Presudno za uspelost romana jeste njegovo funkcionisanje na više različitih nivoa pripovedanja. Atanackovićev roman je istovremeno alegorija, fantazmagorija i politička satira. On jeste suštinski politički i savremen, jasne su autorove aluzije na sadašnji trenutak, specifično vreme i mesto, ali je jednako jasno insistiranje na nepromenjivosti krutog i represivnog sistema kome protok vremena ne čini nažao, te implicitan zahtev za njegovim rastakanjem i konačnim nestajanjem.
Dejan Atanacković, Luzitanija (Besna kobila, 2017)
Na tragu stogodišnjice Prvog svetskog rata, zaključno sa tekućom godinom kada se obeležava stogodišnjica njegovog kraja, mnogi domaći autori su se tokom poslednje decenije, na različite načine, bavili ovim periodom. Većina tih književnih dela u najvećoj se meri oslanja na dominantan „patriotski narativ“ koji već decenijama čini osnovu „nacionalne“ poetike. Debitanski roman Dejana Atanackovića, Luzitanija (Besna kobila, 2017), dobitnik Ninove nagrade za 2017. godinu, na autentičan se, a opet sasvim uspeo način obračunava sa takvom poetikom. Luzitanija nije istorijski roman, niti je njegova tema Prvi svetski rat, ali se izabravši upravo taj istorijski period, autor svesno i namerno obraća i onoj publici koja je, na krilima pomenute nacionalne euforije, poslednjih godina čitala romane iz ove epohe.
Osnovnu temu Atanckovićevog romana možemo prepoznati kao opšte mesto domaće i svetske literature, uspostavljeno u periodu modernizma, pretpostavku o svetu kao ludnici i ludilu kao načinu opstanka, te o ratu kao vrhovnom zlu u odnosu na koje ludilo deluje kao srećni eskapizam. Sama izvedba, odnosno način na koji se autor ovim opštim mestima poigrava, uspešno zaobilaze zamke bavljenja „večnim temama“, dajući u nizu isprekidanih, anegdotskih sekvenci, alternativne poglede na istoriju i dovodeći u pitanje samo postojanje objektivnosti i hegemoniju razuma.
Autor je roman sklopio gradeći napetost kroz više narativnih tokova. Iako se ovi narativni tokovi na kraju očekivano susreću, tačnije delimično preklapaju, svaki od njih autonoman je na nivou specifičnosti lika oko čije je sudbine priča ispletena. Ludilo, kao zajedničko svim likovima, različito se manifestuje i tumači kod svakog od njih; kao prostor slobode, odupiranje instancama moći ili samo višestruko motivisana nemogućnost da se odgovori postavljenim zahtevima egzistencije.
Presudno za uspelost romana jeste njegovo funkcionisanje na više različitih nivoa pripovedanja. Atanackovićev roman je istovremeno alegorija, fantazmagorija i politička satira. On jeste suštinski politički i savremen, jasne su autorove aluzije na sadašnji trenutak, specifično vreme i mesto, ali je jednako jasno insistiranje na nepromenjivosti krutog i represivnog sistema kome protok vremena ne čini nažao, te implicitan zahtev za njegovim rastakanjem i konačnim nestajanjem.
Autor se sopstvenim delom i autorstvom konačno bavi i na unutrašnjem, metapoetičkom nivou. Iako ne lišen autoironije, u cilju da na još jedan način pojasni svoju poetičku strategiju, Atanacković gradi svojevrsni paralelizam između likova i teksta romana. Poput dominantnog protagoniste, Teofilovića, roman se raščlanjava, raspada i nestaje. On je „celina nestala u moru pojedinosti“ (Atanacković 2017, 149), što može biti autoriničan komentar na razuđenu i fragmentarnu strukturu, ali i eksplicitan poetički stav. Atanackovićeva ideja jeste bila da na nivou sadržine i forme otvoreno ukaže na prednost koju daje apsurdu, ludilu i rasutosti, nasuprot razumu, trezvenosti i ukalupljivanju, odnosno zatvaranju u kutije. Na jednoj strani stoje racionalni, nacionalni i državotvorni porivi, kojih se pripovedač ovog dela otvoreno gnuša. Na drugoj je Luzitanija, republika ludaka, onih koji ne teže hijerarhiji niti uređenosti, već se trude da, prigrlivši svoju „životinjsku stranu“, dakle ono što ih distancira od ljudskog društva kakvo jeste u datom trenutku, stvaraju sopstvenu slobodu.
Mana romana mogla bi biti prohodnost njegovog teksta. On svakako zahteva čitaoca ili čitateljku posvećene i koncentrisane, spremne da posvete vreme raščlanjivanju i povezivanju raščlanjenog. Ipak, stavu da je Luzitanija isključivo roman za „književne sladokusce“ trebalo bi možda suprotstaviti poštovanje i uvažavanje čitalaca, odgovornost da im se ponudi više i da se ne pretpostavljaju njihove nedovoljne čitalačke kompetencije.
Konačno, u slučaju Luzitanije, treba imati u vidu autorov trud da svakom literarnom postupku da višestruko značenje. Taj trud, uz jasan vrednosni horizont dela i, naročito s obzirom na aktuelnu scenu, autentična izvedba, čine razliku između usiljene začudnosti radi začudnosti i uspelog književnog umetničkog dela kakvo je ovo.