Piše: Divna Stojanov

Goran Stefanovski (1952–2018), makedonski dramski pisac, scenarista i profesor dramaturgije, u svojim dramama bavio se temom identiteta, individualnog i nacionalnog, preispitivao je pojmove slobode, migracije, utočišta, doma, otuđenosti, posebno ističući pojedinca koji se oseća kao stranac u svom domu, koji je „unutrašnje raseljeno lice. Kad tuga nije zbog odsustva, nego zbog prisustva. Kad sedi usred kuće, a ne može da prepozna dom“.[1] Ove godine u Dramskom teatru u Skoplju postavljena je predstava My name is Goran Stefanovski, u režiji Branislava Mićunovića. Tekst predstave, u adaptaciji Branislave Ilić, ujedinjuje segmente iz sedam drama Stefanovskog koje jedine do sada nisu bile inscenirane u ovom pozorištu – Crna rupa, Long plej, Sarajevo, Kazabalkan, Hotel Evropa, Evroalien i Odisej.

Sa dramaturškinjom Branislavom Ilić, koja je sačinila autorsku adaptaciju teksta, razgovarale smo o opusu ovog makedonskog pisca, načinu rada na drami My name is Goran Stefanovski, kao i o samoj predstavi.

Šta je za Vas najvažnija tema o kojoj je pisao Goran Stefanovski, odnosno koja je karakteristika njegovog rada po Vama najznačajnija?

Svoju prvu dramu – Jane Zadrogaz – Goran Stefanovski je napisao 1974, a poslednju – Figurae Veneris Historiae – 2014. godine. To je četrdeset godina aktivnog dramskog stvaralaštva i napisanih samo trideset dramskih tekstova. Goran je u brojnim esejističkim tekstovima sistematizovao tematske i druge okvire svog dramskog stvaralaštva, pri čemu je uvek dominantno mesto zauzimala njegova potreba da identitetski odredi sebe i poziciju iz koje je govorio tokom svih četrdeset godina stvaranja. U tom smislu, kao najznačajniju istakla bih misao koju iznosi u Odiseju – da je teatar njegov jedini dom, onaj koji ostane kad se svi drugi razruše. Moj prvi susret sa delom Stefanovskog bila je predstava Tetovirane duše iz 1986. Tekst je iste godine postavljen na scene čak šest pozorišta u Srbiji. Za moju generaciju, Goran je bio moderan pisac. Istovremeno, njegovo obrazovanje, posvećen pedagoški rad i sistematizacija dramske (i scenarističke) tehnike pisanja, čine ga, po mom mišljenju, najznačajnijim i najboljim pedagogom u ovoj oblasti na našem, nekad zajedničkom, prostoru. Goran Stefanovski je dramaturg starog kova, svestran i uspešan u baš svakom segmentu dramaturškog rada. Što se mene tiče, kada govorim o profesiji kojoj pripadam i koju obožavam, Goran Stefanovski je najbolji i najznačajniji dramaturg–pisac–pedagog sa naših prostora.

Zajednički činilac piščevih drama, između ostalog, jeste razapetost pojedinca između želje za ostvarenjem lične slobode i potrebe za prostorom sigurnosti. Šta je lična sloboda u kontekstu vremena u kojem živimo?

Živimo u vremenu kada se prava i slobode ljudi krše na svakom koraku. Čak i one teško stečene slobode, za koje smo mislili da su zauvek osvojene, sada se ukidaju – poput prava na bezbedan abortus. U svetu korupcije, koji teži apsolutnoj kontroli, nadgledanju i zloupotrebi zarad profita, mislim da ljudi koji teže ostvarenju lične slobode pokušavaju da zaobiđu sistem koliko god je to moguće i beže u neke prostore prirode i samoodrživog razvoja. Pokušavaju da pobegnu iz matriksa u kome se nalazimo. Što sam starija, pitanje slobode za mene se sve više svodi na pravo da mogu da živim (i preživim) u svom životnom ritmu, umesto u onom koji mi sistem nameće.

U dramama Stefanovskog može se razumeti da je identitet vezan za prostor i istoriju, prošlost države u kojoj je pojedinac rođen. S druge strane, Nikola Burio naglašava da identitet treba odrediti kao ono što je u budućnosti, čemu pojedinac teži. Kako po Vašem mišljenju treba razumeti identitet?

