Subverzivna tendencija zbirke priča Skoplje u visokoj zoni, koja sa tekstualnog i/ili naratološkog nivoa prelazi na političku i/ili ideološku ravan, obuhvata širok spektar identitetskih problema, kao što su etničke i rodne razlike u priči Praznine, gde je dijalektika između percipiranja Drugog kroz objektiv Sebe i kroz optiku ostalih oblika Drugosti intenzivno upisana u individualna iskustva Arbena i Bojane.

Piše: Kristijan Stefanovski

Prevod sa makedonskog: Viktorija Blažeska

Kalina Maleska, Skoplje u visokoj zoni/ Скопје во високата зона („Ili-ili”, 2021)

„Bića koja žive u visokoj zoni su čudesnija i neverovatnija od svih drugih stvorenja izmišljenih u fantastičnim i naučnofantastičnim pričama, jer su ona jedina koja mogu živeti bez osnovnog sastojka života u čitavom poznatom svemiru – vode“ (Legenda o visokoj zoni, Kalina Maleska)

Smatram da ovaj fragment Kaline Maleske sumira nekoliko ključnih osobina i poetoloških principa koji izdvajaju i karakterišu njenu najnoviju zbirku priča Skoplje u visokoj zoni (2021) kao književno ostvarenje koje je plodonosno za kritičku opservaciju. Naime, ukazaću na nekoliko izuzetno inovativnih mesta u tekstu, čija je relevantnost u kontekstu makedonske književnosti kao dela balkanske književnosti nedvosmislena, s obzirom na njihovu marginalnost u evropskoj i u svetskoj književnosti.

Izdvojeni odlomak je zapravo deo priče Legenda o visokoj zoni, odakle je pozajmljen, u modifikovanom obliku, i naziv čitave zbirke. Međutim, Maleska koristi jednu značajnu inverziju, jer uprkos tradicionalnim očekivanjima, a u dosluhu sa postupcima izneveravanja etabliranih naratoloških konvencija, postavlja ovu priču tek u četvrti ciklus, tako da ona ne figurira na početku kao dominantna instanca koja bi modelirala čitanje knjige u celosti i ne nameće se kao neosporan centar teksta, već samo kao jedna tačka koja niti je nadređena niti podređena u odnosu na ostale. Tako se, zapravo, dovode u pitanje unutrašnje relacije moći u svetu fikcije, tj. Maleska efikasno potkopava vertikalne hijerarhije moći, koje bi tekst zatvorile u jedno strukturotvorno jedro, u ime njegove policentrične, horizontalne orijentacije i naglašene hermeneutičnosti. Međutim, taj hermeneutički naboj uopšte nije naivan, već sadrži žestok otpor prema ustanovljenim praksama pisanja, jer autorka odbacuje nagomilane metafore kao osnovno sredstvo mistifikacije i zamenjuje ih oštrim i lakonskim stilom, koji prodire u srž problema svakodnevice ne pripisujući joj lažnu auru uzvišenosti, nego je prikazujući u njenoj punoj banalnosti. Ova subverzivna tendencija u pričama Maleske, koja sa tekstualnog i/ili naratološkog nivoa prelazi na političku i/ili ideološku ravan, obuhvata širok spektar identitetskih problema, kao što su etničke i rodne razlike u priči Praznine, gde je dijalektika između percipiranja Drugog kroz objektiv Sebe i kroz optiku ostalih oblika Drugosti intenzivno upisana u individualna iskustva Arbena i Bojane.

Tesno povezana sa doživljajem Drugosti je dekonstrukcija tradicionalnih narativa, u ovom slučaju bajke, u pričama Dete bez zlatne kose i Soba sa formulama na zidu i Kaspija i Baš-Čelik. Početak poslednje od ove tri priče, slobodno mogu reći, predstavlja vrhunac autorkinog dostignuća u ovoj zbirci, jer sintetiše sve unutrašnje i spoljašnje aspekte književnog teksta koji se u ovom trenutku naše istorije mogu ceniti kao progresivni.

„Bio jednom jedan čovek koji je mislio da je kralj, i imao je tri sina i dve kćerke, ili dva sina i tri kćerke, ili…“ (Kaspija i Baš-Čelik, Kalina Maleska)

Besmisleno je ulaziti u eksplikaciju ove rečenice u tako kratkom tekstu, ali očigledno je da se u njoj prepliću žanrovska, narativna, ideološka, rodna, lingvistička i niz drugih pitanja koja zanimaju savremenog čoveka. Savremenost je, inače, nezaobilazan aspekt priča Kaline Maleske, jer se njeno zanimanje za tehnologiju i nauku javlja kao jedan još uvek krhk i izdvojen pokušaj spoznavanja stvarnosti u jednoj književnosti koja je ugušena u istorijsko-mitološkim narativima koji romantiziraju prošlost. Iz perspektive ovog interesovanja za budućnost, Maleska uključuje i intermedijalnu dimenziju u svoju zbirku, odnosno uvodi fotografije, razmake, simulacije internet blogova i emotikone, a to je svakako prednost za jednu književnost koja, kao što se može zaključiti iz navedene orijentacije, preferira verbalne melanholično-nostalgične refleksije.

Otuda smatram i da organizacija teksta na verbalnom i na vizuelnom nivou igra ključnu ulogu u procesu čitanja ove knjige, koju čine četiri ciklusa priča: 1) Skoplje: budućnosti, 2) Skoplje: sadašnjosti, 3) Krugovi bliskosti oko Skoplja i 4) Alternativne zone, pri čemu pojam priče koristim samo uslovno, jer bi svaki pokušaj da se ova knjiga svede na jednu ili nekoliko žanrovskih odrednica bio neuspešan i reduktivan za njenu interpretaciju. Lirske pesme sa izrazito narativnim elementima su verovatno najdvosmislenije sa ovog aspekta, jer se dvostruko oslanjaju na ustanovljene kriterijume demarkacije.

Zbog svih ovih autentičnih aspekata knjige Skoplje u visokoj zoni (2021) Kaline Maleske, koje ni približno nisam uspeo da iscrpim, rekao bih da je u pitanju jedno izuzetno značajno dostignuće makedonske, a verovatno i šire, u okviru balkanskih književnosti poslednjih godina, s obzirom na srodne puteve njihovog razvoja.

Pročitajte intervju sa Kalinom Maleskom: „Najbitnije u književnom radu je sposobnost posmatranja ljudskog ponašanja.”

Serijal tekstova Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page. Svi tekstovi iz serijala biće objavljeni i u Inside/Out magazinu.

Projekat Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin nastalo je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj tekstova nastalih u okviru projekta predstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.