#NonfictionNovember knjige su birale (i instagramski fotografisale) Jelena Gvozden i Slavka Vlalukin.

Često, možda i češće nego što bismo volele, priča se o tome jesu li društvene mreže mesto na kom se može kvalitetno razgovarati o kvalitetnim knjigama. Mišljenja su uglavnom oprečna, ali bez obzira da li ste tim ’za’ ili tim ’protiv’, morate priznati da su pojave bookstagram i booktube zajednica imale zanimljiv uticaj na čitalačka iskustva mnogih. I kako su društvene mreže postale mesto na kojima se trendovi rađaju (i umiru), književnost kao aspeskt življenja nije dugo mogla ostatati izuzetak. Od korica koje se lepo fotografišu preko iskrenih (i manje iskrenih) preporuka do stvaranja određenih tema kroz koje se bira sledeća knjiga za čitanje, tek društvene mreže postaju sve uticajnije kada se prave spiskovi za kupovinu knjiga.

Mi, evo, priznajemo, volimo da istražujemo beskrajna prostranstva bukstagram zajednica, koliko stranih, toliko i domaćih pa je tako lista naslova koje danas preporučujemo direktna posledica društvenih mreža. Reč je o takozvanoj #NonfictionNovember temi, koja je, zapravo, način da se popularizuju knjige koje ne spadaju u fikciju. Forme poput eseja ili putopisa, za širu čitalačku publiku nisu uvek prvi izbor za čitanje pa tako mnoga odlična dela ostaju u senci bestselera. Zbog toga, dve pobunjene čitateljke prate instagramski trend i predlažu vam naslove koji će, sasvim sigurno, osvežiti vaše čitalačke navike.

Judita Šalanski, Atlas zabačenih ostrva (Službeni glasnik, 2020)

Pedeset ostrva na kojim nikad nisam bila i na koja nikad neću otići, alternativni je naziv kojim nemačka autorka Judita Šalanski imenuje svoje delo a koje imamo priliku da čitamo kao konceptualnu reprodukciju kartografije u izvrsnom prevodu Aleksandre Bajazetov. Autorka, inače mnogostruko nagrađivana u komunikacionom dizajnu, grafički nam vrlo pregledno daje osnovne fakte o svakom ostrvu, od njegove geografske širine i dužine, podatka u kojem moru, odnosno okeanu se nalazi, njegove površine i naseljenosti, kojem arhipelagu pripada i koja spomenuta ostrva su mu najbliža, kao i zanimljive događaje na vremenskoj liniji. Posebno na šta nam skreće pažnju je da te male kopnene površine, naseljene i nenaseljene, imaju često nekoliko naziva, u zavisnosti na istoriju teritorijalne pripadnosti, i time dodatno podvlači kolonizatorsku tekovinu koju ne propušta da iskritikuje ni na jednoj stranici svog hibridnog dela.

Posebno je zanimljivno na koji način autorka pristupa mapama. Iako je pasionirana ljubiteljka istih, njene mape su kao neme karte, skoro prazne, uglavnom sa označenim rtovima i zalivima i to uvek na jeziku zemlje kojem ostrvo pripada. Trik je što autorka, znajući da je svaki atlas proizvod određene ideologije a da su mape jedno od najefiksanijih sredstva rasplinjavanja mašte – pogotovo ako na njima stoje čudna imena na nepoznatom jeziku, indirektno poziva čitateljke i čitaoce da sami dopune podatke o ostrvu dubljim istraživanjem. Na isti način, u kratkom propratnom tekstu pored svake karte, daje živopisan poetski opis trenutka u prirodi ili u istoriji dotičnog ostrva, kreirajući savršenu priču od informacija iz novinskih članaka ili istraživanja po bibliotečkim fondovima.

Međutim, ono što autorku izdvaja kao istraživačicu i zapisničarku o manje poznatim geografskim tačkama je odsustvo eksploatatorske note koju uvek srećemo u svedočanstvima istraživača i pustolova. Naprotiv, ona svojim britkim jezikom ukazuje da je sudbina ostrva, kao malog entiteta, uvek vezana za to koliko čovek može da ga iskorišćava, a ako resursi nisu u prvom planu, ostrvo služi kao kažnjenička kolonija za žene (Atlasovljevo ostrvo) ili pak kao poligon za testiranje nukelarnog oružja (Fangataufa). Dok o istraživačkim pohodima uglavnom čitamo kroz muško iskustvo, bez percepcije kako ona mogu uticati na žene i koje sve uloge one mogu imati na njima, Judita Šalanski nam i tu donosi specifičnu perspektivu, te držeći se feminističkih principa, ne propušta da spomene prve žene koje su kročile na neko tlo, same preletele okean i završile život u blizini nekog ostrva, ili pak da spomene razlog zašto se neke žene ne zadržavaju duže na pojedinim mestima.

