U središtu priče su tri mešovita braka iz tri generacije jedne porodice i za sva tri karakterističan je motiv napuštanja ili ostavljanja. Vremenski raspon koji roman obuhvata proteže se od tridesetih godina dvadesetog veka do danas, dok u pogledu prostora roman pokriva prostore od bivše SFRJ do Egipta.

tekst napisala: Irena Jovanović

Goran Vojnović, Smokva (Fraktura 2016)

Nakon uspešnih i nagrađivanih romana Jugoslavija moja dežela i Južnjaci, Marš!, Goran Vojnović je prošle godine objavio svoj novi roman Smokva. Pripovest o nesrećnim brakovima i intimnim dramama tri generacije jedne porodice, čiji je jedan od aktera i sam pripovedač, predstavlja prilično ambiciozan poduhvat ovog autora. Kako se ovaj roman fokusira na porodične drame koje su u velikoj meri obeležile život našeg pripovedača, Jadrana Dizdara, čini se da autor pomera svoj tematski fokus u sferu koja se udaljava od društveno-političkog konteksta koji je bio dominantan u njegovim prethodnim romanima, međutim, možda ne jednako transparentno, ali taj je kontekst i u ovom delu veoma prisutan i neretko za našeg pripovedača predstavlja jednog od uzroka za propast pomenutih brakova.

Vremenski raspon koji roman obuhvata proteže se od tridesetih godina dvadesetog veka do danas, dok u pogledu prostora roman pokriva prostore od bivše SFRJ do Egipta. Fabula romana, međutim, obuhvata kratak period – od smrti junakovog dede, Aleksandra Đorđevića, do regulisanja njegove zaostavštine. Ovaj period u junakovom životu pored dedine smrti (i Jadranovog saznanja da je verovatno u pitanju bilo samoubistvo) obeležava još jedan događaj. Jadranova supruga Anja bez ikakvog objašnjenja napušta svog muža i sina, pa se ova dva događaja pojavljuju kao pokretači niza remiscencija našeg pripovedača koji što na osnovu ličnog iskustva,  što na osnovu sopstvenog domišljanja, pripoveda svoju porodičnu istoriju. Mreža pripovesti koju Jadran plete u pokušaju da sebe i svoju sadašnjost objasni kroz porodičnu istoriju predstavlja izazov za čitatelja/čitateljku. Poigravanje sa različitim narativima, perspektivama i vremenskim skokovima vrlo je uspešno izvedeno i pokazuje značajno pripovedačko umeće. Međutim, ova igra kasnije postaje zamorna i postavlja se pitanje njene funkcije u tekstu.

Kako je već ranije pomenuto, pripovedač romana je Jadran Dizdar, a sama priča predstavlja pokušaj da se između porodične povesti i Jadranove sadašnjosti kreiraju uzročno posledične veze. Njegovo pripovedanje se oslanja na doživljeno, na lična sećanja sa jedne, i na priče i sećanja drugih članova porodice sa druge strane. Delove priče koji nedostaju i o kojima posredno ili neposredno nije mogao saznati, Jadran je domislio na takav način da se svi segmenti priče priklanjaju njegovoj perspektivi. Ovaj pripovedački postupak se otkriva postepeno i predstavlja još jedan vid poigravanja sa čitaocem/čitateljkom u tom smislu što ispripovedano ne samo da ne mora biti i tačno, već se čitalac/čitateljka poziva da razume razloge zbog kojih su domišljeni segmenti baš takvi kakvi su.

U središtu priče su tri mešovita braka iz tri genracije jedne porodice i za sva tri karakterističan je motiv napuštanja ili ostavljanja. Jadranov deda Aleksandar krši svoje obećanje i napušta svoju suprugu Janu zbog toga što je primoran da ode na poslovni put u dužem vremenskom periodu. U njegovom odsustvu Jana donosi odluku da ga napusti, međutim neposredno pred njegov povratak doživljava moždani udar nakon kog njeno pamćenje postepeno nestaje (zajedno sa donesenom odlukom). Melodramski zaplet dobija još više na snazi Jadranovim domišljanjem njihovog daljeg zajedničkog života u kom je Aleksandar osuđen da svakodnevno pokušava da podsećanjem Jani i sebi pomogne da očuvaju zajedničku priču koja se dodatno raspada. Pripovedač, čitaoci i drugi likovi već su upoznati sa Janinom prethodnom odlukom i u tom ključu posmatraju njenog supruga koji se trudi da očuva ono od čega je ona već ranije odustala. U istom ključu Jadran pretpostavlja da je njegov deda izvršio samoubistvo neposredno nakon suočavanja sa ovom istinom koju jedino još on nije znao. Iako se čini da su perspektive svih likova jednako zastupljene, u ovom preovladava Aleksandrova (zapravo Jadranova), jer se u krajnjem slučaju, kao pokretač fabule uzima dedina smrt (po Jadranu samoubistvo).

