Dorte Nors piše nepretenciozno, gotovo lako, jednostavno, sažeto, a ipak višeslojno i sveobuhvatno. Ovde ispisuje jednu moguću apologiju same (singl) savremene žene u srednjim godinama, ne štedeći je pritom one nezaobilazne preterane samokritičnosti što uvek vreba na nas, poput šuma u glavi koji često pokvari svaku sigurnost u sopstveni sud.

Dorte Nors, Retrovizor, rame žmigavac (Štrik, 2018)

Autorka romana Retrovizor, rame, žmigavac, Dorte Nors, kao i njena glavna junakinja i naratorka u ovoj priči, Sonja, rođena je u Danskoj, na poluostrvu Jitland. Nekoliko godina je živela u Kopenhagenu gde je studirala i zatim radila kao prevoditeljka popularnih švedskih krimi-romana na danski. Tokom radnje ovog romana, pratimo transformaciju svesti glavne junakinje, koja je oduvek želela da bude spisateljica („ali svi to hoće” i od toga „ne može da se živi“), kao i buđenje njene potrebe da se vrati na Jitland i tamo nastavi svoj život.

Na ovom mestu, možemo, ako hoćemo, da se zapitamo da li su sličnosti  autorke sa glavnim likom koji je stvorila još jedan u nizu argumenata u korist onih koji tvrde da ženski autori nemaju imaginacije. Ali, možemo i da nećemo i da se istim povodom jednako zapitamo da li  se radi, na primer, o potrebi izmišljanja samih sebe u svetu autorstva koji odavno nije women friendly?

Ovo je knjiga o ženi koja se nalazi na sredini svog životnog puta, koja je nedavno pretrpela rastanak sa svojim dugogodišnjim partnerom i njenom manje ili više uspešnom pokušaju da ovlada veštinom vožnje kola. To postaje svojevrsna metafora za težnju da ovlada svojim sopstvenim (singl) životom. Sonjina glavna osobina je da se ne uklapa, odnosno da se ne prilagođava drugima, i toga je svesna. Osnovnu atmosferu romana boji  njena usamljenost, koja je zapravo otuđenost od drugih, i koju donekle ona sama stvara i održava načinom na koji ih vidi i (ne) komunicira sa njima. Ona je neko ko bi hteo da se otvori, ali nikako ne uspeva, što stvara dodatnu  tenziju u svim mogućim situacijama. Taj emotivni naboj predstavlja vrstu unutarnjeg dramskog zapleta bez potrebe za bilo kakvim snažnijim podsticajima „spolja“ i u romanu ima funkciju održavanja naše pažnje.

(De)idealizacija Danske

Neminovnost je da čitanjem nekog romana precizno smeštenog u realni geografski prostor, neprekidno imamo na umu i sopstvenu sliku tog mesta. U tom smislu, ovaj roman može biti malo zbunjujuć za nekog ko očekuje da čuje još jednu u nizu potvrda o savršenom, srećnom životu u Danskoj, a naročito u Kopenhagenu. Ni na jednom mestu, Dorte Nors ne predstavlja Dansku na taj način. Ni indirektno, kroz životne priče likova koje je stvorila, niti direktno kroz narativ koji ni ne postoji van onog što kaže glavna junakinja, čije je viđenje Kopenhagena i ljudi koji žive u njemu vrlo sumorno.

Ta nenamerna de(kon)strukcija idealizovane slike verovatno nema funkciju da nas navede na pomisao kako je život tamo zapravo loš. Smisao je u tome da ga vidimo očima naratorke, koja ne nalazi nikakvu radost niti ispunjenje u svom svakodnevnom životu. Ona se jednostavno oseća nesrećno. Na taj način, bez pominjanja te teme, autorka nas nužno navodi na ponovno razmišljanje o prirodi sreće i kvaliteta života, ako se ono odvoji od dobro poznatih spoljnih merila poput visokog BDP-a, besplatnog obrazovanja i zdravstvenog osiguranja. To u isto vreme potvrđuje univerzalnost ovog narativa, no uslov za to bi bio da se unutarnja stanja glavnog lika, žene u srednjim godinama, „spolja“ odnosno socijalno i kulturno vrednuju i verifikuju kao jednako univerzalna kao bilo šta drugo što se već takvim smatra.

