Poezija Lidije Dimkovske ogoljuje probleme koje društvo obično izbegava, jer mu je lakše skrivati ih pod tepih, nego se suočavati s neprijatnošću sopstvenih grešaka. Ne samo što nam ignorisanje neće pomoći, već će stvaranje tabu tema još više odmoći u rešavanju problema. Pesme ove autorke nam pokazuju da je društvene situacije potrebno sagledati iz različitih perspektiva, najbitnije iz onih nevidljivih, ispisanih sitnim slovima negde u dnu šarenih magazina o dobrom životu i „pozitivnom“ razmišljanju.

Piše: Zorana Mihajlović

Opus makedonske spisateljice Lidije Dimkovske, pored nagrađivanog proznog stvaralaštva, sadrži i značajno pesničko stvaralaštvo. Njena poezija je tematski raznovrsna, ali bi se u najširem smislu moglo reći da u pesmama preovlađuju angažovane teme, one koje skreću pažnju na probleme društva koji se tiču velikog broja ljudi; i filozofske teme, koje se bave promišljanjima i pitanjima o egzistenciji čoveka i ljudske civilizacije. Obe ove grane se međusobno prepliću i susreću se u jednoj dominantnoj tački – to je prikaz ogoljene stvarnosti ljudskih sudbina, posebno onih marginalizovanih, o kojima je potrebno više pričati.

Izbor pesama Lidije Dimkovske koje predstavljaju najreprezentativniji primer njenog pesničkog stvaralaštva i dobar početak za upoznavanje sa njenim celokupnim radom, a od kojih ću neke analizirati u ovom tekstu, može se pronaći na sajtovima Strane i Enklava.

O raznovrsnosti životnih priča, koje su u svetu današnjice još uvek tabu jer se ne uklapaju u ružičastu sliku lažnog optimizma, najviše bi govorila pesma „Kako je“, koja prenosi jednostavne slike različitih sudbina. Opisuju se iskustva osoba iz disfunkcionalnih porodica, siročadi, ljudi na ivici egzistencije, ljudi koji se protiv bolesti bore SMS porukama, ljudi koji prežive smrt najbližih ili pokušaj svoje sopstvene.

[Kako je] da se objesi na manastirsku lipu
čovjek što ti je posljednji poljubio čelo,
da se bude aktuelna tema niskobudžetnog filma,
pupak da se povuče pred jezikom,
a jezik pred živom mjerom duha,
da se postane podstanar sopstvenog postojanja,
da postaneš svjestan da je život  igra neplivača
sa talasima višim od njega.

Pesme koje bi se mogle nadovezati na ovu jer se dublje bave jednom skrajnutom temom – mentalnim zdravljem, jesu pesme „Azilanti“ i „Pred poslednjim sudom“. Obe govore o temi samoubistva i kroz šta prolaze osobe koje ne vide drugi izlaz sem oduzimanja sopstvenog života. Prikazuje se licemerje okoline koja, bilo u životu ili u smrti, ostavlja pritisak i osećaj krivice žrtvama psihičkih problema. Pesma „Pred poslednjim sudom“ bavi se životom ljudi kojima najbliži okreću leđa i koji se potom okrenu od života, a pesma „Azilanti“ govori o tome da isto te ljude čeka i nakon smrti – prezir, odvajanje i podela mrtvih na one koji su tu „božjom voljom“ i one koji su tu protiv nje. Odatle bi se mogla izvesti i kritika religije i ljudi koji samoubistvo smatraju jednim od najvećih grehova, a koji ne rade ništa da do njega ne dođe i da žrtvama u životu pruže pomoć. Ovim trima pesmama, kao i mnogim drugim, autorka ukazuje na konkretne probleme društva i kritikuje licemernost, sebičnost i odvojenost čoveka od čoveka, koja vodi u sveopštu neempatiju, i zbog toga bi se one mogle smatrati angažovanim.

Pored društvenih problema, pesme Lidije Dimkovske se bavi i onim večnim egzistencijalnim pitanjima, poput prolaznosti života, neizbežne smrti i ljubavi. Jedna od takvih pesama je „Summa summarum“, čija je tema izgrađivanje i rast ljudskog karaktera. Obrađuje pitanje (ne)ravnoteže dobra i zla, kako je ljudima vrlo lako da zaborave dobro, a zapamte zlo. Usred takve atmosfere, vrlo je teško zadržati vrline poput obraza i ljudskosti, pa se postavlja pitanje čemu trud da se postane bolji. Odgovor na to pitanje ne daje se u toj pesmi, već u jednoj drugoj – „Čovjek ili čovječanstvo“. Iako je nemoralnih, zlih i nečovečnih pojedinaca mnogo, oni nisu sve što sačinjava celo čovečanstvo. Ljudska civilizacija je časna i večna, za razliku od zla, koje je prolazno, bez obzira na to koliko se snažno činilo, poentira se u ovoj pesmi. Zbog toga je trud da se postane bolji bitan jer se time postojanost zla sve više neutrališe, a samim tim i čovečanstvo postaje bolje.

Pesma u kojoj se može primetiti isprepletanost angažovanih i filozofskih tema jeste pesma „Otpaci“, čiji lik kome se obraća lirski subjekt preživljava smrt svojih najdražih. S jedne strane, pesma je angažovana jer se bavi konkretnom ljudskom sudbinom i površnošću okoline koja čoveku u takvoj situaciji govori da „treba početi ispočetka“, a s druge strane je filozofska jer na tu izjavu odgovara pitanjem „Kako?“. Onima koji posmatraju je lako da daju površan i nepromišljen savet, ali niko ne objašnjava kako nastaviti život, kako od otpadaka prethodnog života stvoriti novi. Pesma time postavlja teška, ali veoma bitna pitanja, osvrćući se na veliku ljudsku tragediju, od koje okolina često okreće glavu.

Poezija Lidije Dimkovske ogoljuje probleme koje društvo obično izbegava, jer mu je lakše skrivati ih pod tepih, nego se suočavati s neprijatnošću sopstvenih grešaka. Ne samo što nam ignorisanje neće pomoći, već će stvaranje tabu tema još više odmoći u rešavanju problema. Pesme ove autorke nam pokazuju da je društvene situacije potrebno sagledati iz različitih perspektiva, najbitnije iz onih nevidljivih, ispisanih sitnim slovima negde u dnu šarenih magazina o dobrom životu i „pozitivnom“ razmišljanju. Jedino tako – iskrenošću i otvorenošću prema sebi i drugima možemo sagledati situaciju u kome se nalazi društvo i u njemu izgraditi atmosferu pogodnu za prevazilaženje problema.

Inside Out – online književna emisija o makedonskoj feminističkoj i kvir književnosti je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page.

Treća sezona emisije Inside Out kao i kritički tekstovi o makedonskoj književnosti nastali su uz finansijsku podršku Evropske unije.  Sadržaj sezone i tekstovapredstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.