Uočljivo je koliko autorka, stilom lišenim sentimentalnosti, oblikuje patnju i težinu pozicija svojih junaka i junakinja, ujedno oštro kritikujući društvo. Ne samo da se kritički osvrće ka nekadašnjim opresivnim režimima čiji totalitarizam dostiže svoj vrhunac u toku Drugog svetskog rata, već ih povezuje sa trenutkom u kojem stvara, pozivajući na budnost i aktivizam. Spisateljica je posebno uspela u prikazu agresivnog kapitalističkog društva, kako u Kanadi, SAD, tako i u Japanu, koje brutalno eliminiše bilo koji vid otpora i humanizma.
Rut Ozeki, Priča za bíće vremena (Booka, 2015)
Rut Ozeki, kanadsko–američka spisateljica japanskog porekla, filmska rediteljka i zen-budistička sveštenica, 2013. godine objavila je svoj treći roman Priča za bíće vremena, koji je ušao u najuži izbor za nagradu Buker.
Izdavačka kuća Booka 2015. godine u prevodu Aleksandre Milajić izdaje ovaj roman koji, neiznenađujuće, ostaje neprimećen široj čitalačkoj publici.
Povod da se danas obrati pažnja na ovo delo proizlazi ne toliko iz utopijske želje da se promeni čitalački ukus domaće scene, koliko iz osobenosti tema koje autorka obrađuje, a koje u velikoj meri komuniciraju sa savremenim trenutkom. Pre svega, to su teme usamljenosti i otuđenosti, koje u doba koronavirusa postaju „nova normalnost”, ali i dalje tabuizirana.
Roman zanimljivom strukturom obrazuje dve glavne narativne celine. Jedna prati šesnaestogodišnju Nao koja je detinjstvo provela u SAD i koja se sa porodicom, nakon poslovnog neuspeha svog oca, vraća u Tokijo. Ne pronalazeći se u nepoznatoj kulturi, trpeći vršnjačko nasilje, stanujući u osiromašenom kvartu sa majkom koja privređuje za porodicu i ocem koji više puta pokušava da izvrši samoubistvo, Nao se oseća izlišnom, usamljenom i počinje da preispituje smisao života. Druga narativna celina prati sredovečnu Rut, spisateljicu u kreativnoj krizi koja se takođe, zbog svog pomešanog japansko-kanadskog porekla, oseća na rubu između dva sveta, preispitujući svoje životne odluke. Sličnosti između autorke i junakinje Rut nisu slučajne: na postmodernistički način spisateljica se poigrava ulogama naratorke, autorke i priređivačice, povezujući strukturne elemente s elementima radnje. Naime, Rut pronalazi Naoin dnevnik i odlučna je da napiše roman o tinejdžerki, dok su ostale sličnosti između junakinje Rut i autorke više nego očigledne (dele ime, istih su profesija, porekla i godina).
Ovakvo poigravanje ulogama spisateljice, naratorke i urednice, iako već istrošeno, dobro je izvedeno, osim na samom kraju, gde postaje nerazumljivo i suvišno. Autorka koristi pomenutu strukturu povezujući je sa idejama zen budizma i različitim filozofskim i naučnim poimanjima vremena i ljudskog postojanja, pokušavajući da na taj način razreši već zamršeno pripovedanje. Na gotovo fantastičan način (glavna junakinja Rut izmašta narativ o mladoj Japanki, koji se pretoči u nedostajući završetak dnevnika i postaje realnost) dolazi se do razrešenja i „srećnog kraja” koji podseća na neočekivanu i ne preterano uspelu deus ex machina metodu.
Obe junakinje preispituju svoje poreklo i identitet. Rut, čitajući Naoin dnevnik koji je slučajno pronašla, otkriva koliko o sebi, toliko i o mladoj Japanki. Ideja sa kojom Nao započinje svoj dnevnik jeste ideja o samoubistvu, ali u osnovi, želja da se naizgled isprazno postojanje osmisli. Obe u toj potrazi za sobom i smislom, između Istočne i Zapadne kulture, odlučuju da se okrenu pisanju koje se otkriva kao most za prevazilaženje osećanja praznine i ponora.
