U ovom tekstu ćemo razmišljati o naizgled odgovorenim pitanjima o seksualnosti, erotičnosti i telu – preciznije, razmišljaćemo na način da dovedemo u pitanje ono očekivano i izokrenemo ga iz njegove očekivane perspektive. Da bismo mogli da izvrćemo stvari moramo instrumentalno uvesti termin queer – što znači da ćemo ga upotrebljavati u redukovanom, ali za ovaj tekst dovoljnom značenju. Svešćemo ga na dovođenje u pitanje pretpostavki o seksualnosti zapadne kulture. Na redu je da propitamo kako tako shvaćen queer funkcioniše.

Pretpostavka sa kojom bismo mogli da započnemo razmišljanje o seksualnosti i telu jeste da se erotičnost koncentriše oko svih prirodnih otvora na ljudskom telu, na razne načine. Sva ova mesta su ili kanali nadražaja za neka čula, ili su veoma osetljiva zbog broja nervnih završetaka u njima.

To bi zvučalo dovoljno, ali ne i potpuno. Ako proširimo sliku, vidimo da ima još mnogo mesta na telu koja su iz nekog razloga osetljiva, a da ne moraju biti prirodni otvori. Sama ideja da su prirodni otvori mesta na kojima se spoljašnjost i telo graniče i da su ta mesta posebno značajna za erotično, s obzirom da (delom?) dolazi od spolja, od drugog, jeste sama po sebi zanimljva, ali opet, nedovoljna. Ako ćemo verovati Doni Haravej, strano počinje na površini naše kože, tako da je čitavo telo osetljivo na ono što dolazi spolja. Moguće je da svaka tačka na telu može biti erotizovana. Zašto da ne? Jasno bi bilo zašto su neka mesta osetljivija od drugih, ali to druge ne čini deerotizovanim.

Dakle, pretopstavimo da čitavo ljudsko telo može biti erotizovano. Ako razmislimo i vidimo da svaka osoba koja bi želela da stupi u polni odnos mora kao pretpostavku imati da njeno/njegovo telo može biti erotizovano, zašto pretpostavljati da je partner taj koji jedini može da erotizuje telo? Nije li moguće da sama osoba erotizuje svoje telo, ukoliko razmišlja o sebi kao o učesniku polnog odnosa? Dakle, ako smo svesni svoje seksualnosti, i uzmemo u obzir da smo privlačni (i suprotnom polu, i sebi), nije li isto tako moguće pretpostaviti da nam i druge osobe istog pola mogu biti privlačne po toj liniji, ako smo sami sebi privlačni na način na koji i oni jesu?

Možemo razmišljati i u pravcu toga da se erotičost ne mora učitavati samo kao razmišljanje o polnim odnosima. Zašto bismo erotičnost izbacivali iz jednog običnog čina kao što je poljubac u obraz? Uzmimo u obzir da intenzitet erotizacije varira u odnsu na situaciju, pozicije osoba i njihove odnose, ali to nas ne sprečava da iz samog čina izbacimo pa i najmanju (homo)erotičnost. Razmislimo o sledećoj situaciji.

Sećam se da sam u dvorištu svoje nekadašnje gimnazije video dva ošišana frajera u trenerkama i sportskim patikama kako se ljube tri puta u glatko izbrijane obraze. Ja sam stajao i gledao, pitajući se koliko još ima takvih muškaraca u istoj toj gimnaziji, kojima se neće zameriti na njihovom poljupcu?

Kada bi neko drugi poljubio svog druga u narandžastim pantalonama (iste su bile na rasprodaji u New Yorkeru, dakle svako je mogao da ih kupi) i prugastom džemperu, te roze trakom na telefonu, da li bi to bilo isto?

Ako je cilj i jednih i drugih bio da iskažu naklonost, zašto bismo postavljali prethodno pitanje? Reći da je stvar u odeći bilo bi suženo, možda i banalno. Ključ je u načinu na koji ćemo misliti o toj odeći i onima koji je nose – drugim rečima, o čitavoj njihovoj pojavi. Za jedne je zbog tog učitavanja dozvoljeno da se ljube zato što kod njih nema dileme u vezi sa njihovom seksualnom orijentacijom, oni su samo ortaci. Dok bi, recimo, roze traka kombinovana sa narandžastim pantalonama bila pokazatelj da seksualna orijentacija nije stabilno određena.