Ne bih se složila sa ovakvim čitanjem identiteta u dramama Stefanovskog. Za Gorana je identitet nešto promenljivo, nešto što se stalno revidira, apdejtuje, kako sam kaže. Moje čitanje identitetskog određenja u Goranovim dramama je da ono podrazumeva neprekidnu borbu, ili ako upotrebimo dramsku terminologiju – stalni sukob, bez obzira da li govorimo o prostoru sa kog dolazimo ili o prostoru na koji dolazimo. Svuda smo u sukobu sa proklamovanim identitetskim normama, očekivanjima (porodičnim, tradicionalnim, religijskim, nacionalnim…) ili predrasudama. Ono što sam prepoznala u Goranovim dramama, a što je blisko i mom poimanju, jeste nepristajanje na zadati, nasleđeni ili podrazumevani (pojednostavljeni) identitetski okvir, čak i po cenu sopstvenog stradanja. Za mene je identitet pitanje slobode izbora da usvajamo sve ono što nas tokom života oblikuje, kao i pravo da ga odbacimo ako shvatimo da je to štetno po nas ili druge. Očigledno mi je lakše da se poistovetim s identitetom manjine nego s identitetom većine. Kod mene je osećanje identiteta dosta uslovljeno mojom nomadskom prirodom, što takođe spada u moj identitetski izbor.

Kako ste odabrali naslov My name is Goran Stefanovski? Da li je se može zaključiti da je, zapravo, piščevo ime njegov identitet?Ne, nije, ali ima malo poigravanja s tim. Za naslov je uzet početak obraćanja (citat) Gorana Stefanovskog na otvaranju konferencije u Beogradu 2018. godine.[2] Često je u intervjuima ili na radionicama i predavanjima imao potrebu da identitetski definiše sopstvenu poziciju iz koje govori na određenu temu. Na početku bi se zato predstavio, rekao odakle je, gde živi, da mu je supruga Engleskinja, da ima dvoje dece… Živimo u nepoverljivom svetu, gde je identitetsko određenje važno kako bi se znalo iz koje pozicije neko govori na određenu temu i koliko mu se može verovati. Vajld je napisao Važno je zvati se Ernest, Maks Friš Recimo da mi je ime Gantenbajn, a ja sam izabrala My name is Goran Stefanovski, ne iz želje da tumačim Gorana, već da utvrdim tu početnu poziciju Goranovog identitetskog kontinuiranog preispitivanja. A i s obzirom na to da je ovaj tekst moja autorska adaptacija (nisam dopisivala Goranov tekst ali sam koristila sva druga dramaturška sredstva, slobodno i radikalno u kreiranju svoje dramaturške ideje), činilo mi se da bi bilo dobro da se ime Gorana Stefanovskog nađe u naslovu. To nije Goranova drama, ali naslov sugeriše da ima veze sa njegovim životom i radom. U svemu tome postoji i svojevrsna spisateljska igra kojoj sam sklona u svom autorskom radu, da potpišem tekst koji u naslovu sadrži identitet drugog dramatičara.

Na osnovu čega ste vršili odabir teksta, situacija, scena prilikom autorske adaptacije teksta? Kako ste uspeli da publiku ne uskratite za kontekst dela, imajući u vidu da su odabrane drame iz različitih faza stvaralaštva Gorana Stefanovskog?

Dok sam čitala sve Goranove drame, hronološki, obeležavala sam dijaloge i scene koji su mi bili zanimljivi za priču koju sam želela da ispričam – da su svi mitovi na kojima smo mi sa ovih prostora gradili svoje identitete vremenom postali laž. Svi, od mita o Jugoslaviji kao zemlji bratstva i jedinstva, o rokenrolu i slobodi Zapada, o pop i istorijskim ikonama koje su nam bile važne, o Sarajevu kao primeru multikulturnog grada u kome ljudi različite vere i nacije žive u slozi i ljubavi, o samostalnim nacionalnim državama, o Evropskoj uniji, o dobroj zaradi i uspehu u zemljama zapadne Evrope… Svi mitovi na kojima smo mi konstruisali svoje identitete su demistifikovani. Odmah sam znala da će tekst biti sklopljen između Crne rupe i Siljanovog odlaska jer se u priči i prostoru na kome je ne prepoznaje, i Odiseja i njegovog povratka. Šest celina u tekstu su sublimirane drame. Nisam želela da izgube svoju suštinu, ali dijaloški su usmerene ka mojoj ideji. U tom smislu najradikalnija je scena Sarajeva, gde sam izvukla četiri ženska lika želeći da ispričam priču o obnavljanju grada isključivo iz ženskog ugla. Nisam želela da o ratu govore muškarci. To je i moj svojevrstan dijalog s Goranom o odnosu prema ženskim likovima u njegovim dramama. U drami Sarajevo ne postoji nijedna scena u kojoj su ove četiri žene prikazane skupa.

Za Odiseja Gorana Stefanovskog „dom je tamo gde boli“, za samog pisca „dom je tamo gde su vam vesti“, država o kojoj svaki dan čitate štampu. Kako Vi razumete pojam doma?

