Dnevnik noći, koji izlazi u izdanju novosadskog Orfelina, predstavlja možda najkompleksnije Ligotijevo delo, što je činjenica koja može i pomoći i odmoći recepciji kod čitalačke publike. Čitaocima i čitateljkama, čak i onima koji vole dela ovoga pisca, biće potreban izvestan napor da bi se prilagodili načinu pripovedanja i prošli kroz lavirinte nagoveštaja i značenja. Nekome ko voli kompleksna dela, ovakav način pripovedanja će pak predstavljati otkriće.

Tomas Ligoti, Dnevnik noći(Orfelin, 2019)

Tomas Ligoti (1953) je američki pisac horora. Pažnju ljubitelja žanra privukao je još debitantskom zbirkom priča Pesme mrtvog sanjara (1985). Svoju poziciju priznatog autora učvrstio je zbirkom Pisar tame (1991), a kultni status stiče zbirkama Dnevnik noći, Mučno vaskrsenje Viktora Frankenštajna i druge gotske priče (1994) i Fabrika košmara (1996).

Majstor kratke, jezovite priče, u mnogo čemu je doprineo da se u horor unese nova „krv“. Njegove netipične ideje, koje je dodatno razrađivao u svojim esejima, i rafinirani  književni stil,  redefinisali su žanr, donevši mu pritom i niz književnih nagrada. Iako zbog izrazito nihilističkog pogleda na svet  i hermetičnosti stila nije postigao komercionalni uspeh, Ligoti je uticao na niz autora horora i mračne fantastike a uticaj njegove proze širi se i na druge vidove umetnosti, kao što su strip i muzika. Međutim, široj domaćoj čitalačkoj publici on je malo poznat, za razliku od visoko tiražnih američkih autora, kakvi su Klajv Barker i Stiven King.

Do Dnevnika noći, na srpski jeziku su prevedene dva njegova dela – kratki roman Nedovršeni posao (najkomercionalnije i za širu publiku najpristupačnije njegovo delo) i zbirka priča Pisar tame. Dnevnik noći, koji izlazi u izdanju novosadskog Orfelina, predstavlja možda najkompleksnije Ligotijevo delo, što je činjenica koja može i pomoći i odmoći recepciji kod čitalačke publike. Čitaocima i čitateljkama, čak i onima koji vole dela ovoga pisca, biće potreban izvestan napor da bi se prilagodili načinu pripovedanja i prošli kroz lavirinte nagoveštaja i značenja. Nekome ko voli kompleksna dela, pak, ovakav način pripovedanja predstavljaće otkriće.

Vrata košmara

Forma dela je teško odrediva. Po spoljašnjim odlikama, to je zbirka priča, ali bi se mogla posmatrati i kao jedna vrsta dnevnika, crne hronike ili eksperimentalnog romana. Knjiga  je ugrubo podeljena na tri dela – „Ogledi o senci“, „Razmatranje o crnilu“ i „Beleške o noći“. Umesto uvoda, na početku se nalazi kratak Ligotijev esej ,,U noći, u mraku’’, u kojem pisac daje okvir svom delu i iznosi svoje viđenje horor proze i shvatanje sablasnog.

Za Ligotija, između sablasnog i sudbine postoji uzročno-posledična veza. Čovek često prati fatalistički put koji ga vodi ka tajanstvenom i natprirodnom, koje samo čeka da bi se susrelo sa svojom žrtvom. Po njemu, ubedljiva priča strave ne otkriva sve o onome što nadilazi junaka jedne priče ili romana – naprotiv, on se drži pristupa koji je još dvadesetih godina dvadesetog veka razradio horor klasik Hauard Filips Lavkraft – o natprirodnom treba pisati sa što manje detalja, ostavljajući onima koji čitaju priliku da sami odgonetnu zagonetke koje priča stavlja pred njih i pritom izazivajući u njima osećaj začudnosti. Kao što ćemo kasnije videti, ovakav pristup ima svoje prednosti i mane.

