Ovog avgusta Pobunjene čitateljke razgovarale su sa Kalinom Maleskom, makedonskom književnicom, prevoditeljkom, književnom teoretičarkom i profesorkom na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Kalinin rad nije moguće lako kategorizovati – reč koja najbolje opisuje celovitost njenog rada jeste raznovrsnost. Pored više naučnih radova i književnih eseja, objavila je četiri zbirke kratkih priča, dva romana, jednu dramu, a piše i knjige za decu. Njena najnovija knjiga je zbirka priča Skoplje u visokoj zoni, objavljena prošle godine u izdanju izdavačke kuće Ili-Ili iz Skoplja.

Njene priče prevedene su i objavljene na brojnim portalima u regionu i šire, u magazinima, književnim časopisima i raznim publikacijama. Međutim, nijedna njena knjiga još nije u celini prevedena na BHSC jezik. Iako su poslednjih godina publici u našem regionu makedonske književnice sve bliže (setimo se Lidije Dimkovske i Rumene Bužarovske), i dalje postoji izvesna distanca između naših književnosti. Sa željom da doprinesemo premošćavanju te udaljenosti, u ovom broju donosimo vam intervju-portret autorke Kaline Maleske.

Vi ste i književnica i književna teoretičarka. Da li u tome vidite neke prednosti i/ili mane? Na koji način Vaš naučni rad utiče na književni, i obrnuto?

Pokušavam da izbegnem uticaj naučnog rada jer nekad, kao čitateljica, kada čitam romane u kojima se vidi da je primenjeno teorijsko znanje iz književnosti, uvidim da ta dela često ne prikazuju svu kompleksnost odnosa između ljudi, niti misaone i emotivne reakcije na ono što se zbiva oko nas. Drugim rečima, to su romani odlične kompozicije i puni inovativnosti, ali ipak beživotni. S druge strane, nekad mi se ta veza između književne nauke i proze čini zanimljivom, osobito ako je dobro kontrolisana, u smislu da se primenjuje dozirano, da se vidi da je priča teorijski osmišljena, a što ipak ne smeta njenoj verodostojnosti. Tako da kod nekih priča eksperimentiram sa primenom teorijskog znanja. Evo, sada čitam Elizabet Finč Džulijana Barnsa, gde se fantastično prepliću neki postulati savremene književne teorije sa jednom ličnom pričom o sećanju, a koja se odupire klasičnoj naraciji. Upečatljiv lik žene koja je profesorka i filozofkinja gradi se preko njenih predavanja, filozofskih gledišta, teorijskih rasprava i pitanja koja inspirišu njene slušaoce da samostalno misle.

Kako posmatrate i doživljavate književni rad? Koliko verujete u nadahnuće, u talenat, a koliko u disciplinovan rad na tekstu?

Talenat je bitan najviše u smislu da dâ volju i unutrašnju želju da se piše. Inače, smatram da je najbitnija u književnom radu sposobnost posmatranja i analiziranja ljudskog ponašanja. Spaziti pogled u određenoj situaciji, izraz lica, uhvatiti reč koja se čini nemotivisanom a u stvari potiče iz nekog prethodnog razgovora, shvatiti kako različiti ljudi različito reaguju na istu situaciju i razmišljati zašto je to tako, staviti unikatan čovekov karakter ispred želje da se nameće neka ideja ili moralni sud, što od likova može da napravi stereotipe umesto autentične, kompleksne ljude – ili ukratko, pažljivo analizirati ljudske postupke  – važnije je od nadahnuća ili talenta.

Koliko Vam je urednički rad na tekstu važan u sopstvenom književnom stvaranju?

Važan mi je jer shvatam kako ono što sam napisala može da izgleda drugima. To je super, jer ukida neke iluzije da je ono što smo napisali urađeno na najbolji mogući način. Nekad prihvatam sugestije, nekad ne, ali bitno mi je da čujem mišljenje o tome šta urednik/urednica smatraju da se može reći drugačije.

Bavite se i prevođenjem, koje uvek ostaje po strani kao sporedna aktivnost naspram pisanja. Da li i prevođenje vidite kao kreativan autorski, književni rad, a prevode kao dela dva autora/autorke?

Prevod je definitivno kreativan rad. Mislim da sam mnogo naučila o pisanju književnih tekstova upravo preko prevođenja. Prevodilac/prevoditeljka ima najbolji uvid u tekst, jer mora analizirati svaku reč i svaku rečenicu, pa tako naučite mnogo o književnim postupcima koje koriste drugi autori.

U Vašoj priči-bajci Dete bez zlatne kose vile su žene koje se suprotstavljaju autoritarnoj moći, pa i patrijarhalnim vrednostima. Moć vila, u drugom koraku, ogleda se i u pisanju, u govoru protiv nepravde. Da li ste ovde želeli da naslikate jednu novu sliku vile, suprotnu onoj koju pruža folk tradicija, ili ste zapravo želeli da preformulišete tumačenje ove bajkovite figure?