Maštanja o dalekim ostrvima, kao mikrokosmosima u kojima možemo izbeći život po pravilima koja nam se nameću od strane društva ili prirode, autorka nam uspešno ruši u samo jednoj slici, izlažući nam problematiku lokaliteta i ukidajući svaku idealizaciju. Ili kako bi to zgodnije rekao načelnik okruga na ostrvu Amsterdam: „Ne postoji izolacija. Čak i na ostrvu, mi smo samo točkići jedne ogromne mašinerije, čak i ovde dobijamo signale koji nam govore ko smo u stvari.”

Lejla Slimani, Seks i laži (Clio, 2019)

Za razliku od dva prethodno prevedena romana Lejle Slimani, U vrtu ljudoždera i Uspavaj me, delo Seks i laži ne predstavlja fikciju već zbirku razgovora sa stanovništvom Maroka, prevashodno ženama, na temu seksualnosti. U ovom delu nevelikog obima, marokansko-francusko-alžirska autorka nastoji da prikaže diverzitet profila intervjuisanih žena i paradoksalnu istost na koju su sve one osuđene a koja se očitava u stigmatizaciji ženskog roda i ženske seksualnosti. Knjiga Seks i laži, premda faktografski dokument, ukazuje na izmišljeni životni narativ koji vlada u Maroku i nastojanja Marokanki da saznaju šta još postoji u životu van dodeljene uloge „device za udaju”, te su u tim pokušajima identične sa imaginarnim junakinjama autorkinog proznog opusa. Osuđenost na dvojni život, ukoliko je žena osvestila svoje želje, i ovde je vidljiv.

Ideja za ovaj projekat je nastala prilikom marokanske turneje promovisanja njenog prvog romana, U vrtu ljudoždera, nakon čega su joj prilazile žene u želji da se otvore ili pak debatuju o zabranjenoj temi seksualnosti. Preplavljena tuđim pričama bola, Lejla Slimani se odlučila na kraću sociološku studiju u kojoj, kroz razgovor sa odabranih šesnaest osoba iz različitog društvenog miljea, istražuje ima li nade za promene u zakonima Maroka i alarmira na hitnost tog čina. Autorka dokazuje da odsustvom prava na slobodne seksualne odnose pre braka i prava na intimni život, što se još represivnije ogleda u slučaju žena koje stoga nemaju pravo na raspolaganje svojim telom po želji, u šta spada i nemogućnost legalnih abortusa, dolazi do odvijanja života u ilegali. Na taj način, sistem ide pod ruku sa prostitucijom, nasiljem i instrumentalizacijom ženskog tela.

Takođe, istraživanjem ukazuje da ne postoji nijedan islamski sveti spis u kome je devičanstvo nužno pre braka, nego da su muškarci svoj, kolonizacijom dehumanizovani, ego nastojali rehabilitovati preko ženskog tela. Tako je devičanstvo doseglo nivo kulta i postalo jedina osobina koja se traži u ženi dok je himen predstavljen kao neka vrsta kapitala u ženskom telu.

Niz bizarnosti i kontradiktornosti koje nastaju usred opresivne politike države nad svojim građankama i građanima, Lejla Slimani pomno beleži i prezentuje svetu, kao apel za pomoć, samo se nameće pitanje koliko zapravo i ostatak patrijarhalnog sveta želi da učestvuje u rešenju.

Žorž Didi Huberman, Kore, (Multimedijalni institut, 2012)

Nekroturizam, iako slabije poznat kao pojam, izrazito je popularana turistička ponuda i podrazumeva obilaske nekadašnjih mesta velikih ljudskih patnji, genocida, zločina i grobnica. Kompleks bivših logora u Poljskoj, u oblasti Aušvic-Birkenau, fenomenološki još nedovoljno objašnjeno izaziva veliko interesovanje, a nakon obilaska – ljudi se uglavnom zapitaju zašto su uopšte i dolazili tamo. Jedan u nizu koji je postavio to pitanje sebi je i francuski filozof i istoričar umetnosti, Žorž Didi Huberman, nakon istraživanja fizičkih ostataka jednog nemilog dela ljudske istorije, proisteklog iz njegove profesije, ali i sopstvenog jevrejskog porekla.