Četiri senke

,,Ogledi o senci’’predstavlja najrazumljiviji i najpristupačniji deo zbrike. Čine ga četiri horor priče, koje još uvek zadržavaju prepoznatljivu formu – „Meduza“, ,,Razgovor na mrtvom jeziku“, ,,Predskazanje iz snova“ i ,,Anđeo gospođe Rinaldi“.

Sve četiri pripovetke opisuju dramatičan susret junaka (ili antijunaka) sa nečim što ih prevazilazi i utiče na njih, a što bismo mogli nazvati natprodnim. Lušan Dregler sa mitskom Meduzom, neimenovani poštar pedofil sa enigmatičnom figurom osvetnika, bogati kolenović Artur Emerson sa drevnom boginjom podzemlja i dečak pripovedač sa vešticom i njenim anđelom čuvarom.

Ono što ove priče čini vrlo intrigantnim je njihova višeznačnost, koja omogućava brojna tumačenja, od kojih bi svako bilo legitimno, pre svega zbog nepouzdanih pripovedača. Junak ,,Meduze“ tako možda zaista i sreće Gorgonu, a možda je žrtva čudne fascinacije mitovima, koja proističe iz njegove krajnje emotivne usamljenosti. Poštar strada od ruke nečeg što može biti anđeo osvete, ali i personifikovani izraz njegovog kajanja koji je postojao ispod pokorice  mračnih poriva. Emerson je možda samo žrtva ludila koje ga tera da u uobičajenim događajima vidi neumoljivu osvetu sile koju je, nehotice, prizvao. Dečak, koga roditelji odvode vračari, krajnje je nepouzdan i pripoveda o događajima iz svog detinjstva.

Ligoti se u ovom delu vešto poigrava sa onima koji čitaju, jer strava izvire upravo iz obilja mogućnosti koje su stavljene pred onog ko priče čita. Kroz nagoveštaje i prećutane delove, on gradi neiskazivo, koje se ceri u tami. Mana ovog pristupa leži upravo u onome što je i njegova vrlina – u nedorečenosti i izbegavanju davanja definitivnog odgovora.

Ulaženje u crnilo

,,Razmatranje o crnilu“ donosi jedan sasvim drugačiji pristup. Kao i prethodni deo, ovaj takođe sadrži četiri priče, ali se one razlikuju u odnosu na prethodne četiri. Fokus se pomera sa susreta čoveka i natprirodnog na filozofska razmatranja i razrađivanje ideja koje pisac ima o svetu i kosmosu. Položaj čoveka je viđen nihilistički, kao puka beznačajnost u realnosti koja je i sama pokorica na beskrajnoj tami bez kraja.

Centralna pripovetka je svakako „Tsalal“. U njoj, Ligoti nas upoznaje sa silom koja se nalazi u centru njegovog mračnog kosmosa, bogom-demonom, Tsalalom. On za razliku od nekih monstruma iz pera drugih majstora horora nije sam po sebi pretnja postojanju, on je sila koja se nalazi iza svega. Kada sekta, koju predvodi prečasni Manis, izvrši hibris i na svet dođe dete čiji je pravi ,,otac“ Tsalal, taj događaj je ništa drugo do ubrzavanje neminovnog – utapanja svega što postoji u Tsalala. Čak ni ritual u napuštenom i od Tsalala izvitoperenom gradu Mokstonu koji zahteva žrtvu ne donosi razrešenje. Kraj onog što se zove postojanje samo je odložen, do daljnjeg.

U ,,Ludoj noći okajanja“ akcenat se stavlja na pitanje Boga i njegove uloge u svetu. Nasuprot Tsalalu ne stoji nikakav ,,dobar“ Bog. Čak i ako postoji, on je tek slabašna figura, daleko od slike Boga iz judeohrišćanske tradicije. Glavni junak ove priče, čuveni naučnik Dr Fransis Hakshauzen, doživljava neobično prosvetljenje kada mu se obraća Bog-lutka. Pod utiskom tog bizarnog susreta, on napušta nauku i odlazi na neobičnu turneju, tokom koje izvodi apsurdne predstave, sa scenografijom sastavljenom od lutaka i ljudi koji glume lutke, kao i sa mašinom koja ,,prosvetljuje“ gledaoce svojom ,,teologijom“. Ljudi su tek lutke jednog velikog Lutkara.

