Stilski posmatrano, rečenice su jasne i odsečne, oslobođene preteranih opisa i patničkog tona. Pripovedanje je krajnje jednostavno, bez ulepšavanja i kićenja, a sami opisi likova i prostora redukovani su na specifične pojave koje ih karaterišu. Prednost ovakvog postupka je da se radnja i tekst lako prate, što je i glavni kvalitet romana. Priča je jasno zaokružena, a sama napetost romana počiva na scenama akcije i misteriji koju pismo nosi. Međutim, nedostaje mu inovativnija i uspešnija izvedba: dijalozi su banalni i prazni, iako autor očigledno pretenduje na to da se razumeju kao duboka mudrost.

Slobodan Vladušić, Veliki juriš , Laguna 2018.

Slobodan Vladušić (Subotica, 1973) je srpski pisac, esejista i publicista. Dok njegove prethodne romane Forward i Mi, izbrisani možemo svrstati u domen sajber književnosti, Veliki juriš predstavlja iskorak u domen istorije. Roman treba da ispriča priču o „ljudima koji su se vratili iz zaborava“, odnosno o delu srpske vojske koja je preživela prelazak Albanije, oporavila se i kasnije učestvovala u proboju Solunskog fronta. Vladušićev roman upućuje na to da postoje različiti doživljaji i reakcije na rat, ali se oni ne vrednuju podjenako. Moralno-vrednosna podela unutar romana, koja favorizuje nacionalističko osećanje, treba da ojača njegovu noseću ideju: pokoljenja pamte heroje i žrtve, dok svi ostali bivaju gubitnici i otpadnici.

Roman ima dva ravnopravna i isprepletena toka: jedan prati sudbinu glavnog junaka, poručnika Miloša Vojnovića, kao i različitih jedinica srpske vojske u kojima ratuje, dok se drugi odnosi na misteriju izgubljenog pisma. Radnja počinje u proleće 1916. godine u vili Ahileon, gde glavni junak, poručnik Miloš Vojnović, upoznaje neobičnu i lepu bolničarku Fani de Grot, i svedoči ubistvu majora. Potraga za pismom koje ostaje nakon majorove smrti postaje glavni motiv oko kojeg se plete misterija romana i  koji pokreće čitavu radnju. U Velikom jurišu prepliću se istorija i fikcija, a značajan deo čini i element  fantastike i začudnosti. Prema tome, ne može se reći da ovaj roman pripada samo žanru istorijskog romana, već da sadrži i elemente trilera, kriminalističkog i ljubavnog romana. Vremenski, roman obuhvata čitav Prvi svetski rat, a teži i da u kontekst stradanja i različitih doživljaja ratova obuhvati i one potonje, sve do sukoba koji su pratili raspad Jugoslavije. Sama fabula obuhvata istorijske događaje od 1916. do 1918. godine.

Ispričan iz perspektive glavnog junaka, roman obuhvata događaje u kojima je sam poručnik Miloš Vojinović učestvovao. Ovakvo narativno rešenje povezano je sa autorovom namerom da se bavi kulturom sećanja na Prvi svetski rat. Roman nije ispisan ni u formi dnevnika ili memomara, niti je priča igde zapisana. Evidentno je da poručnik priča, ali ne znamo kome je priča upućena. Pri kraju romana, odnosno dok čeka ofanzivu na vrletima Veternika, poručnik sam ističe da mu je palo na pamet da sve zapiše, da je čak nabavio papir i olovku i da je vremena imao napretek, ali da je odustao kada je trebalo da zapiše prvu reč. Strah poručnika da njegova uloga u ratu nije bila praćena poželjnim vrlinama herojstva i nesebičnog žrtvovanja za otadžbinu posledica je poželjnih ratničkih vrednosti koje se ističu u romanu. Pitanje kako saznajemo za ovu priču jeste važno pitanje, a ono je posebno eksplicirano u epilogu, gde se ističe da osim sećanja samih učesnika koji pod naletom vremena neizbežno umiru, niko drugi ne pamti događaje ispričane u romanu. Epilog nam donosi reč sveznajućeg pripovedača. Promena perspektive pripovedanja ima dva zadatka: da predoči poslednje dane glavnog junaka koji umire od posledica ranjavanja, a potom i da progovori o kulturi sećanja i zaboravljanja. Osim vojvode Vuka, kome su preživeli dobrovoljci podigli spomenik, imena ostalih likova završila su u dubokom zaboravu. Kako mi onda saznajemo za priču? Ovo pitanje ostaje otvoreno, a narativno rešenje nedovoljno motivisano.

