Blog

  • Home
Frida kritike razne (1)

Radmila Petrović, Moja mama zna šta se dešava u gradovima (Enklava, 2020)

Piše: Sanja Kojić

Zbirke pesama Radmile Petrović mnoge su prijatno iznenadile svojom pojavom i pobrojale nagrade na različitim manifestacijama posvećenim književnosti. Ova pesnikinja već je osvojila nagradu na 22. poetskom konkursu Desanke Maksimović za zbirku Celulozni rokenrol, kao i nagradu za najbolju zbirku pesama Miris zemlje, koja je štampana kao pobednička na festivalu 42. Limskih večeri. To su pesme koje čitaoci smatraju inovativnim i drugačijim, sa zanimljivim stilom  pisanja.

Radmila u svojim pesmama tematizuje položaj mlade devojke na selu, s tim da to o čemu piše ima elemenata i iz njene biografije.  Kroz svoje stihove, a i razna gostovanja, prenela je svoja razmišljanja na čitaoce, i donela neku sasvim novu temu.

U najnovijoj zbirci iz 2020. godine, Moja mama zna šta se dešava u gradovima postoje dve pomalo sukobljene Radmile. Jedna je Radmila koja vozi traktor, sluša priče seljana o tome kako „šteta što nije muško“, Radmila koja je svesna toga da se njoj niko nije nadao i da je njihova, ali da je nisu baš takvu hteli, nisu hteli Radmilu. Ona se  sukobi sa Radmilom koja opet voli svoje selo, livade i voćnjake, i voli svog dedu, mamu, tatu, i čiča Jolu. Radmila koja je ipak naučila da živi sa njima i da se prilagođava, svesna da nije ispunila očekivanja („tata u tvojoj ćerki imaš pomalo sina, kog si mnogo želeo, ne samo u načinu na koji hodam, ili igram uz pesmu Sinana Sakića“), i da joj nisu strane greške i padovi („mislio sam da si hrabrija“ – rekao je tata).

Gledajući njene intervjue, primetila sam da je čitaocima zasmetalo to što ona „vređa“ svoje roditelje, ali u književnosti postoji potpuna sloboda pisanja, i nijedna autorka nije uslovljena da to o čemu piše bude potkovano stvarnim činjenicama. Međutim, zamerka čitalaca može proisticati iz autorkine ubedljivosti s kojom piše, zbog čega su njene pesme na pogrešan način sagledavane. Čini se da su čitaoci dosta povezali njen život i sadržaj pesama, a da on ne mora nužno da se podudara sa stvarnim činjenicama.

Sa druge strane, može se reći da je selo veoma realistično prikazano u ovoj poeziji. „Cvetina deca su imala defakt, bila su ženska“ dobro opisuje selo u kome pesnikinja/junakinja zbirke živi. I Radmila je imala „defakt“, ali i sreću. „Kod proročice smo išli  tata, mama, i ja/ rekla je biću muško i nešto veliko, spasla mi je život“ (str. 58).

Selo je mala sredina koja ume biti surova, selo Stupčevići koje je Radmilino rodno mesto dobra je ilustracija toga. Povrh „surovosti“ („Cveta ima sina jedinca, a malo ko zna, troje je dece žive rodila, prvo dvoje nije preživelo, imala su defakt. Nisu bila   muška“; 58. str.) ljudi iz sela, misleći da i danas svi tako rešavaju  probleme, Stupčevići odaju utisak male porodice. Ne baš uvek složne porodice („neko nam je iza kuće zakopao ćorak“), već zajednice u kojoj se svi znaju i svi komentarišu ko, šta, i kako radi, sa punim pravom.

U mnogim selima, i danas, ista je situacija. Negde postoje još jedni Stupčevići, i još jedna Radmila koja u njima „preživljava“. Sela, koliko god da su lepa, umeju da budu opasnija od gradova. Ljudi na selu su spremni da ti zapale njivu ako im se zameriš, spremni su da te ogovaraju iza svakog ćoška. Radmila je i na to skrenula pažnju u jednoj od svojih pesama (Krtičnjak: „nalazili smo viljuške zakopane u kukuruzištu, sve će im se vratiti deda je ponavljao“; „takvo je ovo selo, osećaš njegove oči na koži, ovde se trguje krilima slepog miša, i gine ispred prodavnice“). U jednom gostovanju pesnikinja objašnjava odakle je dobila inspiraciju za naziv zbirke. Ona kaže da naslov označava to neznanje ljudi koji žive na selu, o gradskom životu, kao i naviku ili potrebu ljudi da često savetuju druge o tome kako se u nekom velikom gradu živi, iako ni sami ne znaju. Mislim da je sam naslov zagonetan, i da privlači pažnju. Čitajući zbirku i sama sam se susrela sa potpuno novom dimenzijom pisanja i idejama, stoga me nije ni začudio sam naslov koji je potpuno kreativan, i odgovara stilu pesnikinje. Mogu i da se složim sa pesnikinjom oko izbora i same simbolike naslova – cela zbirka je i neki kritički osvrt na društvo, a naslov to i opravdava, i otvara pitanja čitaocima da i oni porazmisle o samoj tematici.

Pesnikinja je inovativna i originalna u svojim stihovima, sa savremenim izrazima, psovkama koje daju elemente humora, takođe i slobodna da piše nešto što je mnogima zapalo za oko („ Što se tiče Kosovskog pitanja, božuri rastu u mojim gaćicama“). Opisi i poređenja su nesvakidašnji i zanimljivi, („Selo puno matičnjaka, sparenih međa, i neiskorišćenih talkenata“; „Jutro je punilo urinirane kese“; „Hajde, pozivam te, želim da ti pokažem koliko duše mogu da smestim u jamice iznad tvojih ključnih kostiju“). Slikovit prikaz sela i njenog života u njemu sigurno će ostaviti bez  daha.

Radmila Petrović je upečatljiva pesnikinja, spremna da podigne glas i raspameti nas   svojom kreativnošću. Kao takva, opominje nas da se okrenemo oko sebe, i porazmislimo kakvo je društvo u kome živimo. Šalje jasnu poruku, da treba da se menjamo, i da to i jeste potez ka boljoj budućnosti. Jasno nam daje do znanja da i kao „najsavršenija“ bića  nismo to ni blizu, i da pogledamo svoje mane, jer samo tako ćemo postati bolji ljudi i mesto u kome živimo će biti lepše.

Tekst je nastao u okviru književnokritičarske radionice Feminist Megaphone: Creating the Literary Revolution namenjene mladima i koju finansira organizacija FRIDA: Young Feminist Fund. Ostale kritike možete pročitati na sledećem linku.