate sopstvenu sobu kao Virdžinija Vulf ili?

Imam, ali vidiš i to je zanimljivo. Najviše volim da pišem u dnevnoj sobi, za trpezarijskim stolom. I kada dođe vreme ručka, mi se zguramo na polovinu stola, pored kompjutera.

Koji su kriterijumi kojih se pridržavate kada pišete knjige za decu?

Jedna knjiga, jedna poruka. U odnosu na uzrast prilagođavam način pisanja. U književnosti za decu velika je razlika da li se piše slikovnica, knjiga za prvo čitanje ili roman za tinejdžere. Pokušavam da ideju prenosim direktno, jednostavnim rečnikom (naročito kada su u pitanju najmlađi čitaoci). Veoma se trudim oko jezika. Ponekad je bolje ne upuštati se u korišćenje žargona, nego upotrebljavati pogrešne i usiljene reči. Deca brzo prepoznaju „folirantski“ stil i to ih veoma razljuti. Najmlađi čitaoci vole nagle preokrete i duhovite replike. Važan je dobar početak, koji će ih ščepati i uvući u priču. U središnjem delu dobro je da ima što više avantura. Posle zapleta treba da dođe neočekivani rasplet koji će izazvati „vau“ reakciju. Kraj ne mora da bude srećan, ali je važno da uliva nadu i otvara neke nove mogućnosti. Nije poželjno da knjiga bude ni suviše apstraktna, a ni suviše banalna. Dobro je da rešava neki njihov problem, bez obzira koji je žanr u pitanju. Ovo posebno važi za srednjoškolce. Oni vole knjige koje ih se tiču, koje će ih naterati na razmišljanje i razgovor. Važno je da knjiga poštuje njihovu inteligenciju, interesovanje i uzrast.

O SOLIDARNOSTI:

Znači, baš kao i u Vašim knjigama, i vi ste imali pomoć prijatelja, ništa bez solidarnosti?

Tačno. Sve vreme imam veliku podršku i prijatelja i rodbine, a najviše porodice. Doduše, kada su deca bila mala rado su slušala i komentarisala nove tekstova, ali u periodu srednje škole i fakulteta to im više nije bilo zanimljivo. Zaobilazili su me u velikom luku kada bi me videli s papirima u rukama. Danas je moja ćerka ilustratorka, a sin dizajner pa često i sarađujemo. Vremena se menjaju. Dobila sam i nove čitaoce, moje unuke. Uz njih mi se javilo interesovanje da napišem i koju slikovnicu. Kada je reč o podršci, izdvajam supruga. S neverovatnim strpljenjem aktivno prati sve moje faze u radu. U početku su me ljutile njegove primedbe, satima smo se svađali oko različitih stavova, a onda sam vremenom shvatila da ima smisla to što govori. Sujeta je vrlo opasna za stvaraoce. Znam iz iskustva.

U Vašem stvaralaštvu postoji važan element empatije, razumevanja dece i njihovih problema. Na koji način pronalazite ta osećanja pretačući ih u knjige?

S najmlađima bar znaš na čemu si. Oni su iskreni i otvoreni. Dovoljno je da ih pažljivo gledaš i slušaš i tačno znaš šta im se sviđa a šta ne, ko ih nervira a ko im je drag, čega se plaše a čemu se dive i sl. Deca možda ne razumeju neke pojmove i događaje, ali odlično prepoznaju emocije. Zato mislim da nije u redu ako iznutra kiptite od besa, a pred njima glumite zadovoljstvo. Deci to pravi zabunu. Oni cene autentičnost, po principu – budi to što jesi, ne foliraj se! Trudim se da sa svojim čitaocima gradim odnos po principu dvosmerne ulice – jedni od drugih učimo, razmenjujemo iskustva i stavove, poštujemo se. Razgovaramo bez omalovažavanja i nadmetanja. U istoj smo ravni, niko nije ni bolji ni gori.

O RATU U DEČIJOJ KNJIŽEVNOSTI:

Prva knjiga koju ste napisali bila je Giga pravi more, i ona je motivisana ratnim periodom u našoj zemlji, bile su to nezaboravne devedesete i nemili ratni period u našem regionu. Da li naša stvarnost uvek korača sa Vama tokom literarnog poduhvata?

Moj sin je u detinjstvu imao druga Gigu. Satima su se igrali iza zgrade. Kad bi se vratio kući govorio je: „Mama, Giga i ja smo napravili more“, pa bi sutradan napravili planinu, sledećeg puta jezero… dok jednom nisam otišla iza zgrade i videla da su to u stvari tri drvceta koja su oni slagali. Bila sam zadivljena prizorom. Danima sam razmišljala o tome kako dečja igra nema granica. Bila su dovoljna tri drvceta da se sagradi čitav kosmos. Ovo je bio segment iz mog mikro sveta, a iz makro sveta, preko medija, počele su da stižu sve strašnije vesti. Odrasli su se svađali za stolom, na poslu, u TV emisijama, na porodičnim proslavama, na bojištu… Knjiga Giga pravi more nastala je iz te dve pritoke – iz čarolije detinjstva i iz užasa rata. Smatram da je važno pratiti aktuela dešavanja u knjigama za decu, jer deca zaslužuju odgovore na pitanja o društvenoj stvarnosti.

Dok mali dečak Giga svom drugu Cvrčku pravi more, devojčica Sofija iz knjige Leto kad sam naučila da letim priču o ratu problematizuje i demistifikuje na sasvim drugačiji način. Ona priča sa svojim bakama, vršnjacima i otkriva različite perspektive na iste događaje. U ratu niko nije pobednik, a posledice se osećaju i dan-danas. Kakva recepcija Leta u regionu? Ona svakako može predstavljati kulturni most i može biti more u kom svako od nas ume da pliva.

Rekla bih da je roman Leto kada sam naučila da letim u nekom smislu produžetak antiratne priče Giga pravi more. Koliko mi je poznato, obe ove knjige čitaju i deca i odrasli i svako od njih pronalazi svoj ugao posmatranja. U toku pisanja nisam stala ni na jednu zaraćenu stranu, jer kao što ste i sami rekli „u ratu niko nije pobednik“. Mene zanimaju deca. Šta se sa njima dešava kada im odrasli izvuku tlo pod nogama?

Po knjizi Leto kada sam naučila da letim priprema se film. Za mene je to velika čast i radost, pogotovo kad znamo da je u poslednjih 20 godina u Srbiji snimljeno tek tri filma za decu (Agi i Ema, Princ od papira i Peti leptir). Do sada nijedna izdavačka kuća u regionu nije objavila Leto, ali knjiga na neverovatne načine stiže u ruke čitalaca u razne gradove ex Jugoslavije ali i dijaspore.

Nastavak objavljujemo za sedam dana…