Nasuprot kompleksnosti radnje, stil kojim je ova knjiga napisana prilično je jednostavan, što autorki ostavlja dovoljno prostora da jasno predstavi svakog junaka, dajući nam na uvid njegovu svest
Vukoman Stranjančević
Da li verujete u horoskop? Ako biste ovo pitanje postavili autorki Bukerom nagradjenog romana Videla, Elenor Katon, rekla bi vam da ne veruje, ali da joj je zanimljiva naša potreba da svemu pridajemo značenje i smisao. Slično zvezdama na nebu koje u narativu horoskopa dobijaju značenje i ulogu u okviru naših života, priča o zlatnoj groznici na Novom Zelandu s kraja XIX veka, oživeće na stranicama drugog romana Elenor Katon. Pažljivim struktuiranjem dvanaest (!) poglavlja, od kojih je svako upola kraće do prethodnog, autorka uspeva da predstavi svu kompleksnost života grada Hokitike, u koji će nas dovesti Valter Mudi, i sam u potrazi za zlatom i novim životom. Priča počinje jedne kišne noći tokom koje Mudi stiže u grad i prekida neobičan sastanak dvanaestorice (!) muškaraca u hotelu Kraun.
Da bismo objasnili način na koji teče ova pripovest o ubistvu, pokušaju samoubistva, prevari, proneveri i pozamašnoj količini zlata koje kruži Hokitikom, moraćemo na trenutak da zamislimo da se nalazimo u kružnoj kući sa osamnaest žaluziniranih prozora.[1] Svaki od prozora predstavlja gledište jednog od junaka romana i zavisno od toga kako i gde je on pozicioniran, pozicionirano je i njegovo znanje vezano za naizgled nerešivu misteriju ubistva Kozbija Velsa i poreklu njegovog zlata. U tom smislu radnja romana osmišljena je tako da čitaoci tokom jednog poglavlja jurišaju s prozora na prozor, pri čemu promena perspektive donosi otvaranje, ali i zatvaranje različitih prozora (zavisno od toga ko je sa kim u kakvoj vezi/odnosu), što doprinosi zanimljivijem i intenzivnijem čitalačkom iskustvu. Sve ovo nam je dovoljno da shvatimo da imamo dvanaest nepouzdanih pripovedača, koji su barem do trenutka u kome ih zatičemo (gorepomenuti hotel Kraun, na koji ćete, dok se Mudi ne pojavi da vam skrene pažnju na nešto što ste propustili, zaboravljati više puta tokom romana) iz različitih razloga dosta toga krili jedni od drugih. Stoga Valter Mudi u romanu ima i ulogu poaroovskog tipa detektiva/pripovedača, koji ređa i povezuje događaje u smislenu celinu. Svaki od likova čije priče slušamo kroz usta Tomasa Balfura, povezan je sa određenim horoskopskim znakom, što donekle govori o njihovim karakterima, ali ne i o sudbinama koje su im namenjene u romanu.
Nasuprot kompleksnosti radnje, stil kojim je ova knjiga napisana prilično je jednostavan, što autorki ostavlja dovoljno prostora da jasno predstavi svakog junaka, dajući nam na uvid njegovu svest, ali i način na koji ga posmatraju ostali junaci (paradigmatičan primer za to je susret Balfura i Loderbeka s početka romana, kome kako se Balfuru u tom trenutku čini, kapelan Devlin sedeći za susednim stolom, pasivno prisustvuje). Zanimljivo je primetiti da Elenor Katon sveobuhvatnim načinom pripovedanja, u kome su svi junaci i junakinje podjednako zastupljeni, izmiče logici glavnog (belog dosadno solipsistički nastorojenog) muškog (u egzistancijalnoj krizi i nerazrešivom odnosu sa svetom i sobom) junaka, na koga su svi ostali likovi nalepjeni kao delovi uvek istog kolaža.
S tim u vezi zanimljiva je i socijalna/geografska pozadina junaka/inja u romanu, koju autorka koristi kako bi razbila različite klasne/rasne/rodne predrasude koje jedni za druge vezuju i koje čitaoci mogu uneti u tekst. Ovo najviše dolazi do izražaja kada su u pitanju likovi koji žive na marginima Hokitike (Te Raufare, Ana Verdel, A Suk i A Kvin), kojima je u ovom romanu dato da ravnopravno progovore sa svoje marginalne pozicije. A Ana Verdel, kao žena koja se bavi prostitucijom dvostruko je marginalizovana u hokitičkom društvu, ali ona i pored toga, ima vrlo kompleksne odnose sa ostalim junacima, koji nisu svodivi na njeno zanimanje.
Sve ovo ima za posledicu stvaranje kompleksnog i višeslojnog narativa, koji uprkos svojoj dužini nijednog trenutka ne gubi na dinamici i uzbudljivosti.[2]
[1]O vrli novi Henriče Džejmse!
[2]Nešto kao kad bi Ubistvo Rodžera Akrojda napisao (opet) Henri Džejms.