Ženski likovi u zbirci pripovedaka Kuhanje uvek su nedužne žrtve tekovina patrijarhata. Zbog toga među njima u najvećem broju slučajeva vlada solidarnost, pogotovo među prijateljicama i marginalizovanim pripadnicama ženskog roda (staricama i devojčicama).

Slađana Nina Perković, Kuhanje (Imprimatur 2017, Booka 2018)

U svom literarnom prvencu, Slađana Nina Perković bavi se pitanjima identiteta, analizom psihološke motivacije, rodnim ulogama u patrijarhalnom društvenom poretku. U dvanaest priča o dvanaest različitih žena, „velike“ društvene teme poput rata, nacionalizma, verskog separatizma prikazane su iz ženske perspektive, koja je lišena patrijarhalne idolatrije i tabuizacije. Veliku „priču o muškom“ zamenila su lična, marginalizovana iskustva, koja sa svoje pozicije bespoštedno raskrinkavaju i sebe i drugog. Kuhanje istovremeno simbolizuje posledice postojanja patrijarhalnog kanona i feministički revolt prema njemu.

Muško – ženski odnosi

U zbirci pripovedaka Kuhanje ženski i muški pricip se sukobljavaju ili razilaze (što simbolički prikazuju zatvorena vrata na koja nailazi junakinja priče „Epitaf za Maru T.“). Junaci  uglavnom nisu imenovani, što doprinosi univerzalnom pristupu muško–ženskim odnosima u patrijarhalnom poretku u delu. U skladu sa duhom savremenog doba za koji se radnja vremenski vezuje, u pripovetkama nije prikazana otvorena agresija, već se dominacija  muškog roda očituje kroz društvenu, ekonomsku i političku nadmoć kojom uslovljavaju žene. Mehanizmi demonstracije moći su različiti i nisu uvek plod delovanja pojedinca, već su često samo posledica njegove rodne pripadnosti.

Temom muško–ženskih odnosa autorka se uspešno bavi u prvoj priči, pod istoimenim nazivom, „Kuhanje“. U ovoj pripoveci prikazan je život starijeg bračnog para. Ovakav odabir značajan je zbog toga što se starijoj populaciji, baš kao i deci, u književnosti za odrasle obično pristupa patronizujući, kroz svođenje na stereotipe. Odnosi moći protagonistkinje i njenog supruga snažno su kontrastrirani. Njegova dominacija je potpuna čak i u starosti, kada je od njegove mladalačke snage ostala samo karikatura, koju njegova supruga opisuje kao olinjalu i „krezubu“. On i dalje dobija sve meso iz čorbe, sedi i traži da bude uslužen, komanduje. Drugim rečima, nadmoćan je u svojoj pasivnosti, kao što je u mladosti bio nadmoćan u svojoj odsutnosti. Hranitelj porodice koji je svoju ulogu zanemarivao zbog alkohola (i nije prestao da pije zbog posledica koje je njegova porodica trpela, nego zato što ga je vojska – oličenje patrijarhata kome je služio, sankcionisala), u starosti postaje parazit.

Međutim, umesto otvorenog suočavanja i borbe za ravnopravnost, junakinja ove priče se sa svojim podsvesnim potrebama susreće u snovima, dakle, na području iracionalnog. Potisnuta svest o sopstvenoj ukalupljenosti u rodnu ulogu otelotvoruje se u snovima junakinje (počevši od trenutka kada njen muž ispljune zube kao simbol moći) u sablasnim prizorima obezglavljivanja muža i kuvanja njegove glave. Kolektivno kuvanje muških glava (to jest, glava porodice, uz čije privilegije ne idu nužno i odgovornosti) simbolizuje pobedu nad patrijarhalnim poretkom, i to uz pomoć sredstva koje je ženama nametnuto kroz rodnu ulogu – šporeta. Međutim, na javi junakinja ovo oslobađanje doživljava kao košmar od koga zazire, što se može tumačiti kao strah od emancipacije sa jedne, ali i kao otklon prema nasilnim metodama oslobađanja od represivnog poretka sa druge strane.

Kada junakinja ove priče odlazi u biblioteku kako bi pronašla knjigu koja će joj pomoći da se izbori sa psihičkim problemima, ona krišom uzima stručnu literaturu, a iznajmljuje šund ljubavni roman. Ovaj postupak je u službi kritike društvene zajednice koja tabuizira i prikriva teškoće sa kojima se njeni pojedinci suočavaju. Na kraju pripovetke junakinja razmišlja kako će pripremiti obrok sa mesom (za koje dugo pre toga nije imala apetita) i kako će temeljno pospremiti kuću, jer je svi znaju po njenoj urednosti. Ovakav epilog simbolizuje priklanjanje patrijarhalnim izvorima moći (dominaciji i kamuflaži) kao jedinom dostupnom oružju u borbi za opstanak. Pripovedanje, zanimljiv odabir motiva, tematika, simbolika, kao i psihološko portretisanje i motivacija protagonistkinje doprineli su kvalitetu ove pripovetke.

