Pobunjenu Noć veštica vam donose: Jelena Lalatović, Dara Šljukić, Aleksandra Aksentijević, Borisav Matić, Jelena Gvozden i Slavka Vlalukin
U susret ovogodišnjoj Noći veštica spremile smo listu horor dela koja preporučujemo. Strah od smrti i jeza od društva u kome živimo osetniji su ove nego prethodnih godina. Ekonomska kriza i svetska pandemija, odnosno način na koje se države širom sveta sa njima nose – u šta spada gaženje ženskih prava, kolaps zdravstvene zaštite, žrtvovanje slabih i starijih – ogolile su ono što čitateljke i čitaoci horora odavno znaju. Društveno angažovani horor razotkriva činjenicu da je opasnost iznutra, ona koja dolazi iz same zajednice, veća i razornija nego spoljašnja pretnja. U tom duhu, Dara Šljukić preporučuje Godinu blagodati Kim Liget, kao glas ženske pobune protiv ženomrzačke distopije, dok Aleksandra Aksentijević ukratko predstavlja zbirku priča Njeno telo i druge žurke Karmen Marije Mačado. Borisav Matić preporučuje Uporište Stivena Kinga, horor o epidemiji supergripa, dok u pozadini epidemije besni istorija nejednakosti i ugnjetavanja. Naposletku, Jelena Gvozden odabrala je Prodavnicu tajni Dina Bucatija, jer govori o jednom od univerzalnih strahova – strahu od konačnosti.
J.L.
Kim Liget, Godina blagodati (Urban Reads, 2019)
Godina blagodati je roman Kim Liget, autorke nekoliko romana napisanih u žanru trilera-misterije-horora. Godina blagodati poseduje sve ove žanrovske odrednice, ali najpre bi se mogla opisati kao distopija-horor, namenjena pre svega mladim čitateljkama i čitateljima. Kako razni blog postovi i prikazi o knjizi spominju, reč je o romanu koji snažno podseća na Sluškinjinu priču Margaret Atvud. Radnja romana zasniva se na prikazu života žena u krajnje mizoginom društvenom sistemu, u kom su im i najmanje slobode oduzete, poput prava na rad, odbranu od optužbi, biranje partnera.
Specifično za ovu distopiju jeste snažna atmosfera horora u središnjem delu radnje, kada šesnaestogodišnje devojke bivaju izgnane iz Garner okruga u kamp u kom tokom Godine blagodati (godine prelaska iz devojaštva u svet odraslih) treba da se ’očiste’ od svoje magije i time spreme za brak. Kamp je sa jedne strane sloboda od strogih društvenih uzusa Garner okruga, ali i zatočeništvo, jer im van njega preti sigurna i bolna smrt od lovokradica. Mešavina horora i misterije očitava se i u neobičnom ponašanju devojaka, pod navodnim uticajem magije, i njihovim međusobnim odnosima, često okrutnim i nasilnim. Brojne prizore normalizovanog nasilja u romanu, koje se nikada ne okončava zadovoljenom pravdom, donekle ublažava jedino perspektiva glavne junakinje, koja ne pristaje na ovako uređen svet.
D.Š.
Karmen Marija Mačado, Njeno telo i druge žurke (Štrik, 2020)
Za one koji možda i nisu primarno zainteresovani za žanrovsku književnost, ali ipak žele da se na neki način priključe čitalačkoj euforiji koja prati Noć veštica, preporučujemo prvu zbirku priča američke autorke Karmen Marije Mačado, Njeno telo i druge žurke.
Jeziva iskustva bestelesnosti, folklorna fantastika, postapokalipsa, elementi su njenog autorskog izraza, ukomponovani tako da otvaraju niz pitanja o telu, seksualnosti i granicama, s jedne strane propustljivim, poput one prema onostranom, a s druge granicama ženske telesne autonomije. Iako uglavnom alegorije i parodije kojima Mačado uspešno potcrtava iskustvo prvenstveno ženske telesnosti u manje ili više realističnim patrijarhalnim kontekstima, ove priče odgovaraju našoj temi, jer pored atmosfere horora donose još i zapitanost nad košmarnom realnošću u kojoj je žensko pravo na odlučivanje o sopstvenom telu uvek ugroženo, o čemu svedoče i nova ograničenja abortusa u Poljskoj i najave daljeg ograničavanja ovog prava u SAD.
U tom je smislu ova zbirka priča danas dvostruko aktuelna, kao fikcija sa fantastičnim, horor elementima, savršena za ovu Noć veštica, ali i kao feministički podsetnik na zbivanja u svetu na koja ni ovih dana ne bismo smele da zaboravimo.
Stiven King, Uporište (Vulkan izdavaštvo, 2010)
Šta bi vam u jezivoj 2020, godini smrtonosne pandemije kakva se dešava jednom u veku, toliko uteralo strah u kosti da pomislite kako je kovid-19 „med i mleko”?
Odgovor se krije na stranicama Uporišta, dela „kralja horora” Stivena Kinga. Radnja ove epskе pripovesti, koja broji preko hiljadu stranica, započinje nesrećom u laboratoriji američkih tajnih službi, odakle genetskim inženjeringom kreiran virus „supergripa” izmiče kontroli i ubija 99 posto čovečanstva. Ipak, nemojte misliti da je jezivom štivu ovde kraj. Nakon apokaliptične prve trećine knjige, sledi mračna fantazija u kojoj se preživeli opredeljuju za sile dobra ili zla i pripremaju za konačnu borbu koja će neminovno doći. I dok je na jednoj strani Mračni čovek koji želi da zavlada ostatkom čovečanstva, na drugoj strani je stoosmogodišnja Majka Ebigejl i njeni saborci i saborkinje koji nastoje da izgrade, ali i odbrane novu civilizaciju.
