Olivera Nikolova, Vežbe za ibn Pajka (2001) i Pas tužnog pogleda (2019)

Piše: Sašo Pšenko

Prevod sa makedonskog: Viktorija Blažeska

Olivera Nikolova je jedna od najpoznatijih i najnagrađivanijih savremenih makedonskih spisateljica. Stvarajući kontinuirano od druge polovine XX veka sve do danas, Nikolova je u svom književnom radu obuhvatila više književnih trendova i pokreta. Na taj način njena dela mogu nam služiti kao ilustracija nekoliko različitih ali prepoznatljivih osobina koje karaterišu književnost ovog regiona. Jedna od tih osobina, koja je u njenim delima možda i najizrazitija, jeste zanimanje za istoriju. Kod Olivere Nikolove često srećemo jedno reinterpretativno vraćanje u daleku prošlost. Formalne osobine i cilj tog vraćanja u istoriju variraju zavisno od konkretnog dela i konkretnog književnog metoda. Dva sasvim različita a ipak kompatibilna primera ovog postupka bili bi kratki romani Vežbe za ibn Pajka (2001) i Pas tužnog pogleda (2019).

U romanu Vežbe za ibn Pajka pitanje istorije se javlja više kao jedan skoro romantičarski projekt reaktuelizacije legende, mita, folklora i pre svega jezika skopskih Makedonaca i Turaka u doba vladavine Osmanskog carstva u XV veku. Naracija, obogaćena rečima i frazama koje danas postepeno nestaju iz govora i bivaju zaboravljene (većina njih se već odavno uopšte i ne koristi), vešto „vaskrsava“ jedan izgubljeni, ili bolje rečeno hipotetički svet, koji je udaljen od stvarnosti, i u kojem bi život lika kao što je ibn Pajko/Bajko/Tajko mogao biti jednako dirljiv, eliptičan i cikličan kao da se radi o junaku narodnih priča. Ovakvo vraćanje folkloru i starom jezičkom blagu je ključna osobina mnogih savremenih makedonskih književnih dela, ali fokus nije na njoj, jer u tom slučaju ne bi imala odlike savremenosti već bi ostala u okvirima repliciranja kvazifolklornih narativa.

Nikolova prati ovu odliku jednom drugom, globalno popularnom osobinom savremene svetske književnosti – postmodernističkom igrom. Istina je da je književni postmodernizam veoma širok i tolerantan pravac, koji se u različitim delima manifestuje na sasvim različite načine, ostajući ipak prepoznatljiv po tome što narušava glatki tok narativa, podseća čitaoce da čitaju izmišljeno umetničko delo a ne istorijski prikaz, igra se sa strukturom i jezikom tako da više izaziva pitanja nego što daje odgovore. U slučaju Pajka/Bajka/Tajka imamo paralelnu naraciju tri različite priče, zasnovane na oskudnim podacima o životu ibn Pajka/Bajka/Tajka – da je živeo u Skoplju oko XV veka, da je bio oženjen, da se poturčio, da je izgradio džamiju, i da je umro relativno mlad i imao veliku sahranu – prema nekim izjavama hrišćansku, prema drugim muslimansku. S obzirom na nedostatak informacija, Nikolova nam predočava postojanje raznih mogućnosti –da se ovaj čovek mogao poturčiti i nasilno, i iz inata ili zbog ljubavi, da je mogao imati muslimansku sahranu koju su prekinuli hrišćani ili hrišćansku koju su prekinuli muslimani, ili čak dve sahrane zaredom.

Njene vežbe su zapravo pitanja i eksperimenti: kakav bi mogao biti taj čovek, odnosno njegov život, kako bi mogao zadovoljiti uslove koji predstavljaju te zadate fokalne tačke? Tačnije rečeno, postoji više različitih života i karaktera koji bi mogli zadovoljiti našu potrebu za rekonstrukcijom. Prikaz tri opcije nas podstiče da razumemo da bi ih moglo biti nebrojeno mnogo. Zanimljivo je da ovakve relativizujuće i autoreferencijalne tendencije romanu omogućavaju aktuelizaciju u okviru šireg postmodernističkog metoda, kao delo magičnog realizma. Aludirajući na Markesovih Sto godine samoće kroz portretisanje ovih likova i situacija i njihovu sudbinsku povezanost, Nikolova postavlja Skoplje u doba Osmanskog carstva kao paralelni entitet gradića Makondo, u kojem niko ne može pobeći od predviđenog i od genetski – odnosno istorijski – nasleđenog.

