Iako se mora priznati da Priče sa satnim mehanizmom zaista dekonstruišu ideje rata i imperijalizma pokazujući njihova prava lica i sve užase koji iz njih proizilaze i iako se mora naglasiti da je lik Grete u istoimenoj priči zaista snažan lik starice koja je svom komšiji dečačiću životna inspiracija i uzor, valja naglasiti da povremena perspektiva dominantnih i privilegovanih kvari celokupni dojam o zbirci.

Faruk Šehić, Priče sa satnim mehanizmom (predapokaliptični sevdah), Fraktura 2018.

Ako iko od regionalnih pisaca ima titulu predstavnika jedne celokupne generacije, koliko god ona bila raznolika i eklektički sastavljena od različitih pojedinaca – onda je to zasigurno bosanski autor Faruk Šehić. Rođen 1970. predstavnik je takoznave generacije x sa ovih prostora i to ne zbog puke biografske činjenice da je i sam učestvovao u ratu u Bosni koji je obeležio njegovu generaciju, već zato što se ovim tematikama bavio dosledno i skoro pa neprestano u svom literarnom radu sve od 2000. kada je izašla njegova prva zbirka poezije. Ne želeći i u nemogućnosti da se pomiri sa zločinima i užasima koji su se desili na ovim prostorima u toku poslednjih ratova, Faruk Šehić kao svojevrsni (post)jugoslovenski Hajnrih Bel nastavlja da preispituje kolektivnu i individualnu odgovornost u zbirci kratkih priča Priče sa satnim mehanizmom, koja je nedavno objavljena u izdanju Frakture u Hrvatskoj.
Iako je podnaslov knjige Predapokaliptični sevdah možemo bez mnogo dvoumljenja reći da je cela knjiga obeležena pričama ne predapokaliptičnog, već apokaliptičnog i postapokaliptičnog tona. „Kralj govana“ i „Vrijeme prolazi“ su priče koje na najdirektniji način pred čitaoca i čitateljke iznose užase rata, ne štedeći ih i ne pretendujući da budu za „fine, mekane stomake“. U prvoj se kroz pripovedanje jednog vojnika susrećemo sa isečcima iz jednog dana proživljenog u vojničkoj zemunici. Pored sveopšte bede, nehigijenskih uslova i konstantnog straha od napada neprijatelja i od smrti, a sve to uoči Novogodišnje večeri, saznajemo posredno od drugih vojnika da je izvesni Silić sam sebe ranio prostrelom kroz ruku kako bi izbegao da bude poslat na još jedno borbeno mesto. S druge strane, glavni junak priče „Vrijeme prolazi“ je vojnik, saučesnik u ratnom zločinu koji na privatnom imanju zatiče leševe dede i unuka (a treba li naglašavati da su deda i unuk civili?) koji su ubijeni jer su navodno pružali otpor oružjem. Naš junak iz čije perspektive posmatramo priču ne samo da ne protestuje protiv počinjenog, već jedva dočeka da prigrabi svoj ratni plen od dede – džepni sat. Osim što je kradljivac leševa, junak kasnije preti ženi – čiji je sin tj. pomenuti dedin unuk maločas ubijen – da će ostati bez još jednog deteta ako mu ne pronađe prisvojen sat koji je nestao nakon njegove popodnevne dremke.

Ovde valja napomenuti da Šehić opisuje iskustva koja evidentno radikalno menjaju nečiju psihu jednom kada su proživljena. Tako se on ne zadržava samo na pukoj deskripciji, već narativni tok gradi tako da on podražava tok misli kakav bi bio, recimo, kod osobe koja je proživela ratna zlostavljanja i koja se njih selektivno priseća. Shodno tome, naracija u priči „Vrijeme prolazi“ slobodno prelazi sa već opisivanih događaja na junakova putovanja u Italiju i Južnoafričku republiku, a da mi kao čitaoci i čitateljke ne saznamo kako je i kojim povodom dospeo tamo. Na tim destinacijama junak sreće dva dečaka koja ga neodovljivo podsećaju na ubijeno dete s početka priče, pa negde u njegovim reminiscencijama možemo naslutiti i grižu savesti. Takođe, reminiscencije su prisutne i ranije u hronologiji priče kada se junak priseća ručnog sata kog je imao u detinjstvu i kog je doživljavao kao tajanstveno biće koje vodi paralelan život izolovan od ljudi i ljudskog vremena. Time se lik udaljava, makar u mašti, od užasa koje u tom trenutku proživljava i u kojima učestvuje stvarajući sebi iluziju sa satnim mehanizmom koja će mu pomoći da ostane priseban i da sačuva makar malo ljudskosti.