,,Neobična zamisao majstora Rinjola“ i ,,Glas u kostima“, odišu teskobnom atmosferom, kakva se sreće u komadima apsurda i pričama Franca Kafke. U prvoj priči, umetnost opskurnog slikara, Rinjola, kreira stvarnost samu, u svetu koji je već odavno uzgubio svaki smisao i koji je samo uvećana verzija njegovog prašnjavog ateljea. U drugoj priči, neimenovani zatvorenik se nalazi zatočen u tamnici koja se neprestano menja i iz koje nema izbavljenja, poput nekog košmara bez kraja.

Glavna zamerka segmentu ,,Razmatranju o crnilu“ je menjanje fokusa sa radnje na idejni sklop koji se nalazi iza priča. Fabula ovih priča je isprekidana, nekoherentna i zahteva znatan misaoni napor zarad shvatanja krajnje poruke.

Konačno poglavlje

Kraj ,,Glas u kostima“ može se smatrati vratima ka ,,Beleškama o noći“. Ovaj poslednji deo, kao što je već rečeno, predstavlja najteži deo za čitanje i razumevanje. Svojim kratkim pričama (ili zapisima), kojih ima devetnaest, Ligoti uvodi čitaoca u jednu veliku noć, u kojoj se sanjaju kratki, grozničavi snovi. U nekim od kratkih priča (ili zaspisa) pripoveda se o krvavim kultovima („Gospodareve oči blistaju od tajni“), koji čuvaju užasavajuće znanje, motivu koji su varirali mnogobrojni pisci horora. U drugima se opisuju predeli koje vidimo u nekima od košmara („Nova lica u gradu“, „Neko možda sanja“), a u pojedinim variraju teme i motivi koji su se pojavljivali ranije u ovoj i prethodnim zbirkama Ligotijevih priča – beskrajne tamnice, zabranjeno znanje, lutke i monstruozni preobražaji („Nepoznato“, „Tok Košmara“, „Lutkari“).

Jedna crna nit se provlači kroz čitav ovaj odeljak – realnost kakvu mi doživljavamo samo je privid, a košmar koji sanjamo realniji je od stvarnosti. I to važi čak i ako to ne želimo da priznamo, što se sa dozom ironije kaže u pričama ,,Deset koraka do Tanke planine“ i ,,Na Tankoj planini niko ne priča o Tankoj planini“.

Jeza na kraju sna

,,Beleške o noći“ je teško shvatiti i tumačiti, najviše zbog Ligotijevog skretanja u apstrakciju. Fabule nekih od priča (ako se one mogu nazvati pričama) su krajnje svedene, a u nekim imamo samo zapise, gotovo fragmente. Pokušaj da ih tumačimo van celine u kojoj se nalaze, može nas odvesti samo na stranputicu. Zato je sud o ovome delu teško dati. Jedno je ipak jasno. Ligoti ne nudi laka rešenja, ni idejna ni stilska. On, kao beskompromisni kritičar naše svakodnevnice i stvarnosti, pobija svaku vrednost koju smo do tad imali i božanstvo koje smo poštovali. Crnilo se ne da pobediti niti magijom niti silom, već zahteva neprekidno i neizvesno suočavanje sa istinom, ma koliko ona bila teška i ma koliko ona pozleđivala našu komformističku stranu.

Ipak, on se svojim teškim stilom i složenim sistemom simbola zatvara u jedan krajnje hermetičan svet, elitistički u svem svom nihilizmu. On nema potrebu za širim razumevanjem, niti ga traži. Posle čitanja Dnevnika noći, ako prođemo ceo put kroz Ligotijevu košmarnu noć, u nama će se otvoriti nova pitanja i dileme, ali je to možda poziv da mu se kao autoru vratimo, s vremena na vreme.