„Raskivanje svih kovina naših života“ (u ritmu džeza i Džojsa)

@Valentin Salja (unsplash.com)

Saša Ilić, Pas i kontrabas (Orfelin 2019)

Na pola svog životnog puta, na izmaku zime 2016. godine, Filip Isaković, protagonista romana pomalo kišovskog naslova – Pas i kontrabas – obreo se u ledom okovanom Kovinu. Vergilijevsku ulogu njegovog vodiča kroz tamošnju psihijatrijsku instituciju koja, umesto proklamovanog zdravlja, proizvodi bolest i smrt, figurirajući u tekstu kao očigledna, ali vešta i složena aluzija na brojne druge perzistentne oblike društvene opresije i inertnosti diljem ovog i prethodnog veka, preuzima doktor Julius, u tom trenutku njen najdugovečniji pacijent. Aluzivnošću obiluje i Juliusova porodična istorija, a pokušaji da se ona dokuči postaju jedna od uporišnih tačaka Isakovićeve lične potrage za identitetom – posebno važnom u tom pogledu ispostavlja se Juliusova majka Flavijana, višestruko oličavajući mogućnost beskompromisnog individualnog nepristajanja na kovine.

Ovaj starosedelac kovinske bolnice, usled političke nepodobnosti bačen u nju pravo sa crnog vrha režima iz devedesetih godina, nije jedini poratni saborac ratnog veterana Filipa, koji na isto mesto stiže tek prividno drugačijem putem. Kovinski Vergilije i Dante pripadnici su čitave grupe bolesnika?/zatvorenika perfidno izloženih sumnjivom farmaceutskom eksperimentu, koji zajedničkim snagama sprovode državni aparat savremene Srbije i inostrane firme i fondacije. Nekolicina njih, predvođena mesijanskom figurom Juliusa koji, sa svoje strane, sledi postulate antipsihijatrijskog pokreta Franka Bazalje (odlično osmišljena i izvedena intervencija pisca u uveliko poznato i oprobano tematsko polje savremene literature), naposletku uspeva da podrije kovinski sistem iznutra i da mu i fizički umakne, što je tek jedno u nizu raskivanja na životnom putu protagoniste.

Taj životni put je i doslovno put koji vodi do duge i bogate tradicije evropskog (Bildungs)romana usredsređenog na sazrevanje pojedinca u politički svesno i samosvesno biće, čije je strukturalno uporište često upravo motiv putovanja, ali i do mnogih drugih mesta. Prožet čežnjom za nostosom (svojevrsnim, svesno utopijskim ali utoliko vrednijim, snom o Jugoslaviji), imenjak Latinovića i umalo-prezimenjak Vuka, napustivši kovinsko grotlo, stupa na nova rubna područja kolektivnog i ličnog iskustva života u prvim decenijama XXI veka na tlu Evrope, kuda takođe pristižu mora ljudi osuđenih na nostalgiju pod teretom prisilnih migracija, gde takođe leže i sede prezreni na sv(ij)etu. Tako Saša Ilić – neopravdano nepročitan pisac, čiji se razvojni put, od samog početka siguran i pun obećanja, načelno može opisati i kao kontinuirano osvajanje polifonije, usložnjavanje naracije i njene pouzdanosti, te poetički sve osmišljenije zasecanje kritičke oštrice u tkivo forme – i u svom trećem, najambicioznijem i najbolje napisanom romanu, ostaje dosledan imperativu poetskog angažmana. Taj angažman i u ovom slučaju podrazumeva tematizaciju marginalizovanih socijalnih fenomena i „pripadnika/ca“ društva, kao i privilegovanje njihovih pozicija i kreativnih probijanja i otapanja sistema.

Jedan od povlašćenih metoda ledolomstva svakako je sviranje džeza. Džez se ovde na načelno najpovršnijem i naoko najmanje uzbudljivom nivou čuje ne samo iz čestih eksplicitnih (na mahove, ali ne i uvek, vrlo ubedljivih i složenih) muzičkih aluzija, već i posredstvom F-kvarteta, čiji je Isaković bio član i čijoj se istoriji opsesivno vraća u svojim retrospekcijama. Priča o kvartetu ujedno je i priča o trianglu Filip – Ena – Ivan, o duelima/duetima Filip – Ivan i Filip – Ena, dok se preko nje u manjoj meri prelama inače zasebno, podjednako fragmentarno ali i unekoliko inventivnije (naročito u slučaju Skype epizoda!), prikazan odnos prema Dariji. U mnogo većoj – sledstveno konvencijama žanra i odabranoj pripovedačkoj perspektivi – nudi se karakterizacija i predistorija glavnog junaka kojom se, uz sećanja na učešće u ratu, motiviše njegovo rastrojstvo i dolazak u Kovin. Svako ko je bliže upoznat sa rastrojstvom i kovinskim karakterom naše književnokritičke scene tokom poslednjih decenija, ali i naporima kritičarskog kvarteta podlistka Beton, čiji je deo bio upravo Saša Ilić, da je raskuje, tako dobija priliku da uživa u brojnim dodatnim (auto)referencijalnim potencijalima romana Pas i kontrabas.

Najveći užitak, međutim, proističe iz njegove celine i načina na koji autor, sa očekivano velikom pažnjom i srazmernim uspehom, tu celinu oblikuje. A počev od samog mota, pa sve do završnih taktova, upravo paralela sa džezom uslovljava i usložnjava njen semantički, sintaksički i stilski horizont. Obećanje elipse (Don’t play what’s there. Play what’s not there) ispunjeno je, između ostalog, maestralnim asocijativnim nizanjima i selidbama motiva, koji postaju ključna kost kompozicije, krcate isto tako kapilarnim a kapitalnim prelazima između (pot)poglavlja i unutar njih. Stroga sintaksička (samo)kontrola, svojstvena i prozaisti i esejisti Iliću, ne izostaje ni odavde, ali primetno je stidljivo oslobađanje od njenih stega, koje na trenutke uz užitak pruža i osećaj žaljenja zbog znatno prisutnijeg susprezanja improvizacije. Zanemarljive izvore nezadovoljstva potiru zvučno i vizuelno sugestivni pasaži, slojevita i strukturom sadržana intertekstualnost, značenjski zgusnute epizode poput izvedbe Čarobne frule na kovinskom čarobnom bregu, suptilni a siloviti uplivi u sećanja, dubina tematskog zahvata i obuhvatnost hronotopa, te kompleksnost i stabilnost kompozicije, ostvarena Ilićevim cool džojsovskim džeziranjem – kontrolisanim variranjem osnovnih tema, motiva i postupaka inherentnih ne samo ovom romanu, već i čitavoj modernoj prozi, ali na takav način da u njemu zaista neretko čujemo zvuk raskivanja kovina inherentnih ne samo našim životima, već i književnosti.