Elvedin Nezirović, Ništa Lakše od umiranja (Laguna, 2019)

Opisujući lik i (zlo)dela ratnog zločinca Džonija Akera, švedskog plaćenika afričkog porekla koji je tokom devedesetih ratovao u vojsci HVO, Nezirović se nastoji baviti poreklom i smislom zla, i u krajnjem, individualnom i kolektivnom odgovornošću. Roman je inspirisan istinitim događajima i ostaje nejasno zašto ovaj podatak nije istaknut nigde u knjizi, iako krucijalan za razumevanje teksta. Stvarnu ličnost Džekija Arklova, poreklom iz Liberije, kao dečaka usvojio je švedski par sa kojima je živeo do svoje sedamnaeste godine. Zbog zločina koje je počinio kao neonacista, trenutno služi doživotnu kaznu u švedskom zatvoru. Izbor ovog paradoksalnog slučaja za temu romana je vredan pažnje, ali i izazovan i sveobuhvatan poduhvat. Složena i burna biografija je značajno redukovana u književnom tekstu, delovi o zločinima su verno preneti, a ime je simbolično izmenjeno.

U romanu, Džoni Aker, kao zadojeni neonacista i nakon godinu dana provedenih u Legiji stranaca, opijen čežnjom da ostvari fašistički san, dolazi u Bosnu i Hercegovinu da se bori na strani Hrvatskog vojnog vijeća. Tokom tri godine rata u Bosni, postao je poznat kao Crni đavo, nemilosrdni mučitelj i ubica. Uhapšen je 1995. godine, potpuno slučajno, kada je drogiran prešao na pogrešnu stranu ulice, pravo Bošnjačkoj vojsci. Aker je za ratne zločine prvobitno osuđen na trinaest godina zatvora, da bi mu nakon žalbe kazna bila smanjena na osam godina zatvora. Već godinu dana kasnije, izručen je Švedskoj gde je oslobođen usled nedostaka dokaza. Tokom potere zbog pljačke banke koju je počinio sa prijateljima iz neonacističke NRA 1999. godine, ubio je dva policajca u Maleksandru, nakon čega je uhapšen i osuđen.

Autor se pretežno bavi zločinima počinjenim u ratu. Opisi su mučni, predugo se insistira na torturi nad zarobljenicima i civilima, međutim osim stalne najave, čitateljke i čitaoci ne dobijaju stvarni dojam razmera zločina. Pisac nije uspeo da dovoljno promišljeno prenese sve aspekte jednog tako kompleksnog lika, već o njegovoj monstruoznosti saznajemo putem opisa da je “divalj, metafitički zao” ili pak u svedočenjima bivših logoraša da ih je tukao nogama, rukama i crevom protivpožarnog aparata. Nije potrebno detaljno opisivati brutalne scene nasilja kako bi čitateljkama i čitaocima probudio emociju užasa i/ili empatije, ali je zato bilo neophodno razraditi likove i njihove odnose. Umesto toga, taksativno je navedeno da je bilo nasilja, silovanja, ubijanja, rata, i da to nije dobro. Takvim opštim mestima, gubi se iz vida potencijal izabrane teme. Pisac je mogao problematizovati neonacizam u zapadnim demokratskim zemljama koji opstaje dugo posle Drugog svetskog rata. U teoriji je odavno poznato da deca izložena rasističkoj ideologiji rano prihvataju slike koje im se nude o vlastitoj i tuđoj rasi. Podaci iz biografije stvarnog čoveka, koji je bio inspiracija piscu, pokazuju da je u mladosti trljao svoju kožu ne bi li je učinio belom. Kao crni dečak u izrazito beloj Švedskoj, imao je ozbiljne krize identiteta, i upravo takve okolnosti mogu objasniti paradoks da je postao neonacista. U romanu je, s druge strane, pored osude surovih zločina koje je počinio, propuštena prilika da se Džoni Aker bolje razume kao složena ličnost, i u krajnjem kao žrtva rasizma, čime bi se preispitali postojeći rasizam i nacizam na Zapadu, a koji su manje uočljivi od Akerovog brutalno manifestnog nacizma. 