Pitanje je kakva veza postoji između odeće i seksualne orijentacije? Jasno je da nužna i univerzalna povezanost odeće i seksualne orijentacije ne postoji. Postoji učitavanje značenja koje vodi do generalizujućih, često netačnih zaključaka. Rečnikom socijalne psihologije rekli bismo da učitavanje značenja zavisi pre svega od predrasuda i geštaltističke namere da se upotpuni već pretpostavljena slika o nekome – gde, usitinu, nije bitno da li sredstva kojima upotpunjujemo sliku imaju veze sa realnošću ili ne.

Da bismo videli kako funkcioniše ovo pridavanje značenja dodaćemo komponentu telesnosti u ovu sliku. Zamislimo da su frajeri u trenerkama visoki, širokih ramena i da hodaju šireći ruke. Zamislimo da je dečko u narandžastim pantalonama nizak, uskih ramena i da drži ruke stiskajući ih u džepovima. Pretpostavke koje bi se učitale za frajere bile bi da se bave sportom, što spada u domen potvrde muškog identiteta, gde bi uska ramena i nizak rast ukazivali na suprotno (što opet nije nikakva nužnost). Pozdravljanje poljupcima i pokazivanje prisnosti sa ortacima može da se tumači kao svesnost o svom muškom identitetu u interakciji sa drugima, odnosno potvrda identiteta kroz znanje da ga praktikuju i drugi koje smatramo muškarcima. Kada bismo se zamislili i primenili pretpostavke o identitetu sa kraja jednog od paragrafa iznad: da neko “praktikuje” muški identitet, koji smatra privlačnim suprotnom polu i održava ga u interakciji sa drugim sličnim koje smatra meritornim za definisanje sopstvenog identiteta, zašto bismo isključili da između njih nema homoerotizma?

Jedan odgovor bio bi da će se pre neko ko ne praktikuje iste radnje smatrati otpadnikom od identiteta koji se tim ponašanjem i izgledom obeležava kao muški. To, ipak, samo objašnjava zašto je verovatnije da će neko ko se ne ponaša i ne izgleda isto biti shvatan drugačije, ali ne i zašto se automatski odbacuje postojanje ičeg homoseksualnog u tim odnosima.

Važno je uvideti za početak sam značaj problematizovanja i postavljanja pitanja o svakodnevnim radnjama i mislima, zato što kroz njih možemo uvideti da ono što uzimamo kao nepromenljivo i trajno zapravo nije. Još je važnije uvideti zašto te stvari uzimamo kao trajne i nepromenljive, te koliko su razlozi zbog kojih to radimo stvarno opravdani ili razumski.

Kao što smo videli, svakodnevnica može da pruži primere situacije na kojima ne očitavamo jasne granice nekog iskustva. Same situacije ništa ne govore, ali kada mislimo o njima na određen način, one same bivaju izmenjene. Način mišljenja utiče na organizaciju stvarnosti koju živimo, gde kao primer možemo uzeti promišljanje poljupca.

Kao što možemo da naslutimo, queer odlikuje diverzitet iskustava. Svakodnevnica bi, svakako, trebalo da pruža obilje primera na kojima se queer može iščitati, ali tada bismo queer shvatali kao aparat za analizu iskustva sadašnjosti bez mogućnosti da shvatimo zašto je ona takva kakva jeste, ograničavajući ga na pitanja zašto nije drugačije kada bi moglo biti. Da bismo proširili polje mišljenja, možemo da uvedemo primere iz filma, muzike, književnosti itd. Umetnost nam može pružiti jedan od puteva u istoriju, što kazuje da naša iskustva nisu usamljena u vremenu i prostoru. Monik Vitig (Monique Wittig) tvrdi da se prava priroda problema seksualnosti, iako ona govori o lezbejstvu, sagledava onda kada uvidimo da su individualni problemi u stvari društveni problemi, dok seksualnost postaje predmet nasilja[1].

Na ovom mestu bismo ukazali na raznovrsnost situacija u kojima se sve mogu javiti / iskazati queer osećanja i želje; pod queer osećanjima i željama možemo uzeti sve što nije muško-ženski odnos u bliskim godinama, a koji nisu u srodstvu. Razlog za svrstavanje toliko mnogo različitih osećanja i želja u jednu kategoriju jeste to što sve one trpe (nejednako raspoređenu) društvenu stigmatizaciju. Ovakav pristup nam neće omogućiti da se detaljno bavimo strukturom filmova ili knjiga, već samo da se osvrnemo na relevantne delove.