Knjiga Kore predstavlja album sa fotografijama iz logorskog kompleksa propraćenjih crticama koje svaku fotografiju objašnjavaju u formi kratkih zapažanja. Fotografije koje nam Huberman daje na uvid, izuzimaju bilo kakvu ekskluzivnost i većinom predstavljaju detalj: kora drveta, brezova šuma, deo jezera, cveće na livadi… Ambijent koji ne bismo možda povezali sa logorom smrti u posmatranju bez objašnjenja. No, upravo sve ono što je fotografisao predstavlja svedoke koji mogu da nam ispričaju šta se tu dešavalo ako smo otvoreni za njihov način komunikacije: „Mirni krajolik, želi se verovati da je smrt otišla i da mrtvi nisu više ovde. Ali upravo suprotno – bića jesu uništena ali su i dalje tu”. Jezero je puno ljudskog pepela kad se čovek bolje zagleda, belo cveće raste samo linijom jarka za kremaciju, fragmenti kostiju izviruju iz zemlje zbog denudacije.

Huberman ukazuje na to da znakovi koji su ostavili ljudi, poput kosturske glave na ulazu u logor, ne poručuju ništa aktuelno iako su udomaćene i jasne formule za komunikaciju. On zastupa gledište arheologa – da se treba gledati u tlo, u podove, jer je to kora istorije koja uvek preživi pošto je ljudi smatraju neutralnom i nebitnom za uništavanje. Osim što primećuje bizarnost u tome da se nekadašnje mesto varvarstva danas naziva mestom kulture, takođe primećuje da je u preostalim logorskim blokovima sve preraspoređeno kao na izložbenom prostoru paviljona Venecijanskog bijenala, a da su predmeti, kao na primer bodljikava žica oko logora ili zid za streljanje, promenjeni jer su dotrajali, te ne govore istinu. Huberman smatra da se sećanje ne može svesti na inventar pronađenih objekata koji su jasno vidljivi već je jako bitna perspektiva, tačka gledišta, pa puste staze između logora mnogo jasnije govore o tome da se krećemo po najvećem groblju na svetu.

Nikad se ne može reći ‘nema ništa da se vidi, nema ničeg više da se vidi’. Da bi se znalo biti sumnjičav prema onome što se vidi, treba znati videti uprkos svemu, uprkos uništenju i brisanju svega.

*Klikom ovde možete besplatno preuzeti primerak knjige u pdf-u.

Albert Sed i Roberto Rikardi, Bio sam samo broj (Imprimatur, 2017)

Bio sam samo broj predstavlja zbirku sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Nastala je iz intervjua, koji je sa Sedom uradio Roberto Rikardi, vojnik prekvalifikovan u novinara, mada i njegov glas pronalazimo u knjizi, najpre u predgovoru, zatim u pogovoru napisanom u vidu kratkog putopisa, a onda i u pismu napisanom Albertu, koje dođe kao neki zaključak nakon završene ispovesti.

Priča Alberta Seda može se pratiti kroz smenu, istina neujednačenih, ciklusa u njegovom životu. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin, lišavanjem osnovnih ljudskih prava i životom u okupiranom Rimu. Drugi ciklus u Albertovom životu započinje dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa koji je učinio da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed, mada će se pokazati da fizička sloboda ipak nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa.

Osim što je vredan dokument o logorskim iskustvima, priča Alberta Seda takođe je i svojevrsni spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije Rima na razne načine pomagali ugroženim zajednicama. Od Gospođe Frančeske, koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su joj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed, preko kućepaziteljke Eufemije Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila jevrejsku bebu praveći se da je njena nećaka, do Odoarda Fokerinije, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku, ova knjiga podseća na solidarnost i hrabrost svih onih koji se bore van frontova i da su njihove borbe i pobede podjednako važne, ako ne i važnije, danas možda više nego ikad.

Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa mladima razgovarao o užasima Holokausta i lekcijama koje nas istorija uči. Sve do 2. novembra 2019. godine, kada je preminuo. Sada knjiga Bio sam samo broj to radi umesto njega.

Jelena Dimitrijević, Novi svet ili U Americi godinu dana (Laguna, 2019)

U godini kada je pasoš jedna od najbeskorisnijih stvari, žeđ za putovanjima utolile smo čitajući razne putopise a za potrebe ove #NonfictionNovember liste odabrale smo delo Novi svet ili U Americi godinu dana, Jelene Dimitrijević. Reč je o prvom srpskom putopisu po američkom kontinentu, mada to nije prvi putopis koji je Jelena Dimitrijević napisala: prethodila su mu Pisma iz Niša (1897) i Pisma iz Soluna (1908).