Tako ova tri paralelna univerzuma, umesto da aludiraju na zapravo očigledno raslojavanje stvarnosti (ove tri priče ne bi mogle na jednak način figurirati u jednom istom svetu), više aludiraju na neku natprirodnu povezanost, skoro mediteransku sentimentalnost koja je odlika magičnog realizma. Tri priče su tragikomične, u njima se postavljaju pitanja vere (religija je zapravo samo površan oblik kroz koji se postavlja problem individualne, intimne vere), ljubavi (ili njene suprotnosti – inata i mržnje) i odnosa između slavnog pojedinca i kolektiva (društva, ali i porodice – predaka tog pojedinaca) od kojeg se on polako mora odmaknuti kako bi se izdvojio kao istorijski lik. U ovom smislu Nikolova majstorski prikazuje ono dramatično i intimno koje je odlika čitave zajednice, ali istovremeno više nego uspešno istražuje  istorijsko pitanje i iz jedne druge perspektive.

Njen najnoviji roman, Pas tužnog pogleda, takođe vodi čitaoce i čitateljke na putovanje u prošlost, ovoga puta ne tako daleku, prikazujući niz događaja u jednoj improvizovanoj  bolnici u Skoplju 1914. godine, gde se nekoliko ljudi iz različitih zemalja i različitih narodnosti suočava s traumama i posledicama Prvog svetskog rata. Međutim, u ovom romanu spisateljica primenjuje sasvim drugačiji pristup u odnosu na Vežbe za ibn Pajka, i to na dva načina. Prvo, mada se radnja odvija u ratnom Skoplju fokus nije na makedonskim stanovnicima i njihovoj tradiciji, životu i kulturi, već na životu stranaca – gostiju (Austrijanaca, Rusa, Britanaca, osakaćenih vojnika koji su se slučajno našli u Skoplju, lekara volontera i pacijenata), što nam omogućava pogled spolja. Kao drugo, ne postoji tako jasno postmodernističko oneobičavanje kao u romanu Vežbe za ibn Pajka, a nerealnost tehnike starog romana je zamenjena vrlo suptilnijom, metaforičnom ulogom psa iz samog naslova dela, koji se retko spominje a tokom narativa se uopšte i ne pojavljuje.

Glavni lik ovog romana je austrijski vojnik Albert, zaglavljen u Skoplju, koji je između ostalog i patološki ženskaroš. Osnovna tematska nit na kojoj se razvija ovo delo jeste oštroumnost ruske lekarke Ire, koja navodi Alberta da se zaljubi u nju kako bi ga prevarila i tako prinudila da prihvati odgovornost za svoj neodgovoran život (brigu o vanbračnoj kćeri Polini, koja je plod njegove afere sa sestrom lekarke Ire). Pas Al, kome je protagonist dao ime po samom sebi, pojavljuje se samo u njegovim snovima i sećanjima. Slučajno su se sreli u nekom izgorelom makedonskom selu, neko vreme su putovali zajedno nakon čega su se njihovi putevi razišli.

Ovaj opis, kao i dve ključne razlike između dva romana, , nužno nas navode da postavimo dva važna pitanja: zašto je makedonska spisateljica izabrala da napiše roman o Austrijancu, ignorišući detalj da se radnja odvija u Skoplju; i zašto drugi roman ima naslov koji u prvi plan stavlja skoro jednako ignorisanog psa? Zapravo bismo mogli pretpostaviti da je uloga psa jednaka ulozi Makedonije. Tačnije, ne same zemlje kao nacije ili države, jer ona onda nije postojala kao takva, nego sa jedne strane uloga izgubljenog, zalutalog naroda, nomada u vlastitom domu, koji se nekako pretapa u magli i u ostalim narodima koji se mešaju u Skoplju tokom Prvog svetskog rata, a sa druge strane uloga samog anonimnog tla, bezimene teritorije iz koje taj pas i prvi put izniče kad prilazi Albertu nakon što izgori jedno selo i svi njegovi stanovnici.