Dete bez zlatne kose je priča u kojoj sam htela da razobličim i dekonstruišem neke manje vidljive štetne društvene norme koje postoje u folklornoj tradiciji. Neke od njih, kao ona da je jedina uloga žene da se uda, očigledne su i lako se primete. Ali one manje vidljive štetne norme su obično opasnije, jer se lakše prihvataju kao normalne. U bajci koja je osnova mojoj priči, kralj se ženi ženom koja mu je obećala da će roditi dete sa zlatnom kosom. Ona zaista rodi takvo dete, ali ljubomorna kuvarica ga zameni sa psom, pa kralj odluči da kazni kraljicu naredivši da je živu zazidaju, tako da joj samo glava ostane da viri iznad zida. Zamislite, u bajci je kralj prikazan kao žrtva ljubomorne i zle kuvarice koja ga je obmanula. I kada, godinama kasnije, sazna istinu, bajka ga prikazuje kao dobrog čoveka koji oslobađa kraljicu. Takođe, implicira se da kraljica nije „zaslužila“ kaznu jer je zaista rodila dete sa zlatnom kosom, ali da je nekim slučajem stvarno rodila psa, ta kazna bi bila „zaslužena“. Ovo su sve užasne, a u velikoj meri čitaocima neočigledne ideje koje prožimaju tekst. Pre svega sam htela upravo to da preosmislim: kralj koji ima najveću moć ne može biti žrtva; kraljica ne sme biti kažnjena ni u kom slučaju, a ljubomorna kuvarica je izmišljen lik da bi se opravdao kralj, da bi se krivica prebacila na drugo mesto i da bi se žene prikazale kao motivisane uglavnom ljubomorom.

Tako su se ovde našle i vile. Interesantno, vile su nekad u bajkama prikazane kao dobre (na primer u Pepeljugi), ali naišla sam i na balkanske folk priče gde su vile prikazane kao zle, pa se pretvaraju u ale i druga čudovišta. Kad analizirate te priče, vidite da one uopšte nisu loše, već samo ne prate dominantne društvene norme, odnosno suprotstavljaju im se. Sa likovima vila htela sam da preformulišem tumačenje da su one loši likovi i da ih prikažem onakvim kakve zapravo i jesu – neko ko se suprotstavlja moćnim figurama i dominantnim štetnim normama.

U knjizi Oblici moći u savremenoj književnosti bavite se uticajem društveno-političke stvarnosti na određena književna dela. Vaš pristup književnosti zasniva se, dakle, na stanovištu da književnost ne boravi u „kuli od slonovače“, da ne može pobeći od upliva stvarnosti. Ovakav pristup književnosti karakterističan je i za feminističke, postkolonijalne i druge srodne književne teorije, ali i dalje nailazi na jake otpore kod određenog dela književne (akademske) zajednice. Koliko je taj otpor prisutan u Makedoniji – u akademiji, ali i na široj književnoj sceni?

U Oblicima moći u savremenoj književnosti ovo sam pitanje analizirala i u širem (uglavnom angloameričkom) kontekstu, a i u makedonskom kontekstu, preko istraživanja književnih dela i društvenih uslova, ali i preko anketa. Rezultati ankete sprovedene u Makedoniji 2010. godine su bili interesantni – iznad 90% ispitanika smatralo je da književnost nije vezana za političke ili opštedruštvene događaje. Među ispitanicima bilo je i ljudi iz književne zajednice i onih izvan nje. U knjizi sam pokušala da pokažem da ovo uverenje nije tačno, odnosno da su književnost i društveno-politička stvarnost veoma povezani i međusobno zavisni, i to upravo koristeći se primerima iz feminističke, postkolonijalne i drugih srodnih teorija i praksi. Mislim da u poslednjih desetak godina ima promena u ovom pogledu i sve se više u književnim istraživanjima književnost stavlja u kontekst stvarnosti.

Da li mislite da književnost može uticati na društveno-političku stvarnost? U gorepomenutoj priči Dete bez zlatne kose postoji jedan optimističan, iako mračan (da ne spojlujem) zaključak na ovu temu. Neki direktan uticaj teksta na stvarnost nije verovatan, ali može se diskutovati o sporim i dugotrajnim promenama čovekove psihe, pogleda na stvarnost, o promenama kulturnih narativa. Da li verujete u njih i da li verujete da bi uticaj književnosti na društveno-političku stvarnost bio nužno pozitivan?

Definitivno verujem u ovo što ste rekli – da direktan uticaj nije verovatan, ali da književnost ima spor i dugotrajan uticaj na promenu čovekove psihe i pogleda na stvarnost. Smatram da je optimizam generalno etičniji od recimo defetizma, jer defetizam ubija volju za akcijom i verovanje da se može nešto promeniti, pa time ostvaruje to što predviđa. Ljudi, bar u razgovorima, često kažu da neke inicijative koje ostaju na lokalnom nivou ne mogu ništa promeniti. Uopšte nije tako, ali je nerealno očekivati da sve promene mogu biti brze, trenutne i da se odmah vide. Ako uporedimo položaj žene u, na primer, osamnaestom veku i danas, razlike su ogromne, ali neće biti tolike ako posmatramo neki kraći period. Situacija je i dalje loša, i to ne samo u ovoj oblasti već i u mnogim drugim, ali može da se poboljša kroz inicijative, makar te inicijative u ovom momentu izlgedale male i nebitne. Svaka knjiga može da donese malu promenu.