Pored mnogih uzbudljivih i jezivih momenata u romanu, koji je zasigurno jedan od Kingovih najboljih, valja obratiti pažnju i na piščevu empatiju prema svojim likovima i razumevanje njihovih kompleksnih drušvenih položaja. Neki od njih su u predapokaliptičnom svetu bili na marginama, poput Majke Ebigejl, Amfroamerikanke rođene krajem 19. veka, koja je osetila gotovo sve varijante američkog rasizma, ili Nika Endrosa, takođe jednog od glavnih predvodnika novog društva, a koji je gluvonem.
Za tvrdokorne fanove Uporišta, ali i za one kojima se ne uranja u čitalačku avanturu od preko hiljadu stranica, dobra vest je to što je za 17. decembar najavljena premijera ekranizacije romana u vidu mini-serije, u produkciji striming platforme CBS All Access.
Dino Bucati, Prodavnica tajni (Libretto, 2006)
U Bucatijevoj zbirci kratkih priča nisu aveti i utvare ono što prouzrokuje jezu, nego ono što najviše zgražava modernog čoveka – neminovnost. Samim svojim nazivom Prodavnica tajni aludira na misteriju. A ta misterija je život sâm, u svim njegovim žanrovima. Ono što Bucati uspeva je da nas u kratkoj formi, sa uvek osvežavajuće drugačijom fabulom, kroz precizan jezik bez kićenja, ubaci u metaforičnu sliku i angažuje da sa pomnošću upijemo sve predstavljene alegorije o životu.
Prostor njegovih priča nije nužno fantastičan, kao ni likovi, pa ni dešavanja. Ne postoje konkretne toponimske i vremenske odrednice, junaci su bez ikakve pozadine, što doprinosi poistovećivanju čitalačke publike sa njima i univerzalnosti dela. Iako deluje da nemamo dovoljno informacija, zapravo ih imamo taman onoliko koliko treba da bismo shvatili i osetili situaciju kroz najjednostavnije detalje. To je ono što Bucatija čini majstorom momenta.
No, nije u pitanju momenat koji može da se desi i prekine idilu, pa da se od toga strepi, već strah da neko može ono što živimo nazvati momentom, jer bi bio u pravu. Entropija i vreme su opsesivne Bucatijeve teme, a moglo bi se reći − i glavni junaci. Dok se likovima priča čini da se ništa ne dešava i dok rade jednu istu stvar svaki dan ne bi li stvorili privid statičnosti, život neumitno prolazi i to primećuju više po drugima i svemu oko sebe, nego po sebi samima, sve dok ne dođe sudnji dan.
Taj osećaj koji se javlja u čoveku sa saznanjem da može uticati na sve osim na protok vremena i propadljivost, najveći je horor ljudske egzistencije – svest o konačnosti u svetu koji se doima beskonačnim. Kada se ta nejasna slutnja o istini osvesti i nazove pravim imenom, već je kasno, jer onaj koga se tiče − uvek poslednji saznaje. Tako likovi plešu specifičan, bucatijevski Danse Macabre, sve dok ne dođu do Prodavnice tajni i vrate onu čije otkrovenje ih pritiska. Na taj način, samo tajne ostaju večne.
Post Scriptum:
Dobro, nismo zaboravili ni na vas koji biste najstrašnije veče u godini proveli uz klasike žanra. Kultna izdanja poput Frankenštajna i Okretaja zavrtnja dobili su svoja nova izdanja i stekli novu publiku, dok se roman Ukleta kuća na brdu i danas smatra jednom od najboljih priča koje se bave motivom uklete kuće. Ali evo romana koji se ne nalazi često među predlozima za čitanje kada se traži nešto jezivo – Rebeka britanske autorke Dafne di Morije. Kada je prvi put objavljena, 1938. godine, Rebeka je reklamirana kao ljubavni roman. Sada bismo je, najverovatnije, svrstali među psihološke trilere, mada ima i onih koji u njoj vide moderni gotski roman. Ali razlog zbog kog Rebeku stavljamo na ovu listu nije samo grandiozno jeziva početna scena – ovaj roman zbog mnogo stvari možemo čitati i kao feminističko delo, gotovo revolucionarno za vreme u kojem je napisano. Sam narativ ističe tri žene: neimenovanu pripovedačicu, De Vinterovu prvu suprugu, Rebeku, i domaćicu zdanja, gospođu Denvers. Kroz ove tri junakinje, načine na koje su imenovane, funkcije koje obavljaju i sudbine kakve imaju, možemo očitati tri puta koja su se u to vreme otvarala ženama – bez obzira na poreklo i odgoj, društvene okolnosti dovode do toga da svaka od njih zavisi od emocionalne i financijske potpore muškarca – u ovom slučaju odvratnog Maksa de Vintera.
Rebeka u svojoj strukturi nije inovativna (postojale su čak i optužbe da je Di Morije plagirala brazilsku autorku Karolinu Nabuko), niti u njoj ima natprirodnih elementa. Ne posotoji klasična horor-napetost, pa ipak atmofera Menderleja, njegova izolovanost koja neupitno utiče na psihičko stanje pre svega glavne junakinje a zatim i karakterizacija Maksa de Vintera i njegova sklonost ka opresiji, održavaju napetost sve do poslednjih stranica. Zbog svega toga, Rebeka svakako nije roman zbog kojeg ćete spavati sa upaljenim svetlom, ali jeste priča koja zauzima važno mesto u istoriji žanra, ali i istoriji reperezentacije ženskih likova u gotskim romanima.
P.P.S. Ne, ne računa se ako umesto knjige pogledate novu Netfliksovu adaptaciju, mada stoji da je Kristin Skot Tomas vrlo ubedljiva kao gospođa Denvers.