Pitanje makedonske istorije bi nužno svakome palo na pamet, naročito uzimajući u obzir period kada je knjiga bila objavljena, ali Nikolova uspeva da u oba dela vešto izbegne zamku suvoparnog nacionalizma i patriotizma. Ovo postiže na taj način što se u prvom slučaju prenaglašeno fokusira na folklor, do tog stepena da sam folkor i sam narod nisu ključ dela nego figuriraju kao fikcionalan svet u kojem se odigravaju vežbe, dok u drugom slučaju ono makedonsko ostaje bleda pozadina, stvar koju ispituju likovi stranci – najčešće Britanci – i koja je dodatno zamagljena zbog nedostatka (njihove) objektivne spoznaje situacije o kojoj diskutuju. Kuvar Ace je možda jedini zagovarač date anonimne teritorije, ali čak i to što on govori je nama već poznat kliše, koji ne možemo objektivno smatrati centralnom tačkom dela. Ovaj sporedni lik se javlja kao privremeni nadređeni Albertu, i time što ne učestvuje u radnji ni na jedan presudan način, funkcioniše kao sinegdoha bezglasne, potlačene zemlje i njenih stanovnika.

Dakle, uzimajući u obzir oba dela, kada pokušamo locirati konsonantno rešenje problema, nailazimo samo na disonantna razilaženja. Ibn Pajko/Bajko/Tajko bi mogao imati nebrojeno mnogo razloga da se poturči i nebrojeno mnogo načina da umre, kao i da ima dvostruku sahranu – muslimansku i pravoslavnu. Makedonska teritorija na kojoj se odigrava melodrama Alberta, Ire i Poline nikad ne dobija svoj lik, isto kao što se tužni pas nikad ne vraća Albertu. Međutim, ta teritorija, isto kao i pas, kao i njegovi amputirani prsti, kao i ibn Pajkova dvosmislenost, nikad ne nestaje već upravo suprotno – postaje utoliko bitnija jer postoji i dalje samo kao bleda, neodređena sena, kao duh koji proganja ratne posetioce čak i kad odu.

Sve ovo možemo dovesti u vezu sa osnovnim postmodernističkim, cinično-skeptičnim pogledom na istoriju kao nauku: da se nikad ne može svesti na jedan jedini narativ sa jasno iscrtanim događajima, likovima i etički karakteriziranim situacijama. Da se istorija uopšteno može relativizovati ili postuliranjem više paralelnih narativa koji bi zadovoljili uslove koje nameću oskudni fakti što su ih dali istoričari i arheolozi, ili stavljanjem u prvi plan „mračnih“ tačaka, bezimenih i bezglasnih likova, naroda i teritorija, čija je perspektiva ili izgubljena tokom godina ili uopšte nije ni postojala kao jasno definisan narativ u određenim situacijama. Prema ovome, kroz pričanje tragičnih, komičnih, strastvenih priča, Olivera Nikolova istovremeno uspeva dovesti u pitanje prirodu formalnog – istorijskog – medija koji koristi u građenju svojih narativa. Time ona obelodanjuje jedan bitan motiv u savremenoj makedonskoj književnosti, koji je s jedne strane povezuje s globalnim književnim postmodernističkim praksama, a s druge strane je izdvaja kao posebnu i endemičnu.

Ako želite da saznate više o savremenoj makedonskoj književnosti, pogledajte treću sezonu naše online književne emisije Inside/Out. 

Serijal tekstova Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page. Svi tekstovi iz serijala biće objavljeni i u Inside/Out magazinu.

Projekat Pobunjeni makedonski glasovi – Inside/Out magazin nastalo je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj tekstova nastalih u okviru projekta predstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.