Na nivou forme vidan je napor pisca da tekst učini dinamičnijim, smenom naracije iz trećeg u drugo lice jednine, između čega su umetnutni mejlovi i dve reportaže. Nema sumnje da bi ovakav izvor služio nameni da stil nije jednako isti. Na primer, malo verovatno da bivši švedski ambasador piše intimna elektonska pisma nepoznatom čoveku iz zemlje u kojoj je davno bio u službi. Još manje je verovatno da se u tim pismima literalno izražava, sa opisma pejzaža i preciznim biografskim podacima kranje sporednih likova za radnju. Potpuno je neverovatno da je u pitanju samo jedno pismo i to na četrdeset tri strane. Slično je i sa reportažama, one su preobimne, sa nepotrebno mnogo opisa, i kao takve teško bi bile odobrene kod urednika. Jezik je u celini monoton, a nijedan lik nije pošteđen patetike. Prva polovina romana je sva u najavama i iščekivanjima, sa rastegnutom radnjom i moralizatorskim obznanama, dok je druga značajno uspešnija i dinamičnija, i pisac vešto spaja delove priče svojih likova u celinu. 

Sami likovi, pak, nisu jednako vešto izgrađeni. Iako se u romanu nastoji dati više perspektiva o istom događaju kroz različite likove, priču otkrivamo sledeći protagonistu Miralema Mikulića opsednutog Akerom, koga je jednom sreo u noći kada je uhapšen u Bosni. Mikulić je predstavljen kao nevino biće, koga proganja krivica za smrt dvojice švedskih policajaca. Da je ubio Akera, one noći kada ga je čuvao kao zarobljenika, zaključuje protagonista, ta dva policajca bi bila živa. Vođen krivicom, opsesivno istražuje o Akeru, piše reportaže u lokalnim novinama, uništava prvi brak. Pišući knjigu o njemu, na putu je da uništi i drugi. Njegova dela motivisana su odlaskom u malo mesto u Švedskoj gde se dogodilo ubistvo, kako bi zatražio oprost od majke jednog od ubijenih. Na kraju tog iskupljeničkog putovanja, nije saznao ništa novo, nije uradio ništa od planiranog, pa prethodno probuđeno isčekivanje o ključnom događaju ili čak raspletu, biva sirovo ugašeno.

Ženskih likova gotovo da nema. Oni su svedeni na pomoćne karaktere glavnih likova, uvek kao njihove supruge, dodeljena im je jedna do dve rečenice tek da bi bile glupe i prizemne u odnosu na muške likove. Pred kraj romana ženski likovi se umnožavaju, ali ne nužno i njihove replike. Po staroj matrici, svedene na „kurve” ili „svetice”, požrtvovne majke, brižne i ljupke supruge, ili pak na bludne raspuštenice koje napuštaju decu, ostavljajući za sobom smrt i pustoš, i što je najopasniji zaključak – one su krive za svo zlo ovog sveta. Piščevom imaginacijom zli Aker i dobri Mikulić ipak dele istu sudbinu – obojicu su napustile majke. Majke isključivo posvećene polnom opštenju sa mnogim strancima, uvek u nekim raspalim šupama i prljavštini, čime se dodatno žele poniziti. Njih ne krasi majčinska ljubav i nežnost, napuštaju svoju decu iz čistog hira i nebrige. Zbog takve majke, Mikulića progoni krivica zbog ubistva dvojice policajaca u malom švedskom mestu. Zbog takve majke Aker se priklonio nacističkoj ideologiji i počinio zločine protiv čovečnosti. Ako su mizogini opisi kad god se žena pomene u ovom tekstu odveć patetični, izlizani, izrabljeni, čime obiluje domaća književnost, mentalne akrobacije koje pisac izvodi skokom u zaključak, zlonamerne su. Umesto hvatanja u koštac sa stvarnim problemima, za šta mu je mogla poslužiti istinita biografija koje se prihvatio, pisac je radije pribegao deus ex machina rešenju. Umesto dekonstrukcije zapadnog društva i evropskih vrednosti, umesto razotkrivanja rasisma i nepravednog sistema, umesto preispitivanja stvarnih odnosa moći, autor je zaključio da je sumanutim opsesijama, nacizmu i ratnim zločinima uzrok – žena. Ženakruva. Od potencijalno angažovane, provokativne književnosti, Nezirović je na vulgarnu banalnost sveo i stvarnost i fikciju.