Svojom sadržinskom razuđenošću i tematskim bogatstvom roman Strah od varvara predstavlja pravo osveženje na regionalnoj književnoj sceni. 

Piše: Mirela Gračanac

Petar Andonovski, Strah od varvara (Treći trg, 2021)

Roman Petra Andonovskog Strah od varvara objavljen je 2018. godine, a već 2020. biva nagrađen Evropskom nagradom za književnost, što je ovoj kratkoj i posve liričnoj priči otvorilo mogućnosti za veću prepoznatljivost i puteve ka mnogobrojnijoj čitalačkoj publici. Pored ove knjige, Andonovski je objavio i zbirku poezije Mentalni prostor (2008), kao i romane Oči boje cipela (2013), Telo u kojem treba da se živi i Leto bez tebe (2020).

Paralelizam na kome je zasnovana kompozicija romana ostavio je na mene najjači utisak prilikom prvog čitanja Straha od varvara. Prva narativna linija je priča Ukrajinke Oksane, koja sa kolegama iz elektrane, Igorom i Evgenijem, nakon što uspeju da prežive černobiljsku katastrofu, dolazi na ostrvo Gavdos, najjužniju tačku Evrope. Druga naratorka je Grkinja Pinelopi, meštanka ostrva koja tu živi sa mužem Mihajlom i njihovom ćerkom. Narativ čini ukrštaj pisama ove dve junakinje, što romanu daje epistolarnu strukturu. Glavna odlika pisama je lični ton kojim su obojena – poput ispisanih dnevničkih stranica, ona oživljavaju u svesti čitalaca i čitateljki kao obraćanja koja ne podrazumevaju publiku, kao depeše bez primaoca.

Oksana i Pinelopi pripovedaju o svojim životima, situacijama i ljudima koji su im u nekim momentima značili, pokušavajući da pronađu vezu između njih i trenutnih prilika u kojima su se našle. Pinelopi je svoje mladalačke dane provela u manastiru, slikajući religiozne prizore i čekajući oca mornara koji se nikada nije pojavio. Ali se zato pojavila ona – devojka koja je obeležila Pinelopin život među zidinama hrama. Jednoga dana na manastirskoj kapiji pojavila se devojka čiji će raznolik i nemiran karakter najpre zaintrigirati Pinelopinu maštu, a onda i trajno uticati na njenu ličnost kroz emotivnu povezanost koju će njih dve ostvariti. Drugačija od ostalih sestara u manastiru, svojom prkosnom i posve slobodnom pojavom, ona je umnogome promenila Pinelopin život. Govorila joj je o umetnosti, o životu van manastira i svemu onome o čemu Pinelopi u svom do tada skromnom i mirnom životu nije mogla ni slutiti.

Sećanje na dane u manastiru provedene sa njom postaje dodirna tačka između Oksane i Pinelopi i ove dve potpune strankinje dovodi u situaciju neverovatne, nikada verbalizovane emotivne povezanosti. Kako bi predočio tu povezanost, autor kroz Pinelopin glas otvara polje ovog važnog segmenta romana: Pinelopi u Oksani na prvi pogled vidi nju, devojku iz manastira.

Kao posebno važna izdvaja se i situaciona lokalizacija Gavdosa kao mesta koje istorija zaobilazi, koje ne razume značaj pada Berlinskog zida za Evropu. Karakterizacija meštana dovodi se u vezu s tim, pa lokalne stanovnike upoznajemo kroz prizmu njihove netrpeljivosti i neprijateljske nastrojenosti prema pridošlicama iz Ukrajine. Takvo osećanje proizilazi iz mentaliteta malog mesta – strah od nepoznatog jeste prirodna, ali ne i opravdana reakcija. Međutim, kako vreme odmiče, odnosi između meštana i stranaca počinju da se komplikuju, a uzroke za nevolje na ostrvu meštani pronalaze upravo u dolasku tih nepoznatih ljudi, iako su akteri svih nemilih događaja upravo meštani, a ne došljaci. Iracionalan strah rađa iracionalnu mržnju – Igor, Oksana i Evgenije jedva se snalaze za hranu, nigde nisu dobrodošli, čak im je uskraćena i lekarska pomoć. Pojedinačni i kolektivni strahovi postaju objedinjujući faktor u kojem se sklapa mozaik prošlosti i sadašnjosti svakog od likova.