Tematizujući samoubistvo, autorka prikazuje koliko je ovaj čin duboko ukorenjen u pojedincu/pojedinki, ali i da je neraskidvo povezan sa društvom iz kojeg osoba potiče. Primeri određenih likova – gde se samoubistvo sagledava kao odluka da se ujedno prihvati situaciju u kojoj se nalaze, ali i da se ono ostvari kao čin slobode i bunta – prikazuju koliko je ovo pitanje kompleksno i koliko je prožeto, ne samo individualnim, već i kulturološkim aspektima.
Odgovore na teskobna egzistencijalna pitanja, koje autorka postavlja, daju različiti likovi. Pre svega Nao u dnevničkoj formi, potom Naoin stric u epistolarnoj formi, zatim Naoina prabaka Điko u šaljivo–zagonetnom razgovornom stilu budističkih kratkih poučnih priča, i na kraju Rut u dijalogu sa suprugom prema kome odavno ne oseća povezanost, a koji sve više liči na monolog kako radnja odmiče. Posebno naglašeno pitanje smisla vlastitog postojanja zaoštravaju dvojica Harukija – otac i stric. Čitajući Naoin dnevnik uviđamo osobenosti karaktera njenog oca, Harukija Mlađeg, koji uporno čita Zapadne filozofe, stvarajući od pročitanih stranica origami figurice različitih životinja, simbolično ukazujući na njihovu generalnu (ne)praktičnost, a posebno u Istočnoj kulturi. Haruki Stariji, sa druge strane, na smisao života odgovara stoicizmom i prihvata nametnutu stvarnost i ulogu vojnog pilota u Drugom svetskom ratu.
U ovom smislu uočljivo je koliko autorka, stilom lišenim sentimentalnosti, oblikuje patnju i težinu pozicija svojih junaka i junakinja, ujedno oštro kritikujući društvo. Ne samo da se kritički osvrće ka nekadašnjim opresivnim režimima čiji totalitarizam dostiže svoj vrhunac u toku Drugog svetskog rata, već ih povezuje sa trenutkom u kojem stvara, pozivajući na budnost i aktivizam. Spisateljica je posebno uspela u prikazu agresivnog kapitalističkog društva, kako u Kanadi, SAD, tako i u Japanu, koje brutalno eliminiše bilo koji vid otpora i humanizma.
Okrnjenost društva ogleda se i u odrastanju mlade Nao koja, ne uklapajući se u zadate norme, biva odbačena a njene emocije i problem nebitini i, još gore, nevidljivi. Dakle, neizbežne posledice dehumanizovanog društva u kojem živimo osećaju mladi, učeći da je jedini način da opstanu – prihvatanje ponuđenih uloga.
Ipak, iako uprizoruje teške i relativno novije teme (vršnjačko nasilje i maloletničku prostituciju) autorka tokom čitavog romana kroz lik Điko, Naoine prebake – feministkinje i budističke sveštenice, podstiče ideju da su (pozitivne) promene moguće, kao i ideje aktivizma, sveopšte harmonije i povezanosti. Nao, kroz razgovore sa svojom prabakom, uči da ima pravo na izbor, štaviše da ima odgovornost da preuzme inicijativu za vlastito postojanje i da, kao „neraskidivi deo kosmosa”, utiče i na postojanje drugih. Pojedinka i pojedinac, saznaje Nao, a priseća se Rut, ne samo da vlastitim ponašanjem postaje odgovorno za sebe i za druge, već i na aktivistički, humanistički i asertivni način dobija osećaj međusobne povezanosti i „višeg” smisla. Prikazane savršenosti i brutalnosti savremenog društva sa jedne strane, i podsticanje na individualnu odgovornost sa druge, autorka povezuje s ekološkim temama. Prikazujući klimatske katastrofe, posebno se zadržavajući na cunamiju iz 2011. godine, i na stanje vodenih ekosistema koji u kocentričnim krugovima simbolično nose ljudski otpad, spisateljica ne samo da poziva na momentalnu aktivnost, već kao da godinama unapred podozreva današnji trenutak i savremenu globalnu zdravstvenu, ekološku i ekonomsku krizu.
Priča za bíće vremena se, stoga, otkriva kao aktuelan roman i uspeva da, uprkos prikazivanju teških a neophodnih tema, zadrži pozitivnost i veru u aktivizam koji se danas čini više nego neophodnim.