Čitanje tela

Kako se u romanu stalno povezuju sadašnjost i prošlost, humor i depresija, tako se preklapaju i muški i ženski likovi, a glavna junakinja kao da sve vreme traga i za sopstvenim rodnim određenjem, što na nekom nivou postaje i pitanje njene energije i samog tela. Tako nas na primer, svedočeći o svojim iskustvima na stolu za masiranje, naratorka uvodi u svoj najintimniji prostor, onaj koji se može spoznati samo putem dodira. Naime, ona počinje da odlazi na redovne masaže kod izvesne Elen, koja se masažom ne bavi samo sa fizičkog, medicinskog aspekta, već sa tim kombinuje i neku vrstu spiritualne vizije tela kao zgusnute energije, odnosno misli i emocija koje se zadržavaju u telu, najčešće remeteći ga. Sonja, budući i sama interpretatorka tuđeg rukopisa, brzo shvata analogiju sa onim što njena maserka radi. Ona zapravo stalno tumači njeno telo, baš onako kako ona sama tumači krimi-romane koje prevodi, jer „stvari treba da se udalje od mesta na kome se nalaze. Stvarnost nije dovoljna“. U tom prostoru između masaža kod Elen i sopstvenog bavljenja prevođenjem, otvara se  pitanje (ne)slobodnog izbora profesije, odnosno želje i potrebe da i sama bude spisateljica.

Životna vožnja

Druga narativna nit, koja najviše doprinosi transformaciji pripovedačice u osobu koja će moći da vodi život po svom slobodnom izboru, tiče se časova vožnje, a najviše ima veze sa promenom instruktora.

Problem koji se dugo ne rešava jeste njena nemogućnost da ovlada menjanjem brzina. Trenutak kada Sonja traži od vlasnika auto-škole da joj on bude instruktor, jer veruje da će tek kod njega naučiti da vozi, je jedna vrsta za nju netipične pobune. Ona kao da čini prekršaj u sebi samoj, zbog čega je grize savest, jer je razbila odnos ženske solidarnosti sa prethodnom instruktorkom. Tek kada se uverimo u metode drugog instruktora i nama kao čitaocima i čitateljkama postaje jasno da se radi o vrlo precizno oslikanoj razlici, iz naratorkine perspektive, ne samo u muškom i ženskom načinu „hendlovanja“ jednom praktičnom situacijom, već i u različitoj upotrebi privilegija koje dolaze sa nekom pozicijom društvene moći. Ona naime razume da je kao učenica u poziciji nemoći u odnosu na svoje instruktore, ali dok u prvoj situaciji procenjuje da mora da ćuti i sluša svoju instruktorku, koja sve vreme priča i menja brzine umesto nje, u drugoj situaciji se to menja i ona uspeva istovremeno da priča i da vozi. No, dok se trudi da vozi pažljivo, ona sve vreme paralelno tumači govor tela instruktora ne bi li „presrela“ one njegove namere koje idu u pravcu prelaženja granice seksualne intimnosti. Kroz časove vožnje ona zapravo uči da u svakoj od ovih situacija postavi ličnu granicu i odbrani svoje pravo na znanje, veštinu, a samim tim i da vlada svojim telom, što konačno znači i sopstvenim životom.
Na kraju, postavlja se pitanje koji bi bio uzrok one usamljenosti s početka koja sve vreme boli naratorku? Biti odvojena od svoje porodice u velikom gradu, biti tu bez  prijatelja, ostavljena od bivšeg partnera zbog mlađe žene? Ne pronalaziti reči, ni načine da sa bližnjima podeli ono nešto samo njoj važno? Ili jednostavno – biti od sebe otrgnuta, sebi nepripadajuća, sobom nevladajuća, sopstveni stranac?

Dorte Nors piše nepretenciozno, gotovo lako, jednostavno, sažeto, a ipak višeslojno i sveobuhvatno. Ovde ispisuje jednu moguću apologiju same (singl) savremene žene u srednjim godinama, ne štedeći je pritom one nezaobilazne preterane samokritičnosti što uvek vreba na nas, poput šuma u glavi koji često pokvari svaku sigurnost u sopstveni sud. Taj šum bi vredelo uvek pratiti unazad i (raz)otkriti njegovo pravo poreklo, sve dok sasvim ne utihne. Ko ima smeslosti da se otisne na to putovanje, ova knjiga će mu biti sasvim dobar priručnik i putokaz.