Šta je Gavdos za Oksanu, a šta za Pinelopi? Oksana je sanjala da dođe i da živi na jednom takvom ostrvu, pa možemo zaključiti  da je Gavdos za nju ostvarenje snova, bar na prvi pogled. Belo-plava kamena kućica i limunovo drvo o kojima je maštala sada su njena stvarnost. S druge strane, za Pinelopi je Gavdos tamnica na koju je osuđena. Prisećajući se dana kada su je monahinje udale za Mihajla, a kroz prizmu svega što je proživela s tim surovim patrijarhalnim čovekom koga nikada nije volela, ona u sadašnjosti oseća strah od tog događaja – strah kojeg tog dana nije bila ni svesna. Kada Pinelopi ugleda Oksanu kako se iskrcava sa broda, vidi devojku iz manastira, i u njoj se budi prizvuk prošlosti koju je zakopala duboko u sebi. U njihovim kasnijim susretima, sasvim intimno, razvija se neki skriveni, ali značajan emotivni kontakt – ono što vide jedna drugoj u očima je lična prošlost koja oživljava u zajedničkoj sadašnjosti. Iz toga se može zaključiti da koliko god spolja one doživljavaju Gavdos na različite načine, njihov život na ovom ostrvu je sve samo ne sloboda kojoj se Oksana nadala, a koju je Pinelopi izgubila tog dana kada se udala. Kako sugeriše naslov jednog od poglavlja, njih dve, kao i ostali sporedni ženski likovi u romanu, postaju žene zatvorene na ostrvima.

Važno je osvrnuti se i na ideje posredovane putem različitih simbola. Smeštanje radnje na ostrvo uvodi ideju o otcepljenosti od sveta, a na ličnom planu ideju o zarobljenosti i nemogućnosti dosezanja lične slobode. „Varvari” koji se usidravaju na momenat u imaginaciji meštana prestaju da budu ljudi – sve što stanovnici Gavdosa vide je čamac straha koji im se približava. Posredstvom Oksaninih i Pinelopinih pisama, a kroz likove koji se u njima pojavljuju, uvodi se niz epizoda u vidu mini-priča o lokalnim stanovnicima i njihovim životnim sudbinama. Kao simbolički značajnu izdvojila bih priču o ludoj Steli, svetioničarevoj ženi, koja je kao mlada takođe izgubila slobodu i bila prinuđena na život u svetioniku, sa čovekom kojeg čak ni ne poznaje. U nemogućnosti da razumeju ličnu sudbinu nesrećne devojke, meštani je proglašavaju ludom i sve nevolje na ostrvu povezuju sa njom. Postavlja se pitanje ko je varvarin u toj situaciji? Složenost tog pitanja oscilira od jednih ka drugima, preliva se iz ličnog na društveno, a mogućnost njegovog razrešenja u romanu i ne postoji. Međutim, nama kao čitaocima Stelina situacija je i više nego jasna – ona je lik kome je oduzeta autonomija delanja, zbog čega u potpunosti gubi svoju subjektivnost.

Mnoge scene u romanu u osnovi imaju posve onirički ambijent, pun neodređenosti i efekta lebdenja između sna i jave. Kraj romana donosi potvrdu te atmosfere – zarobljena Oksana bespomoćno stoji u kući koja gori, pitajući se da li je sve bio samo san i da li je iko od tih ljudi sa kojima se sretala i o kojima je mislila ikada postojao? Svaki od ličnih i društvenih odnosa u romanu prikazan je kao sudar mora koje okružuje Gavdos i stena koje ga čine. Svi likovi samo su ljudi koji se pretvaraju u marionete, nekada drugih, a nekada ličnih zabluda i zatvorenosti sopstvenog uma, dok im se životi rasipaju i nestaju poput kamena koji more neprestano zapljuskuje. Iako lirična, priča pokreće i društvene teme, poput kritike okoštalog tradicionalizma, trulog patrijarhata u porodici, kao i pitanja o lezbejskoj seksualosti koja se provlače kroz Oksanine i Pinelopine priče o ženama iz njihove prošlosti.

Svojom sadržinskom razuđenošću i tematskim bogatstvom roman Strah od varvara predstavlja pravo osveženje na regionalnoj književnoj sceni.

Pogledajte epizodu naše online književne emisije Inside/ Out: Unutar kreativnog procesa sa Petrom Andonovskim.

Serijal tekstova Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page. Svi tekstovi iz serijala biće objavljeni i u Inside/Out magazinu.

Projekat Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin nastalo je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj tekstova nastalih u okviru projekta predstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.