Stilski posmatrano, rečenice su jasne i odsečne, oslobođene preteranih opisa i patničkog tona. Pripovedanje je krajnje jednostavno, bez ulepšavanja i kićenja, a sami opisi likova i prostora redukovani su na specifične pojave koje ih karaterišu. Prednost ovakvog postupka je da se radnja i tekst lako prate, što je i glavni kvalitet romana. Priča je jasno zaokružena, a sama napetost romana počiva na scenama akcije i misteriji koju pismo nosi. Međutim, nedostaje mu inovativnija i uspešnija izvedba: dijalozi su banalni i prazni, iako autor očigledno pretenduje na to da se razumeju kao duboka mudrost.

Pisac, kao i veliki deo savremene književnosti opsednut je autentičnošću: zbog želje da se „stvori neobična slika Prvog svetkog rata koja do sada nije postojala u srpskoj književnosti“ likovi su klišeizirani i jednodimenzionalni, svaki treba da oslika određenu autorovu ideju o ratu. Polarizacija doživljaja rata – gde su ne-lični motivi poželjni i očekivani, a lični negativno okarakterisani, posledica je ideologije da je rat nacionalna stvar gde privatno mora biti isključeno. Ovo pitanje se nameće već sa prvom glavom romana: mitski junak Ahil, koji ratuje zarad ličnih interesa, nailazi na potpuno nerazumevanje od strane posilnog Tome, srpskog seljaka, etabliranog nosioca svega pozitivnog u domaćoj literaturi.

Rat je u romanu izuzetno „muški“ – žene imaju svoje oblasti, a to su bolničarke, špijunke i „kurve“. Gotovo sve one ulaze u prostor romana iz ličnih interesa: bilo da su bolničarke koje se tu nalaze da bi bile bliže braći, Grkinje koje prodaju svoja tela kako bi zaradile za golu egzistenciju ili evropske lepotice koje seksom dolaze do važnih informacija koje posle prodaju onome koji više plati. Ženski likovi imaju svoju skalu vrednosti koja nije u skladu sa skalom koja će im doneti večno ime u istoriji.

Prostori koji se javljaju u romanu, počevši od bojnih polja pa sve do vojničnih bolnica i kafana, imaju svoje književne funkcije, ali ovde ističemo prostor „tuđine“: Solun i Krf. On predstavlja pozadinu rata, koji je navodno neutralan, a koji umnogome figurira kao polje spletki, intigra i podmetačina. Dok je u očima Zapadnih sila (pre svega Francuske) Veliki rat besmislen, za srpske ratnike on je bio odbrambena borba za opstanak koja je nepovratno odnela preko milion žrtava. Postoji jasna polarizacija ova dva sveta, u kojem su jedni uvek „dobri”, a drugi „loši”.

Treba istaći da roman izlazi u vreme obeležavanja stogodišnjice od Prvog svetkog rata. Ne slučajno. Ne umanjujući količinu i užas stradanja, pitanje je koliko je Veliki juriš uspeo da odgovori na pitanja koja sam otvara. Ono što je uspelo u ovom romanu, a što figurira kao legitimna vrednost sveta romana, jeste ideja o tome kako se časno umire za otadžbinu. Prema tome, ono što je sasvim sigurno jeste da će Veliki juriš naći svoju publiku kojoj su proklamovane ideje bliske.