Prvi problem na koji bismo mogli da ukažemo jeste doba u kome se javljaju queer osećanja. Na razmišljanje o tome me je potakao film My Own Private Idaho, reditelja Gasa Van Santa (Gus Van Sant) iz 1991. Majk (Mike Waters) i Skot (Scott Favor) su najbolji prijatelji koji dele izvesna osećanja dok žive životima prevaranata i probisveta. Putujući u Italiju, Skot upoznaje Kamelu (Camella), sa kojom je na kraju filma veren, jasno se odričući svog prethodnog života, zajedno sa osećanjima prema Majku.

Autori filma su jasno napravili granicu smeštajući queer u sferu neartikulisanog, mladalačkog i konačnog koje ima svoj kraj u heteroseksualnom odnosu jasno definisanih osećanja i obaveza prema partneru. Queer osećanja nemaju svoje institucionalno utemeljenje te mnoge pretpostavke o zvaničnoj zajednici, obavezama, načinu izražavanja osećanja nisu kodifikovane. Samim tim što su heteroseksualan odnos smestili u sferu odraslog, dali su mu konotaciju racionalnog, što je više vrednosno određenje nego iracionalni, detinji queer još uvek u sferi istraživanja.

Suprotno tome, u seriji Angels in America (2003), rađenoj prema istoimenoj drami Tonija Kušnera (Tony Kushner), Džoi (Joe Pitt) se autuje (engl. coming out of the closet), odnosno otkriva supruzi prirodu svoje seksualnosti u tridesetim godinama. Drugi likovi u ovoj seriji, takođe, imaju nedefinisane odnose sa (ne)izraženim osećanjima, što sve protivreči stabilnoj heteroseksualnoj vezi muškarca u tridesetim.

Očigledno je da jedan od okova heteroseksualne matrice jeste ograničavanje doba u kojem se pronalazi partner. Prema pretpostavljenoj biografiji, do tridesete godine brak je okrunjen decom, što ga još čvršće emotivno vezuje. Kako do skoro queer parovi nisu mogli da imaju biološku decu, a zajednica nije legislativno omeđena, iscrpljenu emotivnu vezanost nisu mogle da ograniče ni obaveze brige o deci, ni zakon. Sa manje stabilnim okvirima, queer veze bi mogle lako da se okarakterišu kao isključivo erotske. Iako sfere emocija i seksualnosti mogu biti odvojene, one nisu pravilo queer veza.

Primer da to nije tako možemo pronaći u vezi Prajora (Prior Walter) i Luisa (Luis Ironson), u Angels in America, koji emotivno pate dok su razdvojeni, ali činjenica da Prajor ima AIDS Luisa seksualno odbija. Advokat Roj (Roy Cohn) iz iste serije oslikava stanje otuđene seksualnosti (i emocija?), gde on možda ima određene erotske emocije prema Džoiju, dok svoje homoseksualne prakse potpuno izoluje od svog identiteta, gotovo po definiciji sodomite iz Fukoove (Michel Foucault) Istorije seksualnosti 1,[2] gde sodomita iznova zapada u greh, a homoseksualnost obeležava trajno nečiju ličnost.

Izašli smo iz prvobitnog okvira da raspravljamo o dobu prigodnom za queer osećanja, ali jesmo došli do važnog određenja, a to je da queer osećanja nisu infantilna, već da dinamike queer veze umnogome određuju uslovi u kojima se javljaju. Kada razmislimo, šta bi bilo sa heteroseksualnim zajednicama kada ne bi bilo društvenih pravila koja ih održavaju relativno trajnim?

 

A. C.

 

[1] Vitig, Monik. 2010 /1981/. „Ženom se ne rađa“, u: QT – časopis za queer teoriju i kulturu: Priroda želje i društvo transgresije, priredio Dejan U. Aničić. Beograd: Gayten-LGBT Centar za promociju prava seksualnih manjina, str. 108-117.

[2] Fuko, Mišel. 2006. Istorija seksualnosti 1: Volja za znanjem. Loznica: Karpos.