Sa druge strane, u pripoveci „Na podu“ obrada motiva muško – ženskih odnosa realizovana je prilično neuspešno. U ovoj pripoveci labilno ponašanje protagonistkinje motivisano je njenim kompleksom niže vrednosti. Ona je u potpunosti potčinjena svom partneru, a to je frustrira, pogotovo zbog toga što je starija od njega, što je kao ženu marginalizuje, umesto da joj obezbedi dominaciju. Međutim, iako ova tema nosi u sebi potencijal za inovativnu umetničku obradu, nju je osujetilo pre svega nevešto i klišetizirano pripovedanje. Uopšte, kombinovanje različitih pripovednih tehnika (dnevničke, epistolarne i drugih) u zbirci, sa ciljem da se stvori utisak višeglasja, pokazalo je da se u formama koje podrazumevaju prisustvo više glasova (dijalog, pripovedanje u trećem licu) autorka mnogo bolje snalazi nego u onima koje podrazumevaju pripovedanje u prvom licu i favorizovanje perspektive. Naročito neprirodno deluju didaskalije koje se povremeno pojavljuju u određenim pripovetkama. Originalni pristup temi ometaju i stereotipni opisi koji se ponavljaju u većini pripovedaka, kao, na primer, žena sa previsoko natapiranom kosom ili žena u preuskoj haljini. Način pripovedanja u pripoveci „Na podu“ oduzeo je na snazi tragičnoj poziciji u kojoj se protagonistkinja našla.

Zbog česte upotrebe klišea koji više asociraju na zabavne tekstove u tinejdžerskim časopisima nego na umetnost, njena priča ne deluje autentično:

„Jesam li ja jedina tridesetogodišnjakinja koja još uvijek spava u stvarima koje joj je mama kupila u petom osnovne?“ „Ako još jednom čujem tu priču, svečano obećavam da ću se raniti u koljeno!“, „Spasao ga je moj kućni odgoj, koji nalaže da se ljubavnicima ne čupa jezik pred taksistima koji tako, umjesto da gledaju put, u retrovizoru prate razgovore putnika“ i slično.

Karakterizacija likova ni na koji način nije produbljena, situacije u kojima se nalaze su stereotipne, njihovo ponašanje je potpuno nemotivisano (naročito ponašanje protagonostkinje, čiji kompleks deluje kao poza razmažene devojčice i čiji bezobzirni postupci izazivaju odbojnost umesto empatije). Nakon svih nagoveštaja frustracija i nezadovoljstava, junakinja se budi uz odluku da ostane u vezi sa svojim partnerom, da se slepo pridržava načina života koji joj je on nametnuo, izgovarajući pritom rečenicu: „Ja sam sasvim sigurna da ako mi nešto izjede jetru, to će biti pretjerano gledanje u njegovu dosadnu njušku“. Pri svemu tome, treba primetiti da prema opisu protagonostkinju D iritira manje-više zato što je pametan, obrazovan, human i živi zdravim životom, i uz to možda još zbog sklonosti prema hvalisanju i flertu. Nijedan od hirovotih postupaka protagonostkinje nije imao nikakve posledice (osim što je svojom voljom ostala u vezi u kojoj je nesrećna). Iznoseći svoje frustracije (pri čemu način obraćanja čitaocu produbljuje pomenutu asocijaciju na tinejdžerske zabavne časopise), junakinja ni u jednom trenutku ne analizira ni svoje ni partnerove unutrašnje razloge. Slični nedostaci primetni su i u pripovetkama „Putnica“ i u nešto boljem „Susretu“.

Žensko – ženski odnosi

Ženski likovi u zbirci pripovedaka Kuhanje uvek su nedužne žrtve tekovina patrijarhata. Zbog toga među njima u najvećem broju slučajeva vlada solidarnost, pogotovo među prijateljicama i marginalizovanim pripadnicama ženskog roda (staricama i devojčicama). U tom smislu, posebno je interesantna „Priča o Crnoj i Sijedoj“. Osim što njihova imena ne odaju nikakve informacije o pripadnosti patrijarhalno dodeljenim kategorijama, kroz njihove dijaloge se tumače značajni društveni tabui i nelogičnosti: nacionalizam, verski separatizam, (be)smisao rata, starosna i rodna hijerarhija, pravo na abortus, smisao religije, greh, smrt, društveno licemerje (časne sestre koje oličavaju milosrđe, a „ubijale“ su Crnu od batina), idolatrija, ženska solidarnost, iseljavanje mladih, ejdžizam, tekovine NOB-a i socijalizma i uloga žena u njima… U ovoj pripoveci značajnu simboliku nosi junakinja Mimica, koja je prilikom napada šizofrenije fizički savladavala muškarce oko sebe (što govori o tome da je „ludilo“ jedino sredstvo žena u borbi za svoja prava, jer ih tada zajednica ne posmatra kao potrencijalnu opasnost). Priča je ispripovedana toplo i bez patetike, dijaloška forma je doprinela utisku neposrednosti i autentičnosti refleksija i sećanja junakinja, teme i motivi se razmatraju iz feminističke perspektive.

