Blog

  • Home
3

Piše: Tereza Stefanović (16)

Koliko se često susrećemo sa književnim ostvarenjima koja za svoju temu, ili pak centralni motiv, uzimaju borbu za rodnu ravnopravnost? Koji udeo njih upoznajemo u školskom obrazovnom sistemu? Šta na osnovu toga možemo reći o ženskom stvaralaštvu, i to sa ovog područja?

Osvešćene i samosvesne ženske ličnosti kao protagonistkinje, ali i generalno, nisu učestala pojava u našoj popularizovanoj književnosti. Sa sigurnošću možemo istaknuti i da se one neretko prikazuju kao objekti, sporedne persone kojima ,,upravljaju” muškarci iz okruženja ‒ to se najbolje uočava na primeru dela koja se obrađuju u osnovnim, pa čak i srednjim školama. Školska lektira se retko bavi problematikom uloge žene u društvu. Samim tim, prostor za razgovor o delima koja se ovim temama bave se smanjuje. I zato što se ne obrađuju u nastavnim programima, ponekad dolazi i do njihovog delimičnog zaborava.

Slično se desilo, odnosno i dalje dešava, i sa romanom Pada Avala Biljane Jovanović. Nastao sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj roman predstavlja jedno od prvih ženskih dela koje se otvoreno bave kritikom konzervativnog i patrijarhalnog društva. Zbog svojih elemenata koji jasno ukazuju na generacijsku pobunu mladih aktera, svrstava se u kategorijuobrazovnog (nem. Bildungs) romana, dok ga, sa druge strane, izražena suprotstavljenost poretku zasnovanom na podvrgavanju patrijarhatu čini i ,,prozom koju pišu žene (ženskom prozom)”, kako su o tome već pisale istraživačice njenog opusa Jasmina Lukić i Jovana Đurović. Upravo su te navedene karakteristike isprva bile prepreka za širu popularnost ovog romana u profesionalnim krugovima, jer oni jednostavno nisu prihvatali bilo kakve izmene i udaljavanja od tradicionalnog i dobro poznatog.

U romanu je posebno istaknuta nepouzdanost pripovedanja u prvom licu, čijom upotrebom je glavnoj junakinji, Jeleni Belovuk, dat glas. Flautistkinja urbanog Beograda, u svojim dvadesetim godinama, prolazi kroz fazu transformacije iz mlade devojke u ženu, pri čemu nailazi na brojne prepreke. Jelena je nesigurna i nestabilna osoba koja traga za sobom i svojom ulogom u datoj sredini. Još u ranom detinjsvu je izgubila majku, dok oca nikada nije ni upoznala. Posledično, ona se upušta u brojna iskustva i odnose sa drugim ljudima, koji joj, kako saznajemo, neretko uopše i ne odgovaraju; sve kako bi nadoknadila nedostatak ljubavi koju je trebalo da joj pruže roditelji.

U partnerstvima sa različitim muškarcima traga za emocionalnom podrškom i sredinom u kojoj bi se osećala poželjno, kojoj bi pripadala. Jelenini romantični kontakti nisu nimalo nalik onima koje društvo smatra uobičajenim, tako nailazimo na žensko-muške odnose, kao kontrast spram tradicionalnih muško-ženskih. Autorka postavlja iskustvo i osećanja devojke u prvi plan. U brojnim delima klasične književnosti lik žene opisan je i predstavljen kao objekat koji služi isključivo zadovoljavanju muškarca, dok je ovde to potpuno suprotno. Ipak, zanimljivo je uočiti da se sve tako uspostavljene veze završavaju neuspešno ‒ protagonistkinja se uporno suočava sa pritiscima okoline, zbog čega ne pronalazi adekvatno rešenje za svoju raspolućenost. Kao primer za pojašnjenje Jeleninih unutrašnjih borbi, uzeću metaforu koju je njen partner, dirigent Martin, iskoristio za povezivanje opisa njene fizičke i psihičke ličnosti ‒ dvostrukost u svemu. Njome je on izvršio poređenje ušiju flautistkinje, iznevši zaključak kako je jedno osetljivo i veće, drugo neosetljivo i manje. Ovo se može protumačiti i kao da je ona sama podeljena na dva dela, od kojih jedan prestavlja buntovničku narav uz čiju pomoć svima jasno stavlja do znanja za šta se (ne) zalaže, a drugi neuravnoteženu osobu koja pokušava da shvati ko i šta je. U tom dugom procesu pronalaženja, Jelena neposredno otvara i pitanje svoje seksualne orijentacije, rušeći još jedan u nizu stereotipa o ,,prikladnom” ponašanju. Na jednom mestu u knjizi daje eksplicitnu izjavu o privlačnosti koju oseća prema svojoj najboljoj drugarici Marijani, dok se to pitanje kasnije zatvara i ostaje zapečaćeno.

Za sve koji nisu čitali knjigu sada slede spojleri, mada je to u ovakvom tipu romana teško i nazvati spojlerom, jer roman ima nekoliko alternativnih završetaka. Kako radnja dalje odmiče, dolazi do vrhunca između flautistkinje i dirigenta, koji se može smatrati ključnim faktorom u celokupnom ishodu knjige. Tokom njihovog povezivanja, Martin odjednom, sasvim neočekivano, ulazi u neku vrstu šoka. Jelena tu situaciju pogrešno tumači, misleći da je Martin umro. Njegovu ,,smrt” doživljava kao jedno u nizu brojnih napuštanja, pa i sama odlazi sa lica mesta, na nepoznatu lokaciju. Ovom prilikom se pojavljuju drugi likovi romana koji iznose svoje pretpostavke o tome gde se ona zapravo uputila i na kom se odredištu sada nalazi. Jedan od takvih alterantivnih krajeva predstavlja i sam završetak knjige, gde je glavna junakinja prikazana u bolnici za duševne bolesnike. Uzmimo u obzir činjenicu da se i Jelenina majka dvadeset godina pre nje našla u istoj ustanovi i izvršila samoubistvo. Uz navedeno i tvrdnju junakinje da ne može razaznati granicu između sebe i svoje majke, ovakav ishod biva i te kako uverljiv. Doduše, ukoliko bismo sagledali sve što ostali junaci imaju reći, sasvim je mogućedoći i do drugačijeg zaključka i opovrgnuti ovaj.

Da li se i na koji način Jelena Belovuk izborila sa unutrašnjim i spoljašnjim, nevidljivim i vidljivim demonima koji su je besomučno pratili kroz život? Ili se pak vratila nazad, masi koju je prethodno uzdrmala? Na vama je da saznate i zaključite.


Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evrovpske unije i američkog naroda putem američke agencije za međunarodni razvoj USAID. Za njenu sadržinu isključivo je odgovorno Udruženje građana “Pobunjene čitateljke” i ta sadržina nipošto ne izražava stavove Evropske unije, USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Priključi se pobuni jugoslovenskih knjiških moljaca!