Irena Ristić, Ogledi o drugarstvu i posedovanju (Geopoetika, 2019)

Irena Ristić, autorka je niza studija, umetničkih i naučnih radova, a knjiga Ogledi o drugarstvu i posedovanju je njeno prvo prozno delo koje bi se moglo žanrovski okarakterisati kao zbirka socioloških eseja. Tema knjige je, najsažetije rečeno, kako promišljamo odnose u doba neoliberalnog kapitalizma. Da li su prožimanja moguća i pod kojim uslovima, kako doživljavamo druge i sebe, kako drugi doživljavaju sebe i nas, glavna su pitanja svakog ogleda ponaosob.

Autorka eseje započinje refreničnom rečenicom „Kako moj/a drug/arica…” nakon čega sledi neka situacija: ponekad zaboravi da kaže ‘zdravo’, voli da bude dobar, živi u inostranstvu… Iako uvodni deo svakog eseja nalikuje na crticu iz života, na izabrani detalj iz istorije veze, tekst se vrlo brzo razgranava u širi diskurs. S toga bi pravičnije bilo reći da je delo napisano u formi eseja ali da autorka uvodi i elemente pisma, dramske efekte kroz dijalošku formu, pa i da koristi trikove izgradnje kratkih priča uključujući i zaplete. Takođe, refleksivnost koja vodi od premise do zaključka, kao glavna odlika eseja, ovde nije ispraćena u potpunosti jer je problematika često izložena, razvijena ali ne uvek i zaokružena. Esejističko prilaženje određenoj tezi iz različitih perspektiva postignuto je uvođenjem drugih osoba i njihovih razmišljanja, a ne izlaganjem jedino ličnog stava autorke. Međutim, ovo višeglasje nije uvek baš autentično i često nalikuje na podvojenost autorkinog glasa i mišljenja, u maniru „pros et cons”.

O specifičnostima osoba sa kojima autorka filozofira možemo saznati usputno, u tragovima, kroz njihov vokabular, gest i pravac razmišljanja. Ni jedan drug ni drugarica nisu imenovani/e, te ne znamo da li su zbirkom zahvaćene dve, tri osobe koje se pojavljuju u različitim ulogama ili je u pitanju širi katalog ličnosti. Moguće da nam na ovaj način autorka želi pokazati kako i bezimeni ljudi ostavljaju trag u nečijem životu i da je za kvalitet odnosa mnogo bitnija mogućnost ili nemogućnost mentalnog prožimanja, od konkretnog imenovanja. S obzirom da nije u pitanju oda prijateljima već interesovanje za fenomen međuljudske bliskosti, te kroz eseje neretko ukazuje na ljudsku gordost, sebičnost i narcizam, neimenovanjem je bolje postignut efekat prepoznavanja problema u nama samima i našoj okolini. Ni godišta ličnosti nisu poznata ali pažljivijim čitanjem možemo kroz dinamiku odnosa i pitanja koja ih muče pretpostaviti da su to uglavnom autorkini vršnjaci, akademska elita srednje ekonomske klase u zrelijim godinama, te da je pokušano oslikavanje generacijskog iskustva na „malom uzorku“ u postideološkom socijalnom koordinatnom sistemu.

Prijatelji su saučesnici u promatranju, ujedno i objekti posmatranja. Autorka ne nabraja vrline i mane, ne bavi se dubinskom karakterizacijom svojih objekata pažnje, već izdvaja po jednu osobinu kao ključnu za razmišljanje o čovečanstvu. Analizirajući druge dok interpretiraju svet i sopstveno iskustvo, prvenstveno meri dokle se daleko otišlo na polju etike i koliko su promene moguće na mikro i makro nivou. Zanima je kapacitet kompromisa i trpljenja drugog na uštrb ličnih zadovoljstava, stepen želje za asimilacijom i mogućnost verovanja u nešto veće od zone komfora. Ona ne osuđuje maliciozno, iako ne odobrava neka ponašanja, konstatuje socijalne konstrukte i debatuje o njima, ali i dalje se zadržava u sferi promišljanja, a ne striktno utemeljene ideologije. Jer možda je upravo odsustvo ideologije ono što je najviše muči; ako ne postoji neka zajednička ideja kao tačka susreta – da li je susret uopšte i moguć?

Deluje da autorka želi obraditi univerzalne teme i dileme, ali ona ih zapravo ne obrađuje sistematično  već više predstavlja odabrani aspekt u vrlo hermetičnim uslovima. S obzirom da je većina stvari u naznakama: starosna dob, klasna i rasna pripadnost osoba o kojima se piše, potom istorijski kontekst  u kojem su situacije zabeležene, postavlja se pitanje koliko su onda ovi ogledi o ljudskom ponašanju verodostojni. Doima se da je autorka pomalo pretenciozno želela doći do onog što je srž u čoveku, pa uklanja sve što smatra nebitnim, ostavljajući osobu na samo jednoj sirovoj emociji ili osobini koju mikroskopira.

Kada je u pitanju stil kojim je delo napisan, on ima više nedostataka. Rečenice su katkad preduge – prateći tok misli bez stanke, mogu da dosegnu jedan pasus i zamore, iako su sami teksovi većinom kratki. Vidljiva je i emotivna neusaglašenost između tekstova ili pak njihova neadekvatna raspoređenost, te nakon nekoliko epistemoloških osvrta, kroz koje nam autorka zaintrigira kogniciju, često nas prebaci na neki prosečan sentiment. Iako istinski poziv na ljudskost svakako podrazumeva i intelektualne i emotivne komponente jednog bića, ovde one nisu baš najuspelije izbalansirane.

Pošto delo nije izdašno obimom i krug objekata tj. subjekata promišljanja nije širok, a svi uglavnom pripadaju istom miljeu kao autorka, katalog obrađenih društvenih fenomena je krajnje sužen. U vezi sa tim, čitateljke i čitaoci sa kojima delo može uspešno komunicirati će verovatno biti usko profilisani. Naposletku, Ogledi ne potvrđuju niti odbacuju neku hipotezu već je samo prezentuju, ostavljajući otvorenim proučavanje uzročno-posledičnih odnosa u društvu. Knjiga s toga ne uspeva da izađe iz domena stilskih vežbi.