Spasonosna uloga književnosti junakinji se otkrila u susretu sa marksističkom ideologijom  – Da li su komunisti, u suštini, na svet došli da bi pisali? Da li je svaka reč bila bitna?

Jelena Lalatović

Dženi Erpenbek: Noć bez svitanja (Booka, 2016)

Noć bez svitanja nemačke spisateljice Dženi Erpenbek jeste roman koji doslovce, od prve do poslednje stranice pripoveda o smrti. Knjiga se otvara scenom polaganja u grob preminule bebe, a završava jecajima jednog muškarca za preminulom majkom. Prvo poglavlje govori o raspadu porodice nakon bebine smrti, a preostala četiri poglavlja predstavljaju priču o mogućem životu u različitim društveno-istorijskim okolnostima koji bi preminula devojčica-beba mogla imati da je preživela kobnu noć. No, svaka od ovih pripovesti završava se njenom smrću u različitim životnim dobima. Intermeco, koji dolazi nakon svakog poglavlja, jeste alternativni scenario kako bi, pukom igrom slučaja, smrt, uglavnom nasilna, mogla biti izbegnuta.

Upadljivo je, takođe, da u romanu izostaju prikazi pozitivnih iskustava i emocija, te se njegova motivska mapa uistinu može svesti na smrt, razaranje i stradanje. Noć bez svitanja je, dakle, permanentni mrak dinamike između individualne i kolektivne strave, čija je apokaliptična dimenzija posebno vidljiva u engleskom prevodu – The End of Days .

Međutim, ovde niukoliko nije reč o pornografiji egzistencijalnih užasa već o duboko intimnom doživljaju smrti, prelomljenom kroz dvostruki okvir – istoriju, koja seže od uspona antisemizma u Crno-žutoj monarhiji, budući da su glavne junakinje Jevrejke, do pada Berlinskog zida, te geografiju – u svakom prelomnom tj.smrtonosnom trenutku glas neidentifikovanog, „objektivnog“ pripovedača obaveštava nas šta se u datom trenutku događalo u nekom drugom delu sveta, na tački čija su geografska dužina i širina specifikovane do poslednje decimale. Ova naučnička preciznost, zajedno sa prikazom istorijskih previranja koja su uvek data kroz perspektivu osobe koja je njihova žrtva, te zajedno sa metafizičkom vertikalom koju predstavlja potanko opisan posmrtni obred u prvom poglavlju, čini jedan referentni sistem kome je protivstavljen intimni svet junakinja i junaka u Noći bez svitanja.

Ono što Erpenbek želi da nam poruči nije da su faktička i duhovna realnost odvojene, već da se, bez obzira na uslovljenost intimne istorije onom svetskom, unutrašnji doživljaj u odnosu na nju ne može sameriti. Doživljaj sveta veći je od samog sveta, zbog čega se u svojim solilokvijima junakinje i junaci konstantno vraćaju na iskustvo smrti, gubitka, pokušavajući da ga racionalizuju i nekako samere u odnosu na čulnu stvarnost, ali im to ne polazi za rukom. Zato je za njih granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg tako silovito potcrtana – tako bi njena sopstvena unutrašnjost, njen jezik, čak i pripoljupcu, u unutrašnjosti drugoga uvek ostajala spoljašnjost.

Fragmentarirana subjektivnost likova u romanu očituje se u njihovoj nemogućnosti da se uklope u svet – Habzburšku monarhiju, posleratnu Austriju, Staljinovu Moskvu, Berlin 1989 – zbog čega i stradaju na kraju svakog poglavlja, koja se mogu čitati kao zasebne priče. Ono što jemči celovitost na koju roman, makar tradicionalno shvaćen, pretenduje, nije samo sveobuhvatan hod kroz evropsku civilizaciju, bilo putem čvorištva dvadesetovekovne istorije bilo putem ključnih kulturnih referenci – Starog Zaveta, Getea i Marksa – koje se lajtmotivski variraju, već jedinstvo simbola, asocijacija i pripovednih strategija, koji, paradoksalno, počivaju na segmentiranosti, razlomljenosti, razlivenosti.

Tako zahvaljujući asocijativnom ponavljanju bakarne kose, koju vidimo kada devojčicu spuštaju u raku, te vraćanjem na grudvu snega koja bi, da se majka toga na vreme dosetila, mogla da zaustavi bebino gušenje, shvatamo da roman govori o mogućim sudbinama jedne žene. Pripovedačko umeće sastoji se u neprekidnom jukstaponiranju različitih perspektiva i glasova, što kulminira u trećem poglavlju, kada junakinja piše svoju biografiju u pokušaju da učlanjenjem u komunističku partiju Sovjetskog saveza izbegne čistku. Njena povest ispripovedana je dvostruko, kroz ispovest i biografiju kao dokument, dok istovremeno imamo uvid u zapisnike sa suđenja Buharinu, ali i u unutrašnju perspektivu njenog supruga.

Ovaj čitalački napor, koji je istovremeno i izazov i uživanje, pojačan je činjenicom da junakinje i junaci nemaju imena, osim u poslednjoj priči. Budući da paralelno pohodimo intimne svesti i istorijska zbivanja a da njihove nositeljke i nosioce ne možemo čak ni da imenujemo, autorka nam time sugeriše odnos junak(inj)a prema vlastititom identitetu. U svetu u kome su kolektivni identiteti isključivo izvor stradanja, lični identitet doživljen je kao još samo jedna pukotina u uskomešanom bezumlju istorije.

Jedini način na koji se individualni identitet može zasnovati, te na taj način oponirati nasilju istorije, jeste pisanje, književnost. Otuda su nam važne reference na koje nas autorka stalno vraća. Geteovo delo jeste simbol poraza građanskog sveta (autorkin smisao za suptilnu ironiju vidljiv je u opasci njene junakinje, koja se, započinjući svoju biografiju, pita šta njeno poreklo čini srednjoklasnim, te odmah dodaje da se njeno građansko poreklo sastoji u tome što je njena baka pre više od dvadeset godina teglila sa sobom Geteova sabrana dela bežeći iz Galicije u Beč), dok Marks, uprkos strahotama staljinističkog izvitoperenja koje su duboko problematizovane u romanu, simbolizuje pravedniji svet budućnosti, svet u kome je svaka reč bitna, čime bi se ukinuo ponor između realnog i nominalnog, a time i automatizam života i bezumlje istorije.

Spasonosna uloga književnosti junakinji se otkrila u susretu sa marksističkom ideologijom  – Da li su komunisti, u suštini, na svet došli da bi pisali? Da li je svaka reč bila bitna? Ovo pitanje junakinja, autorka romana znakovitog naslova Sizif, sebi postavlja u trenutku kada njen tekst, autobiografija nije samo pristupnica fizičkom spasenju – učlanjenju u Staljinovu partiju – već i onom duhovnom – otimanju vlastite intime od potpunog zaborava.

U budućnosti proleterske vlasti reči će, prema shvatanju naše junakinje, postati stvarne kao par cipela, pakovanje brašna ili masa naroda koji se uzburkava, što znači da je funkcija revolucionarne književnosti da umesto otuđenja, fragmentirane slike sveta uspostavi celinu. I to je, bez sumnje, jedini nagoveštaj optimizma u jezovitoj stvarnosti Noći bez svitanja.

Utoliko se na pitanje koje autorka implicitno postavlja poslednjom rečenicom u romanu – i dok mu sline cure iz nosa i on guta svoje sopstvene suze, pitaće se da li su ovi neobični zvuci i grčevi zaista sve što je čoveku dato za tugovanje – nameće odgovor: čoveku je i književnost data za tugovanje.