Vaza u naratorkinom stanu kao da od simbola prerasta u sliku o odnosu dve kulture, gde „Balkan” ostaje daleko iza onoga čemu Zapad stremi. Vaza je nešto najlepše u njenom stanu, dok je posmatra obuzima je mir i zadovoljstvo.

Piše: Mirela Gračanac

Sada, kada se na neki način priča Supa iz zbirke Moj muž u našoj glavi ohladila, a na mnogo drugih načina ostala da previre i navodi na razmišljanje, došla je na red i priča Vaza, jedna od sedam koje čine zbirku priča Nikuda ne idem autorke Rumene Bužarovske. Razmišljanja o priči u ovom tekstu ići će u dva smera – s jedne strane tema će biti likovi, njihovi odnosi u društvu i razmišljanja o životu, a uporedo sa tim uvodi se i tema odnosa Zapada i “Balkana” koji u ovoj opoziciji nosi sa sobom različita značenja, od oznake za „primitivno”, „divlje”, periferno, do pojma drugosti koji je za priču veoma važan.  Da li smo spremni da se suočimo sa njenim istinama? – Verovatno ne, ali i prepoznavanje sopstvenih slabosti veliki je korak ka slobodi.

Priča je, makar na prvi pogled, jednostavna. Naratorka je mlada žena u braku koja se sa suprugom Ninom priprema da ugosti prijatelje iz Engleske – Lidiju i Toma, dok će u drugom delu priče oni biti gosti svojih prijatelja iz Makedonije – Tanje i Kireta. Ono što priču usložnjava jeste činjenica da ta druženja mogu iznedriti različita nezadovoljstva koja izlaze na površinu u sukobu sa tuđim životima. I zaista, kaže se da se sve zasniva na poređenju. Ne bismo znali da je nešto dobro, da na umu nismo imali nešto što je manje uspešno. Vredi li ovakvim metodama podvrgavati ono što zovemo sopstvenim životom i da li odgovori na ta pitanja neminovno postaju puka opravdanja obavijena idejom loše sreće i nas kao posmatrača, a ne aktivnih učesnika u tom istom životu?

            U priči se javlja se borba sa onim što je unutra, što naratorku progoni više i više, a na kraju eskalira u sliku čuvene kapi koja preliva čašu i transformiše se u intimni očaj i nezadovoljstvo sobom i sopstvenim životom. U prikazivanju ličnog koje prelazi sve granice i uliva se u sfere javnog prostora, autorka gradira unutrašnje monologe naratorke koji odišu nezadovoljstvom, rastu u njoj i obuzimaju je, da bi na kraju doživeli veliko finale pred Kiretom i Tanjom. Autorka suočava dve potpuno različite sfere života, one počinju da se prepliću i u tom suočavanju, ono što dolazi spolja ogoljuje unutrašnjost koja postaje lutanje bez cilja. Vaza je priča o neispunjenosti koja proizilazi od tuđe ostvarenosti, ali pitanje je da li je zaista tako ili je to samo način da se naratorka opravda pred sobom i svima.  Kontinuirano prikazivanje unutrašnjeg i spoljašnjeg, nadovezivanje njihovih elemenata formalno priču čini čvrstom strukturom koja, bez obzira na ambivalencije ova dva elementa, funkcioniše, jer sama naratorka motiviše takav sled događaja i odlučuje da njeno razumevanje života počiva na uzročno-posledičnoj vezi ova dva elementa.

            Druga važna tema u priči, koja je još jedno od obeležja zbirke je odonos „Balkana“ i Zapada, prikazan ponovo kroz društvene i kulturološke razlike, a kroz prizmu drugosti kao važnog pojma antikolonijalnih studija kulture. Na ove relacije naručito ukazuje epizoda koja prenosi atmosferu posete Toma i Lidije, njihovih prijatelja koji se zatiču u Makedoniji i koje odlučuju da pozovu u goste. I pre toga, iz naratorkinih unutrašnjih monologa dobijamo sliku odnosa koji može poslužiti kao uzorak preko koga sagledavamo celokupnu istoriju pogleda Zapada na područje Balkana i obrnuto.