Svoje putovanje Jelena Dimitrijević započinje u septembru 1919. godine. Evropa je potpuno razrušena, sve je obeleženo krvlju, ranama i crninom. Za nju, u tom trenutku, stanje u kojem se evropski kontinent nalazi predstavlja neku vrstu kraja sveta koji poznaje. Putovanje brodom, takođe priča o ranjenoj Evropi, izmučenoj ratom, koja traži nešto bolje. U istom je položaju i sama Jelena, vidimo to već u rečenici koja otvara putopis: Ništa me ne vuče u Ameriku, ali me nešto goni iz Evrope. To nam je, dakle, jasan signal u kom pravcu će Jelena Dimitrijević beležiti ono što na putu doživi: Novi svet ili U Americi godinu dana predsavlja delo u kom se sreću javno i privatno, lično i društveno. Svoje viđenje istočne obale SAD-a, autorka najpre šalje u vidu pisama svojim prijateljicama Delfi Ivanić i Joki Petrović Njegoš. Formu u kojoj danas čitamo ovaj tekst, Jelena Dimitrijević je formirala naknadno, a delo je prvi put objavljeno 1934. godine.

Po programu i proračunu boravak na američkom kontinetu trebao je da traje dve godine, ali se umesto toga zadržala godinu. Sa velikom pažnjom piše o novinama koje sreće na američkom tlu: oblakoderima i načinima na koji se grade, kućnim aparatima koje evropska domaćinstva još uvek ne poznaju, automobilima kojih je toliko da se ulica ne može sigurno preći. I dok s jedne strane shvata koliko je američko društvo ispred evropskog u smislu tehničkog napretka, s druge strane vrlo jasno i precizno beleži društvene nepravde koje u tom naprednom svetu zatiče, pa tako možemo da pratimo njene reakcije na upozorenje da joj se Indijanac približava, zatim kako se nosi sa podozrivošću ljudi koje sreće a koje njeno prezime podseća na jevrejsko, ali i pročitati kritike na račun odredbi po kojima crnci i dalje nemaju ista prava kao i većinsko belo stanovništvo. U jednom trenutku, isprovocirana predrasudama o crncima, specijalno mišljenjem da su skloni krađi, Jelena Dimitrijević sebi zadaje istraživački zadatak. Za vreme boravka u Vašingtonu, ona odlazi u crkvu namerno okićena nakitom koji poseduje. Najpre je dočeka ljubaznost onih koje zatiče u crkvenom dvorištu a zatim joj mladić donosi mantil koji je zaboravila. Nakon toga, autorka svojim prijateljicama gotovo razočarano piše da ne prihvata kako dva bića nisu isto na zemlji kao što će biti pred Bogom i kako se prvi stanovnici kontinenta tretiraju uz mnogo nepravdi.

U pismima iz kojih je kasnije nastalo delo Novi svet ili U Americi godinu dana, Jelena Dimitrijević takođe beleži i kako se u Americi rešavalo žensko pitanje, konkretno je fascninirana pravom glasa, koje Srpkinje u tom trenutku još uvek nisu imale. Iz teksta se oseća uzbuđenost kada odlazi da posmatra lokalne izbore i posebno je, sa ove vremenske distance, zanimljiv odnos žena koje sreće, pa i njen lični, prema čitavom događaju: gotovo kao da je reč o proslavi, sve su žene svečano obučene i atmosfera je trijumfalna. Napominje da ona dolazi iz zemlje gde žene ne uživaju to pravo, ali kada ta činjenica bude iskritikovana, Jelena Dimitrijević podseća svoje sagovornice i sagovornike da pomenuto pravo za žene u Americi ipak nije izboreno na celoj teritoriji. Što više o Amerikankama uči, ona staje zadivljena količinom političke moći koje one imaju (spram recimo Srpkinja i Turkinja), ali ne shvata kako se, u ekonomskom smislu, njima isplati da žive odvojeno od muževa.

Stranica za stranicom i dan za danom, tek kako se Jelenina poseta Novom svetu bliži kraju, mi uspevamo da sagledamo njen pristup i otkrivamo da njena motivacija za ovaj put nije u potpunosti lične prirode. O američkim gradovima i svemu što tamo doživljava i proživljava, Jelena Dimitrijević piše precizno i pažljivo. Bez obzira što, očigledno, doživljava neki oblik kulturološkog šoka, autorka odoleva mogućnosti da je zavedu svetla velikoga grada i ne gubi iz vida svoj zadatak a to je da informiše, pre svega svoje prijateljice, a zatim i nas. Informacije koje (nam) daje, nisu, naravno lišene ličnog suda o temi o kojoj piše, ali čini se kao da sve što napiše oblikuje uz svest da tekst ne sme biti dosadan.

I baš zato, čitav jedan vek kasnije, Novi svet ili U Americi godinu dana, može da se čita i kao zanimljiv putopis, ali i da stoji kao svedok jedne epohe u istoriji Sjedinjenih Američkih Država – koliko su od tada napredovali a koliko nazadovali, to je već tema za neku drugu listu preporuka.