Motiv napuštanja javlja se i u priči Jadranovih roditelja. Brak Safeta i Vesne raspada se početkom rata devedesetih, kada Safet bez ikakvog upozorenja napušta svoju porodicu u Ljubljani i odlazi u kuću svoje majke u Bosni, odakle se nikada neće vratiti. Društveno-politički kontekst u ovoj priči predstavljen je kao dominantni faktor u raspadu Jadranove porodice. Figura oca koji je odsutan, međutim, ne doprinosi prisutnosti figure majke u ovom romanu. Njen lik se pojavljuje neretko i učestvuje u većini pripovesti, međutim, kroz njeno prisustvo se najčešće prezentuje Safetovo odsustvo. U pripovedanju o događajima pre Safetovog odlaska, nailazimo na uveliko romantizovanu jedva zamaskiranu patrijarhalnu priču o Safetu (veselom, duhovitom, neposrednom i neobičnom Bošnjaku, alkoholičaru!) i Vesni koja na njegovo pijančenje sa zetom Danom može najdrastičnije odreagovati tako što će zažmuriti. Međutim, politička situacija u Sloveniji nakon raspada Jugoslavije i odnos prema „južnjacima“ ostaje glavni uzrok završetka ove ljubavne priče.

Treća pripovedna nit vezuje se za samog Jadrana i njegovu suprugu Anju. U pogledu pripovednog manira, u ovoj priči se u najvećoj meri ogleda patronizacija u pripovednom postupku. Njihova zajednička priča uglavnom je ispripovedana iz Jadranovne perspektive. Anjino prisustvo u stvarnim dijalozima retko je i skoro neprimetno, dok se svaki pokušaj prikazivanja njene pozicije završava u Jadranovim razgovorima sa samim sobom. U jednom od poslednjih poglavlja knjige dolazi do ključnog momenta i razgovora između njih dvoje, koji se u pripovednoj stvarnosti zapravo odvija kao Anjin monolog (za koji više nismo sigurni da li se uopšte stvarno odvijao) i Jadranov unutrašnji monolog u kom odgovara na njene replike, dok u stvarnosti ćuti. Iako deluje da njene kritike razotkrivaju Jadranove prave strahove i razloge zbog kojih svoj komfor pronalazi u oslanjanju na prošlost, kao i to da razobličavaju čitav njegov pripovedni manir, Jadran i u toj situaciji uspeva da dominira pripovedanjem i zapravo kroz njene šlagvorte iznova objasni i opravda svoj postupak. Naizgled katarzični momenat koji bi trebalo da stvori kontratežu njegovoj perspektivi ostaje jalov pokušaj i podupire Jadranovu patronizujuću poziciju u celom romanu. Naš pripovedač zaključno sa ovim poglavljem dodatno pojašnjava stvari svojoj supruzi, sebi i svima nama, ostavljajući nam priliku da ga u sledećem poglavlju posmatramo naizgled promenjenog kako nastavlja u istom maniru. Majka i tetka odlučuju da ostave Aleksandrovu i Janinu kuću Jadranu, on u svojoj novoj kući ostaje sam i odlučan da istupi iz svoje komfor zone i napravi simboličan potez penjanja na porodično drvo ispred dedine i babine kuće, pomalo smešan i smotan, nestabilan, ali uporan i svakako odlučan da svojoj Anji, kojoj je prvo sve pojasnio,ubere i jednu smokvu.

Jedan od najvećih kvaliteta ovog Vojnovićevog romana jeste istančan osećaj za detalj. Autor sa lakoćom uspeva da pripoveda o unutrašnjim stanjima i osećanjima koja je vrlo teško verbalizovati. Iako se može desiti da skrene u patetiku, u većini slučajeva to izvodi vrlo umešno. Pripovedni postupak i igra čitaocu/čitateljki isprva se čini interesantnom i angažuje ga, ali se čitalačka angažovanost i poverenje postepeno gube, da bi na kraju njihovo čekanje promene perspektive ili funkcionalnijeg razobličavanja pripovednog postupka bilo potpuno iznevereno.