Kada se govori o prozi Rumene Bužarovske, najčešće se spominje uticaj američke kratke priče, stil koji počiva na jezičkoj ekonomiji, jezgrovite rečenice i crni humor i ironija upotpunjeni odsustvom patetike. Dok je u prethodnoj zbirci priča, Moj muž, fokus na iskustvu žena u braku i društvu oblikovanom prema patrijarhalnim načelima, na bračnim i porodičnim odnosima i životnom vrtlogu koji te odnose ukršta, u zbirci Nikuda ne idem autorka proširuje opseg tema koje obrađuje. Daje širi spektar međuljudskih odnosa – između roditelja i dece, doseljenika i stranaca, a bavi se i odnosima različitih klasa i profesija. Među njima, po suptilnoj obradi, izdvaja se i pitanje izbeglištva – odnos zapadnih društava prema pridošlicama i obrnuto.

Na jedan vrlo stidljiv način uvedena je i tema izbeglištva, u priči „Meduza”. Komentar „nismo izbeglice” jedne od junakinja za koju se pretpostavlja da je izbeglica iz neke jugoslovenske zemlje, izgovoren je na plaži, dok u ovom trenutku imamo iskrcavanje hiljade izbeglica na razne plaže širom grčkih ostrva, Italije, Španije, Francuske.

Da, htela sam to tematizirati. Ne znam koliko je jasno, jer mi je mnogo ljudi reklo da nisu baš razumeli o čemu se radi. Ja sam htela da povučem paralelu, da su oni neželjeni tamo gde jesu – u zapadnom svetu gde bi hteli da se uklope, a ne uklapaju se, iako su beli. I sad ovi Englezi, recimo, ne prihvataju ih, jer su migranti. I ono što se dogodilo sa Bregzitom je jasan indikator ksenofobije koja se tamo razvija, i ne samo tamo, nego je taj konzervativni rasistički antiizbeglički val trenutno obuhvatio svet. I onda sam htela da tematiziram to: znaš, oni su na Azurnoj obali, u Francuskoj, a Francuzi ih tretiraju kao da su… izbeglice, jer oni zapravo to i jesu, mada to ne shvaćaju. Junaci priče idu na jedan prostor koji im ekonomski/finansijski ne odgovara, plivaju da stignu do te plaže gde nisu prihvaćeni. Ali ona [junakinja priče „Meduza”] pokušava to da pokaže novcem – ona je bela, ona ne bi smela da bude izbeglica. Ali nisu me svi shvatili. Možda sam to dijaloški loše izvela. Iz današnje perspektive nisam baš sigurna da li sam to dobro uradila. Možda je trebalo da to narativno drugačije izvedem.

…A možda ljudi ipak nisu svesni izbeličkog pitanja?

Možda. Slušala sam podkast Biljane Srbljanović, i baš su pričali o ovoj priči. Ali kao, nisu shvatili o čemu se radi i nije im bilo jasno zašto taj policajac i šta žena radi s njim, jer dete očito ima problem s tim kako se njegova majka ponaša, kao da sam ja htela da insinuiram da je ona pokušala flertom od njega da dobije šta joj treba, i da je to smetalo njenom sinu.

Likovi se definitivno stide svog porekla. To je jedno vrlo bitno osećanje u tvojim pričama. Ne  samo da se stide toga ko su, već se deca stide roditelja, roditelji dece.

To mi je tema još od prve zbirke. Ženski stid, kako se mi stidimo svoga tela, stidimo se kad dobijemo menstruaciju, pa stidimo se što imamo dlake, pa stidimo se što smo premršave ili predebele, i non-stop neki jebeni stid. Ja se celi život borim sa stidom i trebalo mi je puno vremena da ga prevaziđem, tako da mi je to jako bitna tema. I to vidim svuda, ne samo kod sebe, da je to u principu žensko pitanje i pitanje marginaliziranih zajednica, pogotovo LGBT grupe. Oni se non-stop stide, društvo ih tako označuje, ono ih izolira tim stidom. A onda je tu ekonomski to jest finansijski stid koji je jako prisutan u doba ovako brutalnog kapitalizma. Nelagodnost je konstanta u našim životima. To mi je večita tema.

Čitateljska iskustva su različita, ali da li i čitateljka/čitalac, kada vidi tako ogoljene likove, treba da se postidi pred sobom?

Ja se nadam da se ljudi malo preispituju. Puno ljudi mi govori da im je nelagodno kada čitaju priče, govore mi da su brutalne. Ne mislim da je moja iskrenost tako brutalna. Trebalo bi. Hm… „trebalo bi”, kao da ja preskribiram nešto, govorim kako treba da bude, ali to radimo često kad pišemo, ili kad se izražavamo, ili kad kažemo svoj stav. Nekako pokušavamo da nametnemo to što mi mislimo, i to ne radim samo ja. Puno nas to radi. Ali imam takav cilj – da se ljudi malo zapitaju zašto se oni stide vlastitog tela, ponašanja ili zašto im je društvo nametnulo stid.

