Blog

  • Home
4

Piše: Marija Zorić

Mirjana Stefanović se na pesničkoj sceni Srbije pojavila 60-ih godina XX veka i predstavlja jedan od prvih urbanih ženskih pesničkih glasova jugoslovenske poezije. Magistar je engleske književnosti. Sedam godina je bila novinarka na Radio Beogradu, a potom sedamnaest godina urednica u Nolitu. Objavila je knjige pesama, knjige proze, knjige za decu i napisala je više televizijskih, radio i pozorišnih drama i prevoda sa engleskog. Pisala je knjige u jugoslovenskom i post-jugoslovenskom periodu. Za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu dobila je 1995. godine nagradu Zmajevih dečjih igara.

U ovom tekstu baviću se njenom zbirkom poezije za decu „Enca sa kredenca“ i dečijim romanom „Šta da radi ova fota?“. 

Knjige su pisane sa decu osnovnoškolskog uzrasta (7-12 godina), mada bi uz pomoć nekog starijeg i mlađa deca mogla da uživaju u stvaralaštvu ove spisateljice. Pesnikinja piše pesme s jednostavnim, dečijim jezikom i neverovatnim osećajem za ritam i rimu, uglavnom paralelnu, kroz formu klasične strofe. 

  (Padaju pacne

na  bele tacne,

Ljilja se žacne,

gle predu macne

vr vr vr), 

ali i ukrštenu rimu 

(Dok u cvetu sunce čuči

koren mu se s zemljom druži,

tu je ono što da muči:

čemu onda lišće služi)

U zbirci pesama “Enca sa kredenca” prožimaju se najrazličitije teme – od prirode, godišnjih doba, životinja, pa sve do svakodnevnog života. Kroz ove teme predočava se nepresušna riznica zagonetki i tajni na koje se od dece čitalaca i čitateljki traže odgovori. Svaka pesma predstavlja celinu za sebe i sa sobom nosi određenu poruku, ili otvara dodatna pitanja za decu. 

Ko zna čuti govor cveta

Ko pomiriše miris cveta

omirisao je dah sveta.

Ko uđe u dršku cveta

ušao je u srž sveta.

Ko zna čuti govor cveta

taj zna jezik celog sveta.

Ko pojede srce cveta

postao je deo sveta.

Pesme odišu optimizmom i radoznalošću, svaka od njih je posebna celina koja ljupko opisuje jedan insert iz dečijeg života. Ovo se jasno može videti u pesmama “Škola u podstolici”, “Nećkalica” i “Doručak”. U njenim stihovima se kriju i tajne detinjstva koje su obojene osmehom i ispunjene ljubavlju i srećom, one vode decu u svet mašte, a odrasle vraćaju u detinjstvo. Nežnost, toplina, razigranost prožimaju stihove Mirjane Stefanović. Ona zaista poznaje dečiju dušu, i na svet gleda upravo kroz oči deteta. U njene stihove i rime utkane su veoma važne teme poput odrastanja, porodičnih vrednosti, škole i mnogih drugih koje su deo šarenog dečijeg sveta koji ova autorka oživljava  u svojim pesmama. A svaka od ovih tema sa sobom nosi i veoma važne poruke koje su veoma bitne za dečije sazrevanje. U pesmama govori čak i o istorijskim ličnostima poput Marka Kraljevića i Kneza Miloša Obrenovića, ali tako da deca mogu da razumeju i shvate.

I kad su Turci napustili Srbiju,

da se radi došlo vreme,

pravljene su šećerleme

i Miloš je u razne budžake

za sebe postavio konake.

(Doba Kneza Miloša, zbirka pesama Enca sa kredenca)

Roman “Šta da radi ova fota?“, napisan u 3. licu, pun je zabavnih i raznovrsnih avantura koje prate naše likove dok se igraju igre šta da radi ova fota. U svetu mašte sve je dozvoljeno, pa tako možemo videti jednu veselu družinu, njihov čudan aerodrom, šume koje hrču, decu koja izlaze iz lešnika, devojčicu sa harmonikom u srcu i još mnogo zanimljivih i različitih stvari. 

Izazovi nisu nimalo laki, postoje mnoge prepreke sa kojima naša životinjska družina mora da se suoči, na primer,  pilot Vasa mora da ide u Ohrid i donese zrno bisera, dok tetka mora da nađe plavog petla i da sa njim ode do Dubrovnika i donese trešnje. Na putu za Ohrid, Vasa se susreće sa neobičnim likovima, poput sekiravog  grozda koji želi da puši, devojčicu koja lovi lavove, ovcom koja laje i riče, kamile mu pomažu oko problema sa špijunčicom…  

Mirjana Stefanović je kreirala veoma dopadljive i zabavne likove koji će vam se uvući u srce. Svako poglavlje predstavlja posebnu priču o nekom junaku i njegovom snalaženju u ispunjavanju izazova koji je dobio u fotama. Interesantno je da imamo iste likove i u romanu i u zbirci pesama – Ljilju i Vlatka. Možemo da ih pronađemo u pesmama “Imam neke teške boljke”, “Stara kuća” kao i “Pacne na tacne”. U romanu, Ljilin zadatak je da uđe u sebe i da saopšti šta je tu našla, a Vlatko mora da uradi ono što mu prvo padne na pamet, a da je konstruktivno za sve.

 Jedan od zanimljivijih i krajnje neobičnih književnih postupaka jeste autorkino iznenadno prekidanje priče i direktno obraćanje čitaocima. U jednom trenutku, i to baš najzanimljivijem,  autorka se ‘usuđuje’ da prekine priču, da bi se predstavila deci i objasnila im zašto uopšte piše. Ovo je jako neobičan postupak,  koji se ne uklapa u  u ostatak autorkinog pripovedanja. Na taj način, ipak, ona svojoj publici približava svoje delo, pa i samu sebe. Objašnjava nam da to radi zbog nostalgije i tuge jer ne može da vidi Beograd, Ohrid i Dubrovnik, pa zato smišlja priču o njima.

Smatram da su knjige zaista kvalitetne i jako sam uživala dok sam ih čitala. Žao mi je što se ne čitaju u većoj meri, mislim da je deo problema to što se knjige ne mogu naći u prodaji, čak ih je i u biblioteci teže pronaći, što naravno ne umanjuje njihovu vrednost. Iako su knjige pisane pre nekoliko decenija, ne bih rekla da ih je pregazilo vreme. Pojedine reči nisam razumela, jer se u današnje vreme ne upotrebljavaju, ali mi je bilo drago što sam mogla da obogatim svoj rečnik (na primer, saznala sam da je pir svečana gozba kao i da je oparuša vrsta hleba).

Smatram da Mirjana Stefanović zaslužuje  posebno priznanje i uvažavanje jer je u stanju da oseti prirodu dece i da im sa ljubavlju pomogne u odrastanju. Pisci dečijih romana su oduvek važili za posebne umetnike pisane reči, jer svoje priče i rečnik prilagođavaju dečijem shvatanju, i pretstavljaju putokaz u otkrivanju sveta knjiga. Ni Mirjana Stefanović nije izuzetak kada su dečije knjige u pitanju. Ona razume decu i zadovoljava njihove potrebe za čitanjem zabavnog sadržaja, usaglašenog sa njihovim godinama.


Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evrovpske unije i američkog naroda putem američke agencije za međunarodni razvoj USAID. Za njenu sadržinu isključivo je odgovorno Udruženje građana “Pobunjene čitateljke” i ta sadržina nipošto ne izražava stavove Evropske unije, USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Priključi se pobuni jugoslovenskih knjiških moljaca!