            Naratorkina inferiornost prema Tomu i Lidiji koja odzvanja u njenim mislima dok preispituje odluku da li je uopšte pametno što su ih pozvali, čini njen stan još manjim i skromnijim, nameštaj još starijim, možda čak možemo govoriti i o personifikaciji teškoga života koji nikada neće biti poput Tomovog i Lidijinog. Oni su obrazovani, lepo odeveni, mirisni, njihova lica obeležena su posebnom harizmom –  oni su oličenje standarda „civilizovanog“ sveta. Dok smo mi drugo. Mesto čiji je put do evropske „civilizacije“ neprohodan i ljudi koji su nastanjeni na tom tlu, a oličenje su „primitivizma“ i „zaostalosti“.

Značaj antikolonijalinih studija je veliki jer ukazuje  na odnose dveju kultura jasno profilisanih u odnosu kolonizator – kolonizovani, pa u tom kontekstu možemo govoriti o pogledu Zapada na „egzotične“ krajeve u kojima na neki način vidi i slobodu i potpunu vladavinu prirode nad čovekom, svakako posmatrajući orijent iz daleka i odozgo. U tom smislu jedno od prvih dela iz ove oblasti jeste Orijentalizam Edvarda Saida koje se detaljno bavi ovim diskursom nastojeći da ga obrazloži. Međutim, ja bih se osvrnula i na delo Marije Todorove Imaginarni Balkan koje nastoji da ukaže na odnos „Balkana” i Zapada.

            Dolazak Toma i Lidije kao da u naratorki budi nove perspektive, pored laganog osećaja o želucu o kojem i sama govori. U čemu je tu stvar? Da li su to prijatni parfemi koji unose svežinu u naratorkin dom, da li je to slika njih kao visokoobrazovanih svetskih putnika i avanturista, ili su to pak Lidijini elegantni prsti koji se lome pred dirkama klavira dok igraju najlepši ples od koga staje dah? S druge strane, kao pandan tih hvalospeva dolazi unižavanje sopstvenog položaja zbog nepoznavanja klasične muzike, koju ne može izbeći ni Nino, iako svira u orkestru Nacionalne opere i baleta. Ovi utisci kulminiraju sve dok ne dođe do simboličnog raspleta koji služi kao prikaz istine o odnosu Zapada i Balkana: Nino sa violinom u ruci postaje oličenje fascinacije Zapada tim „balkanskim neukrotivim duhom“ posmatrajući ga kao nešto divlje, tuđe, nekontrolisano, ali i uživa u svim tim „varvarskim“ predstavama pronalazeći svojevrsnu egzotiku u takvim obrascima ponašanja. I dok se Nino u potpunosti predaje notama tradicionalne kompozicije, dok Evropljani uzdišu pred tim prizorom, naratorka nalazi za shodno da je okarakteriše kao neukusnu i sporu kafansku kompoziciju koja je oličenje kiča. Nino je svirao, a Tom plakao. Međutim, najviše je Tom plakao kada su mu govorili o ratu u Bosni, pitavši se šta to nije u redu sa ljudima…

            Vaza u naratorkinom stanu kao da od simbola prerasta u sliku o odnosu dve kulture, gde „Balkan” ostaje daleko iza onoga čemu Zapad stremi. Vaza je nešto najlepše u njenom stanu, dok je posmatra obuzima je mir i zadovoljstvo… Za razliku od Ninovog agresivnog popunjavanja ukrštenih reči koje joj, uz njegov grozan rukopis, znacajno idu na živce. Ima li smisla želja za lažnim životom, perjanim jastucima i fensi bočicama za sapune, iako znamo da površina našeg iskrivljenog lavaboa neće uspeti da ih drži?

Inside Out – online književna emisija o makedonskoj feminističkoj i kvir književnosti je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page.

Treća sezona emisije Inside Out kao i kritički tekstovi o makedonskoj književnosti nastali su uz finansijsku podršku Evropske unije.  Sadržaj sezone i tekstovapredstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.