Makedonska književnica Rumena Bužarovska se poslednjih godina profilisala kao jedno od zapaženijih imena na regionalnoj književnoj sceni. Do sada je objavila četiri zbirke priča: Žvrljotine (2007), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), a knjige su joj prevedene na mađarski, italijanski, engleski, slovenački, bhsc jezike. Izdavačka kuća Booka iz Beograda omogućila je da se i domaća čitalačka publika upozna s delima ove autorke izdavši zbirke priča Moj muž i Nikuda ne idem. Povod za razgovor bila je njena poslednja zbirka priča, Nikuda ne idem, ali i gostovanje na festivalu BeFem u decembru prošle godine. Razgovarale smo na bhsc jeziku, o odnosu autorke i dela, funkciji groteske, feminizmu u njenim pričama, stidu, ali i o nekim novim temama, poput izbegličkog identiteta i osećanja kulturne i ekonomske inferiornosti.
Kritičari često polemišu o odnosu koji imaš prema svojim likovima. Neću da kažem ti kao autorka, ali krenimo od toga kakav odnos Autorka ima prema likovima o kojima piše?
Da, ali možeš i tako da pitaš, u redu je. Najviše sam se povezala s likom iz zadnje knjige, iz priče „Osmi mart”. To mi je bio prvi put da napišem nešto toliko dugo. Priče su mi kratke, ipak, ova je nešto između novele i priče po dužini, pa sam se s likom baš spojila, razvijao se drugačije nego što sam zamislila. U principu, vidi se to i u drugim knjigama – da imam nekog prezira prema likovima, da ismevam malograđanske, pa i rasističke, šta god, šovinističke ideje, ali sa druge strane imam i neko saosećanje prema njima. I zato se bavim njima, pokušavam da objasnim zašto su oni takvi kakvi jesu.
Spomenula si priču „Osmi mart”. Vrlo je efektna i u njoj govoriš, između ostalog, o buržoaskom feminizmu, i daješ jednu vrlo simboličnu sliku – gde se profesorka spektakularno po svemu ispovraća…
Da, tako je. Naravno, bilo je namerno. Ne samo da se ispovraća na taj feminizam nego i na kolonijalizam koji se provlači kroz neka pitanja, gde je tretiranje lokalne sredine ili ženskih prava totalno fejk.
Čini mi se da je u poslednjoj zbirci priča vrlo dominantna tema centra i margine, odnosno osećaj inferiornosti likova s Balkana prema razvijenijim zemljama. Na njih gledaju, može se reći, kao na obećani raj gde će se svi njihovi problemi rešiti.
To mi je i bila ideja. Recimo, nije tako s prvom zbirkom koju sam napisala, Žvrljotine (na makedonskom Čkrtki). To je bila zbirka priča koje sam imala, za koje sam mislila da su za jednu knjigu, pa hajde. Zbog toga ne mogu da kažem da je i u njoj prisutna slična tematika. I to je problem te prve zbirke, ali tad sam imala nekih 27 godina. Znate kako je, i kod vas i kod nas – nemate uredničku kulturu, a nemamo je ni mi. Ona se tek sad razvija u regionu; toga ima u Hrvatskoj, recimo, ali makedonska i srpska nisu kulture koje se bave uredništvom. Tako da kad imaš autoricu ili autora koji ima dvadeset pet-šest godina, to što oni objave je recimo prvi draft te knjige. Nisam uopšte znala kako se to radi u tom trenutku. I niko ti ne govori kako da radiš. To je problem naših prostora. Čak se smatra da je dobro da ne radiš na svom delu, da je dobro da to izađe iz tebe – onda je autentično. Tako se vidi istinski talenat. A ja mislim da je to totalno sranje, da treba da radimo na tome. Da je pisanje, zapravo, kao i svaki rad. I zato se često kod nas vide takve greške.
U drugoj knjizi [Osmica], malo sam pokušavala razviti posttranzicijske priče, koje su često vezane za ženska pitanja. Često su naratorke u pitanju, kao i ovde [u zbirci Nikuda ne idem], ali ne uvek. Dok sam je pisala, isto mi nije bilo jasno hoću li imati zbirku koja je tematski razvijenija. Pa onda Moj muž, tu se očito vidi tematska raznovrsnost. U poslednjoj knjizi htela sam da uzmem u obzir ekonomske migracije koje utiču na naš intimni život, pa onda naravno i naš odnos prema strancima i njihov odnos prema nama. Htela sam da obradim odnos prema želji da emigriramo, kako se mi osećamo u vezi s tim. Zato se tako i zove knjiga, malo ironično.
U obe zbirke, i Moj muž i Nikuda ne idem, imamo ženu i prostor, i u većini priča radnja se dešava na nekoj proslavi ili okupljanju (prijatelja, porodice, kolega). Zbog čega je za tebe kao autorku to važno?
Vidi, nisam primetila da to često radim. Ali Osmi mart… namerno sam to ponovila i nadam se da ću opet ponoviti, odnosno da ću opet imati neku priču o Osmom martu. To ima veze sa ženama, gde je njihov prostor. Obično ih društvo gleda u kući – dom je njihova teritorija, vrlo malo na poslu, i onda gde idu – obično na proslave. Dobro, emancipirale smo se, nije da ne idemo na kafu, ali nekako su mi proslave tradicionalno događaji gde se žene okupljaju, a moraju da imaju neki razlog da se okupe. Naravno da se stvari menjaju, ali osmomartovske proslave još uvek tako funkcioniraju. Jedanput godišnje žena izlazi sa svojom ekipom, a to inače nije nešto poželjno.
Proslava je dramski zanimljiva situacija, jer tu ima puno likova i svašta se dešava, uvek ima puno impulsa. Imaš drazbe[1] sa svih strana, pa zato je zanimljivo kao dramska situacija da ima još nešto u toku proslave.
Još jedna zanimljiva tema u tvojim zbirkama priča je portretisanje tela. Kako su tela opisana zavisi od toga iz čije perspektive se gleda odnosno ko gleda koga: muž ženu ili žena muža, pa zavisi da li je on stranac ili Makedonac…
Hmm… nisam primetila. Nije mi bila namera. Grotesku namerno koristim i nemam neki pozitivan odnos prema telu. Mislim da se to u mojim pričama vidi. Namerno pokušavam da izrazim nedostatke, često se bavim onim što kod nas izaziva neku sramotu ili bol. Te teme su mi zanimljive, ali nisam primetila to sa strancima. Ne znam. To imam? Šta imam, neke žene koje drugačije gledaju na muževe zbog toga što su stranci? A lepi su! Tačno je, ima.
Da, stranci su lepi. Da li je to neki naš ženski san o lepom strancu koji dolazi...
Da da, to je prisutno u priči „Sika”. Ali ona sanjari o tom muškarcu koji isto sanjari da je takav, a ono, ispostavi se da je totalno suprotan.
Drugi deo intervjua pročitajte OVDE.
[1] srb. stimule, akcije