Kritičari, kad govore o tvojim zbirkama, često kažu da ti pišeš o kulturi nečinjenja. Ali zanimljiva je priča „Kupine”, u kojoj imamo junakinju koja je rešila da se povuče i razmisli o svom životu, da vidi šta će da radi u budućnosti i kako da nastavi dalje…

To je intimno već, na intimnoj razini…

…A sa druge strane ona od svoje najbliže okoline ne dobija nikakvu podršku…

Solidarnost je očito potrebna. Moramo da pričamo o solidarnosti. Očito nećemo ništa naučiti, to su sve oduvek bile neke teme o kojima su ljudi ćutali, nisu baš govorili otvoreno o tim stvarima. A to je opet pitanje stida.

A kada žena pronalazi snagu da kaže sebi da mora nešto da promeni?

Hmm… Jako je teško. Ekonomska situacija je bitna, politička, onda i intimna, i porodična. Ja sam užasno ljuta na one žene, iako znam da ne smem… kao „ne smem”, ali pokušavam nekad da se ne ljutim, zato što znam da su i one takve zbog patrijarhata, koji ih čini nesolidarnim da bi se uklopile. Ipak, onaj trenutak: „Ja sam sve ovo sama napravila i svaka žena mora da se sama izbori za svoj uspeh”, i to pogotovu kad mi kaže neko ko je, znaš ono, profesorica na fakultetu, ili intelektualka koja uživa svašta, svakakve društvene privilegije, to me strašno nervira. I ne može svako da se izbori, jednostavno time govoriš da si pametnija i bolja i da su druge same krive zbog onoga što se dešava. A u stvari društvo je znatno kompleksnije i često takve žene ne uzimaju u obzir to što se drugim ženama dogodilo, i ne koriste svoju priču da bi osnažile neku drugu ženu, ili da bi pomogle da se društvo malo promeni, nego samo koriste sebe da kažu da su one najbolje. Meni je jako bitno da se priča o tome i da mi delimo ta iskustva i zato su dobri ovakvi festivali, gde su ljudi malo otvoreniji po tim pitanjima. Super su one stvari koje su se dogodile, #metoo i svi oni valovi u vezi sa pokretom, jer je puno žena izbacilo sve te priče iz sebe i ljudi ih nisu osudili. A u tom trenutku kada ti izađeš iz te uloge žrtve i kažeš šta se tebi dešavalo, kako se osećaš, onda više nisi žrtva nego preuzimaš kontrolu. To se misli ta moja junakinja, i ja se nadam da se to vidi na kraju; zbog ženske solidarnosti ona dobije neku snagu, poveruje da su stvari okej, da može sve da bude u redu i da nije kasno da se stvari menjaju.

Rumena Bužarovska predaje američku književnost na Univerzitetu u Skoplju. Jedno vreme je živela u SAD, te iz prve ruke poznaje kulturu o kojoj piše. Na samom kraju razgovora dotakle smo se i univerzalnosti patrijarhata. Razgovor završavamo njenim rečima o iluziji američkog sna.

Sve vreme našeg razgovora, i u tvojoj zbirci, podrazumevamo patrijarhat i kako on nije samo balkanska stvar, već je univerzalna. Predstavljaš ga, između ostalog, kroz dodir, reči. To su prazne floskule, u redu je, ja ću tebi dati novac, ali ja određujem kako ću trošiti svoje slobodno vreme i neću s tobom otići da posetimo tvog oca u bolnici.

Dugo vremena sam provela u Americi i imam puno prijateljica koje su tamo i koje su bile baš iz tog tabora: ne, ja sve mogu sama. Baš se jedna moja prijateljica borila, dugo se borila sa sistemom. Ona je woman of colour… nije crnkinja, a nije ni bela, i ne dolazi iz nekakve bogate porodice. Ona nikakve privilegije nije imala u životu, i baš se borila da bi napravila nešto da bi izašla iz te sredine gde je odrasla i koja je bila baš teška sredina. Verovala je da samo individualnim naporom može da ostvari američki san. Da to možeš samo ako probaš, ako radiš, ako si vredna. Ali ne možeš, to društvo je brutalno. Ne dozvoljava. Samo ti pokaže tri individualaca i kaže eto, on ili ona je uspela, pa možeš i ti, i onda te samo okrivi za vlastiti neuspeh. Provela sam dugo vremena u toj sredini, često idem tamo i pričam s ljudima i to me je oduvek užasavalo. To je baš zemlja kontrasta. Ima prekrasne feministkinje, snažne i radikalne i uticajne, a s druge strane ima mogućnosti da će se abortus zabraniti u 21. stoljeću, što se već dogodilo u puno država u Americi. I ta njihova kulturna specifičnost me je oduvek zanimala i htela sam da je opišem. Drugim rečima, mi romantiziramo kakva je situacija tamo.

Prvi deo intervjua pročitajte OVDE.