Za razliku od „Priče o Crnoj i Sijedoj“, u pripoveci „Ravnoteža“  priča o ženskoj ljubavi (ovoga puta između unuke i babe) deluje prilično „mlako“. Osim potpuno predvidljivog toka radnje i idealizacije lika babe, dijalog protagonistkinje sa psihijatrom deluje stereotipno i neprirodno. To se naročito oseti u završnoj (i zbog velikog broja nagoveštaja, potpuno nepotrebnoj) eksplikaciji junakinje:

„ – Vidite, po mojoj računici, ako uzmemo da smo za učinjeno dobro djelo koje se sastoji u spasavanju golubova dobili pismo…

–Da?

– Za šta su onda nadoknada tumori koji klijaju u bakinom tijelu?“

Patrijarhat

Ženski likovi su često raspeti između rodnih uloga koje su im dodeljene i kroz koje jedino mogu da se ostvare u društvenoj zajednici – lepotice, nečije devojke, žene, majke, ćerke, i svojih istinskih želja i potreba da te okvire prekorače. U priči „Farbanje“ protagonistkinja uprkos vanrednim ratnim uslovima, u kojima nevoljno učestvuje, farba kosu, odnosno, pridržava se zadatog kanona ženske lepote. Iako je nezadovoljna životnim ulogama koje su joj dodeljene, i iako vanredne ratne okolnosti nude mogućnost izlaženja iz zadatih okvira, ona se ipak saobražava zakonima zajednice i sputavajući ćerku zauzima svoje mesto u patrijarhalnom poretku. Isti je slučaj i u pripoveci „Najezda“, u kojoj junakinja Maja, besmisleno uznemiravana zbog potencijalno drugačije veroispovesti, svoju moć demonstrira na bubašvabama, nemilosrdno ih ubijajući (iako treba reći da je ova pripovetka umetnički manje vredna od prethodno pomenute, iz sličnih razloga u pogledu pripovedanja i motivacije kao u slučaju pripovetke „Na podu“). U uspeloj priči „Novogodišnji ugođaj“ prikazano je prividno karnevalsko oslobađanje kolektiva kroz praznike. Ana ne želi da učestvuje u takvoj vrsti privida, pa simbolično nosi pidžamu (upravo zbog svog odstupanja ona je jedna od retkih imenovnih junakinja). Za razliku od svoje drugarice koja neguje neiskrene porodične odnose, Ana kritički posmatra stvarnost i uloge nametnute  ženama i zbog toga biva izopštena iz zajednice, mimo koje nema života. Iskorak iz kanonizovanog poretka može biti samo odlazak u ništavilo ( i to uz pomoć bombe koju je iz rata doneo njen otac, što simbolizuje nepobedivu dominaciju muškog principa i njegovih metoda). Primera radi, u ovoj pripoveci je, za razliku od situacije u priči „Na podu“, motiv pidžame svrsishodno upotrebljen.

U knjizi je prisutno kritičko razračunavanje sa reprezentacijom žene u patrijarhalnom poretku (ono svojom tendencioznošću ponekad prelazi granice umetničke autentičnosti, ali je svakako poželjno): od šund literature i komercijalnih emisija koje se bave samo površnim temama, pa sve do tabuiziranja njihovih stvarnih problema i potreba. Posebno je zanimljivo pominjanje emisije o fizičkim preobražajima, koja je metafora manipulacije identitetom u korist neoliberalnog kapitalizma. U zbirci je značajan i motiv sramote, jer je ona jedna od najefikasnijih metoda kontrolisanja marginalnih društvenih grupa, na prvom mestu žena.

Manir koji je poslednjih godina prisutan u regionalnoj književnosti i koji podrazumeva da se kroz naizgled raznovrsne i autentične priče iskazuje jedna ista ideja (obično vezana za unutrašnje svetove junaka, zbog čega je radnja svedena na minimum, a karakterizacija je najčešće neprodubljena, motivi klišetizirani, a ishodi predvidljivi), ozbiljno preti da se pretvori u karikaturu. Ipak, uprkos svim nedostacima, receptura Slađane Nine Perković u svom začetku deluje poprilično zanimljivo, pa se čitaoci mogu radovati budućim, zrelijim specijalitetima iz njene kuhinje.