Izuzmemo li „Gvozdenu bajku“ u kojoj se, u gotovo kalamburskom maniru, smenjuju različiti piščevi komentari intimističkog i sociopolitičkog karaktera, pa tako grade jednu veliku haotičnu celinu, „Shape-shifter“ se može opisati kao priča sa najrazuđenijom strukturom. Glavni lik ove priče, čiji identitet ne saznajemo čak ni na kraju, uzima dozu takozvanog metamorfozina i drugih supstanci koje mu omogućavaju da putuje kroz vreme ili da isto putovanje umisli, i mi sa njim prolazimo kroz najrazličitija istorijska razdoblja kojima je pak jedno zajedničko – rat. Junak se u jednom trenutku nalazi na Kalemegdanu 1521. godine kada Osmanlije otpočinju bitku za osvajanje Beograda. Neimenovani shape-shifter dobija potrebu da iz sveg glasa vikne i probudi Srbe, one koji su u tom trenutku slabiji i koji se opiru moćnoj imperiji, a onda se nakon prvobitnog talasa empatije priseća da su ti slabi Srbi vekovima kasnije preuzeli ulogu kolonizatora za vreme rata u Bosni, te da su mu spalilu kuću i pokušali da ga ubiju. „Tako biva kada slabi postanu jaki, obično završi u zločinima velikih razmera“ – konstatuje se na jednom mestu u priči. Iako se nadalje tripozna odiseja nastavlja i u nepoznatoj zemunici gde grupa muškaraca siluje nemoćnu ženu, pa se zatim prelazi na zločine iz Španskog građanskog rata, da bi se posle još mnogo putovanja konačno stiglo do genocida u Srebrenici koji shape-shifter posmatra kroz oči crne mačke, najbitniji deo cele priče, a verovatno i celokupne zbirke, jeste odeljak sa već citiranom rečenicom koja predstavlja jednu od osnovnih ideja Šehićeve knjige. Kada postoji neravnopravnost u količini moći tj. kada postoje oni koji su moćniji i oni koji su slabiji, zločini će se dešavati, a imperijalistički ratovi su samo krajnji stadijum tako uređenog društva.

U ovom trenutku se, međutim, mora izneti i jedan snažan nedostatak cele zbirke: najpodređenijima i najugroženijima se daje ponajmanje narativnog prostora. Ako već Šehić promatra zločine koji čine oni moćniji i korumpirani, zašto se gotovo sve priče koje se tiču tih tematika prezentuju iz perspektive dominantnijih i privilegovanijih? Primera radi, motiv silovanja se u knjizi pojavljuje nekoliko puta, a svaki put je taj čin predstavljen iz perspektive muškarca i vojnika. Ženama, koje su jedne od najugroženijih grupa u toku bilo kog rata, autor daje najmanje prostora i, osim toga, one su objekat dominantnog muškog pogleda. U „Sanjarima“ i u „Povratku prirodi“ se, pored nekolicine drugih mesta, pojavljuju ženski likovi kao objekti muške žudnje što, naravno, samo po sebi nije problematično, ako bi junakinje bile integralni karakteri. Stvar postaje problematična kada ti ženski likovi nemaju svoje ja i svoju jaku motivaciju, već su tu samo da bi bili predmet nečije želje.

Iako se mora priznati da Priče sa satnim mehanizmom zaista dekonstruišu ideje rata i imperijalizma pokazujući njihova prava lica i sve užase koji iz njih proizilaze i iako se mora naglasiti da je lik Grete u istoimenoj priči zaista snažan lik starice koja je svom komšiji dečačiću životna inspiracija i uzor, valja naglasiti da povremena perspektiva dominantnih i privilegovanih kvari celokupni dojam o zbirci.