Oko ovog pojma smo se reditelj Mićunović i ja najviše sporili. Branislav Mićunović i Goran Stefanovski su ista generacija, obojica dolaze iz velikih porodica, emotivno su vezani za prostor svog odrastanja i za porodične tradicije. Dom je obično sinonim za osećanje sigurnosti i zaštićenosti. Mislim da je sve manji procenat ljudi koji dom mogu doživljavati na takav način. I to ne samo zbog ratova, izbeglica, migracija nego zato što svedočimo kako sigurnost doma nije zagarantovana i lako se može desiti da iz istog budemo izbačeni. Siromaštvo i interes kapitalističkih moćnika su oduzeli pravo na sigurnost doma kao bazičnu potrebu građana. Broj ljudi koji žive na ulici svedoči o tome. Mislim da je ovo pojam koji ne razumem. Meni dom deluje kao utopija u koju je nekom važno da veruje. Generalno, za mene je dom tamo gde su ljudi koje voliš i koji te vole.

U drami Hotel Evropa Ivana u jednom trenutku kaže da ona ne prihvata priču o prostituciji, narkomaniji i kriminalu i da hoće van komada. Na to dobija odgovor: „Kako ćeš ti van komada, ti nemaš drugi komad. Ovo je jedini komad koji imaš.“ Ovo je vrlo pesimističan stav, koji nam govori da ne postoji izlaz iz stereotipa i klišea o istočnoevropskim narodima (ili makar ne postoji u drami Hotel Evropa). Da li se slažete sa Stefanovskim ili pak mislite da postoji drugi komad u koji možemo da pobegnemo?

Hotel Evropa je naručen tekst za pozorišnu koprodukciju nekoliko gradova domaćina – Beč, Bon, Avinjon, Stokholm i Bolonja – i predstava je igrana u svim ovim gradovima 2000. godine. Izvođena je u starim i napuštenim zgradama koje su za ovu priliku bile specijalno adaptirane. Svi izvođači su bili iz tada nešengenskih država. U međuvremenu, neke od tih država postale su članice Evropske unije (Poljska, Bugarska, Litvanija, Slovenija…). Što se Makedonije tiče, ona je od Republike Makedonije postala Severna Makedonija. Pravac u kome se kreće Evropa 22 godine kasnije ne da mi ne uliva nadu, no mi pruža mnogo pesimističniju sliku od one koju je Stefanovski opisao. I bojim se da neće biti drugog komada u koji će se moći bežati.

U intervjuu za časopis Vreme 2012. godine, Stefanovski kaže da je drama satkana od radnje, te da iz Šeksipovih drama možemo izbaciti sve reči i svu poeziju, ali će i dalje ostati materijal koji se može postaviti na pozornicu. Ostaće mačevanje, ljubljenje, pevanje, trovanje, ubijanje… Koncept My name is Goran Stefanovski lišen je upravo scenske radnje i fokusira se na govor. Da li ste u ovakvoj odluci Vi i reditelj sledili svoje stilove i estetiku, da li ste hteli da naglasite reči pisca ili…

Postoji razlika između teksta koji sam uradila za prvu probu i konačnog teksta predstave. U radu su neke scene adaptirane na zahtev reditelja,posebno iz dela Long play i Odisej. Nekih desetak stranica teksta je otpalo. U usaglašavanju glumačke igre i, pre svega, zbog estetskog zaokruženja predstave, koja iako ima šest različitih delova ipak treba da bude stilski zaokružena, došlo se do svođenja na reči i na nešto što se, nažalost, na ogromnoj sceni SNP-a tokom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja izgubilo, a u Dramskom teatru u Skoplju bilo dominantno a to je atmosfera. Ova predstava je satkana od reči, atmosfere i emocije, a to zahteva manji prostor igre, bez velike distance, u koji je lako uvući publiku.

„Smisao pozorišta je da udariš u metu, a da bi mogao da udariš u metu treba prvo da vidiš gde ti je meta“, rekao je Stefanovski. Šta mislite da bi u savremenom srpskom i makedonskom pozorištu trebalo postaviti kao metu?

Ne bih generalizovala mete na ovaj način ni u teatru u Srbiji, a posebno tek ne u Makedoniji. Mislim da je to zadatak svih ponaosob koji stvaraju u teatru. Ali bih volela da u pozorištima Srbije radimo na jednom znalačkijem teatru u intelektualnom i metodološkom smislu, bez obzira na vrstu teatra. Nisam uspela da odgledam veliki broj predstava u Makedoniji, ali mislim da bi za teatre i glumce bilo zanimljivo da se više otvore za drugačija pozorišna iskustva i prakse. Što se mene tiče, večita meta teatra je praviti predstave koje se tiču aktuelnosti trenutka u kome živimo – tematskog, društveno političkog, estetskog …

[1] Citat iz poslednje scene drame My name is Goran Stefanovski

[2] Goran Stefanovski, THE SPARK WHICH ESCAPES (narratives between hammer and anvil) / A key note speech to the IFTR World Congress 2018, Belgrade.

Ako želite da saznate više o savremenoj makedonskoj književnosti, pogledajte treću sezonu naše online književne emisije Inside/Out.

Serijal tekstova Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page. Svi tekstovi iz serijala biće objavljeni i u Inside/Out magazinu.

Projekat Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin nastalo je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj tekstova nastalih u okviru projekta predstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.