A inače, ne samo da uticaj književnosti na stvarnost nije nužno pozitivan, več je često bio i veoma negativan. Da se nadovežem na vaš primer sa bajkama: neke bajke i druga narativna dela usmene i pismene tradicije su učestvovali, samim tim što su se pričali i prepričavali, u učvršćivanju štetne društvene norme. Ali da se vratimo optimizmu – to se može menjati novim delima.

Kako biste opisali makedonsku feminističku književnost? Nama se čini da se poslednjih godina na regionalnoj književnoj sceni generalno pojavljuje sve veći broj važnih ženskih i feminističkih glasova. Da li primećujete isto na makedonskoj sceni? Možete li reći nešto i o tome kakav razvoj feminističkih poetika očekujete narednih godina – dalje pozitivne pomake ili možda povratak tradicionalnijim poetikama?

Tako je i na makedonskoj sceni – poslednjih godina sve je veći broj ženskih i feminističkih glasova. Neki se bave ženskim iskustvom, u smislu da razobličuju i kritikuju patrijarhat i šovinizam, govore o onome što se tradicionalno smatralo za tabu teme, kao što su ženska seksualnost ili ginekološka pitanja, a neki govore i o ličnim iskustvima – o detinjstvu, porodičnim odnosima, ne idealizujući ih, o ljubavi, smrti, usamljenosti. Ove druge, kada ih ovako opišem, mogu zazvučati kao uobičajene, tradicionalne teme, ali ženska perspektiva u velikoj meri unosi razlike i novine u odnosu na to kako su te teme tretirali pisci u prošlosti. Trend eksperimentisanja sa stilovima, tehnikama naracije i temama, čini mi se kao da će se produžiti i dalje. I mogu slobodno reći da je ova književnost stvorila jedan autentičan interes uopšte, među širom publikom.

Kao književna naučnica i kao profesorka, bavite se i pop-kulturnim sadržajima, poput serije Igra prestola. Otud jedno pitanje iz pop-kulture. 😊 Švedska serija Love and Anarchy (druga sezona je baš skoro izašla na Netfliksu) prikazuje taj konflikt između dva pristupa književnosti o kom smo govorili, a ujedno prikazuje i presek ovih pristupa sa problemom književnosti i tržišta. Da li ste možda gledali seriju i ako jeste, kako Vam se čini ovaj prikaz najaktuelnijih problema savremene književne scene?

Nažalost nisam gledala Love and Anarchy, ali pošto ste spomenuli da prikazuje konflikt između dva pristupa književnosti, još danas ću da otvorim ovaj kanal i pogledam bar početak serije. Spomenuli ste Igru prestola, pa mogu da kažem šta me je tamo veoma mnogo podsetilo na metaknjiževni element: to je deo kad Arja Stark u Kući crnog i belog postaje niko da bi mogla zamisliti kako postaje neko drugi. I onda to uđe u stvarnost. To se može interpretirati kao paradigma pisanja, kada pokušavamo da zaboravimo na sebe i trudimo se da postanemo neko drugi, da uđemo u likove koje gradimo, ismišljajući njihov život.

Šta trenutno čitate?

Vitez švedskog stola (Nenad Veličković), Elizabet Finč (Džulijan Barns) i The Parable of the Sower (Octavia E. Butler).

Koji su Vaši književni uzori?

Volim što ne mogu da ih nabrojim. Tokom godina čitanja shvatila sam da, kad se govori o uzorima, generalno se ponavljaju isti pisci u relativno ograničenom broju. Ali što više čitam, shvatam da ima sjajnih pisaca i spisateljica koji nisu baš mnogo poznati. To i nisu uzori u bukvalnom smislu, već više književnici za koje smatram da su uistinu kvalitetni.

Koji su Vaši omiljeni feministički književni klasici?

Čovek praznih šaka (The Dispossessed) Ursule Legvin, Sluškinjina priča Margaret Atvud, kao i priče Kejt Šopin (Kate Chopin), Šarlot Perkins Gilman (Charlotte Perkins Gilman), Hisaje Jamamoto (Hisaye Yamamoto), Oktavije E. Batler (Octavia E. Butler).

Koje su Vaše omiljene ekranizacije feminističkih ili ženskih književnih klasika?

Jedna odlična ekranizacija koje mogu u ovom trenutku da se setim su Sati, na osnovu romana Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf. 

Ako želite da saznate više o savremenoj makedonskoj književnosti, pogledajte treću sezonu naše online književne emisije Inside/Out. 

Serijal tekstova Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page. Svi tekstovi iz serijala biće objavljeni i u Inside/Out magazinu.

Projekat Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin nastalo je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj tekstova nastalih u okviru projekta predstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.