Ipak, autorka ne pokušava da normalizuje ćutanje, niti se bavi napadima na žene zato što su ćutale (još jedan metod svaljivanja krivice na ženu!). Naprotiv, ona nam pokazuje koliko je bitno progovoriti. Pokazuje snagu solidarnosti i načine na koje su udružene žrtve uspevale da postignu više‚ što je jedna od bitnih poruka, opet izvedena bez romantizirane sladunjavoti. Narativi na koje nailazimo u  romanu su matrice, ponavljaju se, ali to nije slabost romana. Naprotiv, upravo to nas navodi da roman doživimo kao realnost, opis bilo koje države, posla, i omogućava nam da razumemo koliko je nasilje zastupljeno u svetu u kojem živimo.

Ratka Denemarkova Prilog istoriji radosti, Štrik, 2017.

Ratka Denemarkova je savremena češka spisateljica, dramaturškinja i esejistkinja. Roman Prilog istoriji radosti, prema autorkinim rečima, predstavlja istoriju stradanja ženskog tela i pokušaj da iznese istinu koja nedostaje. Početak radnje je smešten u Češku i London sa početka 21. veka. Narator(ka) nam je nepoznat(a), na trenutke nam se čini da je u pitanju nemi posmatrač koji sve vidi i zna, ali, kako roman odmiče, postaje jasno da je u pitanju više naratora i naratorki.

Knjiga počinje misterioznim samoubistvom oko kojeg se grana priča. Ovakav zaplet sugeriše da je u pitanju detektivski roman, ali već nakon nekoliko stranica postaje jasno da je u pitanju mnogo više. Kjučnu temu je teško sažeti u jednoj rečenici, pa je najjednostavnije reći – istorija silovanja (u najširem mogućem smislu) čitavog ženskog roda – od Drugog svetskog rata do danas. Međutim, tu se ne iscrpljuje potencijal ovog romana – tematske celine koje obuhvata su i telo, telesnost kao instrument borbe i objekat trpljenja, starenje i odnos prema njemu, preispitivanja ratova, pobeda, gubitaka.

Tri protagonistkinje – Dijana, Brigit i Erika – služe da se ta istorija predstavi. One pokazuju prkos i otpor i moguće načine funkcionisanja i borbe. Tri osvetnice – furije su u isto vreme realni likovi, ali i nadrealni anđeli koji donese i preispituju pravdu. Dok je muška istorija‚ istorija radosti, a sama radost, kako jedan od likova romana govori, postoji samo za muškarce, istorija žena je istorija silovanja i muške dominacije i nasilja. Različitim pričama autorka pokazuje načine na koje se nasilje reprodukuje, pokazuje kako se na silovanja žmuri, i daje sliku stvarnosti u kojoj ljudi često smatraju da oni bliski njima ne mogu da budu nasilnici. U tom kontekstu autorka, takođe, dekonstruiše narativ o „neshvaćenom junaku“ koji je nasilan zbog svoje patnje, i jasno daje do znanja da nasilje ima korene u mizogino ustrojenom sistemu. Jedna od nosećih poruka romana je upravo ta – nasilje nad ženama je institucionalizovano nasilje, a ne stvar pojedinačnih slučajeva.

Autorka pišući ne krije svoj feminizam; ona stvara jednu matrijarhalnu zajednicu, koja nalikuje čak i na zajednicu veštica. Ovaj mitološki aspekt je vrlo dobro odabran, imajući u vidu da su u prošlosti ubijane žene pod izgovorom da su veštice, da imaju posebne moći kojima ugrožavaju sve oko sebe, dok su u stvari jedino posedovale znanja koja su ugrožavala muškarce. Moderne „veštice“ iz romana su vrlo direktne i to ugrožavanje pomeraju korak dalje, preuzimajući na sebe odgovornost da one koji nasilje reprodukuju na odgovarajući način žrtvuju.

Književni i teorijski tekstovi koji su na bilo koji način feministički često su izloženi kritici „mizandrije“ – i ovom romanu pretila je takva kritika. Autorka je izbegla ovu zamku vešto vođenim razgovorima između protagonistkinja. Dok govori o različitim shvatanjima muškosti, kao i kroz odnose sa muškarcima koje ove žene imaju, a koji nisu jednoznačni, spisateljica objašnjava šta takozvana mržnja prema muškarcima zapravo predstavlja.

Iako su silovanja okosnica priče, autorka se bavi i u kontekst stavlja različite vrste nasilja. Zajedničko im je to što se često kreću između nevidljivosti i stremljenja da se učine nevidljivim. Simptomatična su opiranja priznavanju da nasilje nad ženama postoji kao zasebna vrsta nasilja. Čitajući knjigu, ljutimo se, posebno u momentima predaha kada shvatamo da bes ne ostaje unutar teksta, već je zasnovan u našoj realnosti. Čak i kada nisu na visokim društvenim funkcijama i klasno superiornim položajima, muški likovi ove knjige bivaju u poziciji onoga koji dominira.

