Piše: Petra Stošić (16)
Tužno je što ljudi treba da prave posebne projekte samo za feminizam, i što će sestvarno okretati na ulici i prokomentarisati „wow, nešto novo“, zato što ne spada u normu još uvek. Projekat „Pobunjeno čitam“ me je pogurao da obrađujem više takvih tema ’izvan norme’. Prva tema koju sam izabrala je istraživanje o Zori Dirnbah. Kada sam krenula da čitam o njoj, osećala sam se pomalo razočarano što nisam znala ništa o njoj, a bila je tako važna osoba. Ovaj tekst baviće se pre svega njenim stvaralaštvom, ali važno je napisati i nešto o njenom životu. Zora Dirnbah je rođena u Osjeku 1929. godine, a umrla je aprila 2019. Ona je bila scenaristkinja, novinarka, spisateljica i urednica. Bila je hrvatska Jevrejka i njeni radovi su u velikoj meri obeleženi iskustvom Holokausta.
Njen najpoznatiji scenario bio je za Deveti krug (Jadran film), iz 1960. godine. Zaplet radnje smešten je u period Drugog svetskog rata. Zagreb je pod nacističkom okupacijom a građani sve više trpe od brutalne diktature ustaša. Na svojoj koži pritisak kolaboracionističke države oseća i jedna zagrebačka porodica jer štiti mladu jevrejsku devojku Rut, čija je porodica odvedena u logor. Rut stupa u brak sa njihovim sinom Ivom, kako bi se sačuvala od progona. Ostatak filma priča o njihovom braku, politici, strahovima i ljubavi. U pitanju je, dakle, istorijska drama. Za pisanje scenarija takođe joj je pomogao i Vladimir Koh, a režirao ga je France Štiglic. Glavne uloge su imali Boris Dvornik kao Ivo, Dušica Žegarac kao Rut i Beba Lončar kao Magda. Film Deveti Krug je dobio nominaciju za Oskara u kategoriji najboljeg ostvarenja izvan engleskog govornog područja, a takođe je nominovan za Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu.
Ono što mi se u filmu dopalo jeste ’sirov’ opis tadašnjeg rata. Svaka mala nesigurnost ili strah koji Rut gaji postaje puno veći u traumatičnim okolnostima u kojima se nalazi. Sa druge strane, ukupni rast karaktera Ive vrlo je dirljiv za gledanje. Takođe, scene u logoru su poprilično dobro urađene. Ako ste dovoljno bili investirani u gledanje filma, kraj će vas sigurno pogoditi.
Dok sam gledala film, ipak, mnogo toga mi je izgledalo dosta nelogično i nerazumno. Očekivala sam da film bude malo ozbiljniji i da imamo više priče o Rut i njenoj porodici. U svakom slučaju, svaka ’mini’ scena na tu temu je odrađena jako dobro.
Moram priznati da mi je bilo teško završiti film, ne zato što me je uznemirio, već zbog broja upitnih scena. Mnoge scene su mogle da budu mnogo bolje zarad same logike zapleta. Zanimljivo je uporediti ovu priču sa pričom Ane Frank – obe su protaginiskinje u sličnim problemima i vremenskim periodima, ali opet, tako su različite priče.
Posle objašnjanja moje mentorke, razumela sam sve metafore koje je Zora Dirnbah iskoristila. Scena u kojoj Rut beži za svetlošću, bezbrižno trči i na kraju je hvataju, predstavlja Euridikino odlaženje u zagrobni svet. A scene posle, u kojima je Ivo krenuo da je nađe, predstavljaju Orfejevo putovanje da ’otkupi’ Euridiku. Njihova smrt na ogradi (sam kraj) je metafora za Orfeja koji se ipak okreće i zbog toga Euridika ipak umire. I sam naziv, deveti krug, predstavlja Deveti krug pakla.
Ono što mi je posebno zanimljivo jeste kako je Zora Dirnbah na osnovu ličnog iskustva u Holokaustu pisala scenario za ovaj film. Radnja filma nije doslovno inspirisana njenim ličnim iskustvom, već je njeno iskustvo uticalo na stvaranje. Ona je svoje traumatično iskustvo pretvorila u ovakav umetnički tekst. Pričalo se po Zagrebu, u periodu prve premijere filma, da je za plot dobila inspiraciju iz stvarnih događaja, ali to nikada nije potvrđeno. Ne možemo a da se ne zapitamo i da li scene roditeljskog neprihvatanja romanse ili samog razvoja veze između Rut i Ive nisu bazirane na stvarnim događajima – ipak su takvi momenti bili uobičajeni u svakom istorijskom periodu.
Igra skelama je drugi najpoznatiji scenario Zore Dirnbah. Snimljen je 1961. godine. Priča govori o Saši koja negira ljubav koju oseća prema Bojanu, ali u jednom trenutku sve se menja, tada Saša priznaje ljubav prema Bojanu. Ovo je bio debitantski film Ljubiše Samardžića koji je posle postao poznat glumac. Film prvih godina nije dobro ocenjen ni sa kritičkog stanovišta, ni sa gledalačkog. Film je režirao Srećko Vejgand. Glave uloge su imali Zoran Benderić, Slobodan Dimitrijević i Manja Golec. Za muziku je bio zadužen Milijenko Prohaska, a za fotografiju Ćeće Nedjeljko. Montažu je uradio Josip Remenar i film traje 99 minuta. Datum premijere je bio 12. decembar 1961 godine.
Zora me je kao osoba mnogo zainteresovala, ali kao stvaralac me je razočarala. Lično, njeni filmovi mi se nisu svideli, možda sam imala prevelika očekivanja bez razmišljanja koje godine su bile u pitanju, kakav je bio tadašnji kontekst i koji umetnički trendovi su dominirali. Ali iako se meni lično nije svideo njen rad, ne znači da je loš. Mislim da je jako važno pogledati i pročitati njena dela i filmove.
IZVORI KOJE SAM KORISTILA:
https://hr.wikipedia.org/wiki/Zora_Dirnbach
https://offns.rs/tag/zora-dirnbah/
https://sr.wikipedia.org/wiki/Девети_круг
https://sh.wikipedia.org/wiki/Igre_na_skelama
https://www.youtube.com/watch?v=pPTXUtpGoBU
Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evrovpske unije i američkog naroda putem američke agencije za međunarodni razvoj USAID. Za njenu sadržinu isključivo je odgovorno Udruženje građana “Pobunjene čitateljke” i ta sadržina nipošto ne izražava stavove Evropske unije, USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