Klasno povlašćen položaj dodatno komplikuje situaciju i zatvara ženama koje su napastvovane mogućnosti za borbu. Mnoge, zato, ne pokušavaju. One koje se ipak upuštaju u borbu često bivaju lišene energije zbog mukotrpnih procesa, osuda, ismevanja, prebacivanja krivice. One padaju u depresiju, njihovi životi propadaju. Krive sebe, a muškarca neretko idealizuju. Fragmenti koji se bave ovim pitanjem, (imaginarna) svedočantva ovih devojaka su najpotresniji, i po mom mišljenju, najuspeliji delovi knjige. S druge strane, muškarci se, skoro pa po pravilu, „izvuku“, ali i ne samo to – često profitiraju. Neimenovane primere iz knjiga imenuje naša stvarnost – slučaj Levinski – Klinton, nakon koga njena karijera staje, dok on ostaje nedodirljiv, a Hilari Klinton internalizuje patrijarhat i skida odgovornost sa supruga; zatim slučaj Ford – Kavana, suđenje koje podseća na suđenja u knjizi jer pokazuje obezvređenost ženskih svedočanstava.

Ipak, autorka ne pokušava da normalizuje ćutanje, niti se bavi napadima na žene zato što su ćutale (još jedan metod svaljivanja krivice na ženu!). Naprotiv, onam pokazuje koliko je bitno progovoriti, koliko ovakav status ne sme da se održava. Pokazuje snagu solidarnosti i načine na koje su udružene žrtve uspevale da postignu više‚ što je jedna od bitnih poruka, opet izvedena bez romantizirane sladunjavoti. Narativi na koje nailazimo u  romanu su matrice, ponavljaju se, ali to nije slabost romana. Naprotiv, upravo to nas navodi da roman doživimo kao realnost, opis bilo koje države, posla, i omogućava nam da razumemo koliko je nasilje zastupljeno u svetu u kojem živimo.

Jedna od glavnih tema ovog romana je, takođe, potreba za preispitivanjem pobednika u ratovima, kao i produbljivanje pitanja ratnih zločinaca. Knjiga ističe vezu muškosti i fašizma, i postavlja pitanje – ko su oslobodioci, za koga su ratovali i koga su oslobađali. Oni koji se tako nazivaju najčešće nisu bili pravi osobodioci. Nakon „pobede“ nad Hitlerovim rasizmom, ostali oblici diskriminacije ostali su još decenijama na snazi, zaštićeni zakonom. Da li je rat pobeda, kada se u mnoštvu bitaka i dalje gubi? Odgovor je da fašizam i dalje vlada, ne samo tamo gde je suzbijan, već da ga, izgleda, reprodukuju čak i takozvani pobednici. Dolazi se do zaključka da su mnogi ratovi vođeni, ali da nijedan nije bio vođen u ime žena. „Rat je muško doba“, kaže u romanu Simon Vizental, u njemu i nakon njega nema mesta za žensku bol.

Uprkos snažnoj pourci, dolazimo do glavnog problema romana – deluje kao da autorka izjednačava komunizam i nacizam. Da bi istorija zaista mogla objektivno da se sagleda, ipak je nedopustivo izjednačavati ova dva sistema, kao i zakone i društvene promene koje nose sa sobom. U vreme masovne antikomunističke histerije, ovakav pristup je posebno problematičan. Autorka, takođe, problematično pristupa migrantskom pitanju, stigmatizujući jednu, ionako deprivilegovanu grupu ljudi.

Ideja uzimanja pravde u svoje ruke nije originalna, prisutna je u književnosti, na televiziji, kao i u pop-kulturi. Međutim, ono što izdvaja ovaj roman od dela sa sličnim ambicijama je uspešno objašnjavanje motivisanosti aktera i akterki. Priča koju nam nudi ovaj roman razleće se na različite sfere i pokušava da predstavi istoriju čitavog čovečanstva od Drugog svetskog rata. Ovo delo oslikava stvarnost, patrijarhalnu, nasilnu, bolnu. Međutim, iako je realistična slika sveta, spisateljica moć daje ženama, i u ovom postupku leži emancipatorska moć ovog romana, što je glavni razlog zbog kojeg ga treba čitati i pamtiti. Spisateljica izražava nadu u moć koje žene zaista poseduju, moć koja će omogućiti da do oslobođenja i pravde zaista i dođe.