Ali Smit u svom romanu na više nivoa objašnjava kako je moguće biti oboje: muško i žensko, biti u isto vreme ja iz prošlosti i ja iz sadašnjosti

Marta Živanović

Pitanjima identiteta, različitosti, borbe za samoočuvanjem pred nesavršenošću sveta bavi se škotska spisateljica Ali Smit u svom romanu Kako biti oboje. Ona piše o ljubavi i umetnosti, patnji i prijateljstvu, poigrava se stvarnošću. Smitova svoju inventivnost ne ograničava dozvoljenim i predvidivim; ona čini korak dalje u pisanju, iznedrivši iz svog pera šesnaestogodišnju devojku Džordž, suočenu sa ranim gubitkom majke, sa čime se nosi na sopstveni specifičan način, kao i Frančeska del Kosu, renesansnu slikarku 15. veka, koja bestelesno oživljava u savremenom dobu.

Roman je formalno podeljen na dva dela, a pripovedanje teče iz perspektive upravo Džordž i Frančeska. Može se prvo pročitati Džordžin deo romana, a isto tako i Frančeskov – Smitova to ostavlja čitaočevoj volji, ali oni nisu i nezavisni jedan od drugog; neke od glavnih karakteristika ovog romana su dualizam i isprepletanost. Likovi su povezani na više nivoa – naime, Džordž se priseća puta u Feraru, veličanstvene Palate Šifanoja, kao i tajanstvenog slikara Frančeska del Kose, o kome joj je majka govorila; zaintrigirana njegovom umetnošću, počinje dublje da istražuje podatke o njemu. Nasuprot tome, Frančesko se šest vekova nakon svoje smrti dematerijalizuje, reinkarnira u svoje sopstveno bestelesno biće i prati život i postupke upravo  Džordž. Ali Smit spaja ambivalentnosti: Džordž je devojka sa muškim imenom; kada je Del Kosa uočava u galeriji, isprva pomišlja da je dečak. Frančesko je pak žena koja se u detinjstvu odriče svog identiteta i preobražava se u dečaka. Ovde nastaje veliki kulturološki problem – mlada devojka se mora preobratiti u muškarca kako bi sledila svoje snove i uspešno se bavila slikarskim zanatom, jer samo muškarcima je to omogućeno. A možda je upravo to pozicija koja omogućava preispitivanje rodnih uloga? Savremena feministička borba usmerava se ka mogućnosti konstituisanja subjekta, odnosno iziskuje potrebu za stvaranjem sopstvenog identiteta. Najvažnije je steći i osećati slobodu – izražavanja, imenovanja, biranja života kakvim želimo da živimo. Ali Smit daje svojoj junakinji slobodu da reorganizuje kategorije muškog i ženskog, ne podilazi heteroseksualnoj normativnosti, a svakako joj dopušta da pogazi ustaljeno očekivanje da ,,rod’’ mora odgovarati ,,polu’’. Ipak, na nivou javnosti ispoljavanje slobode identiteta nije bilo dozvoljeno, te se Frančesko mora predstavljati isključivo  kao – muškarac. Radnju Smit prenosi kroz vremensko-prostorni kontinuum neosetno prelazeći iz sadašnjosti u prošlost i obratno. U delu knjige gde je junak(inja) Frančesko del Kosa posebno su naglašeni skokoviti prelazi sa sadašnjeg vremena na reminiscencije – pri prvom čitanju mogu, štaviše, biti malo i zbunjujući. Ipak, ovakva percepcija vremena postiže svoj efekat u svetlu toga da je slikarka bestelesna, izgubljena u čudesnom limbu između života i smrti. Njena priča ujedno prethodi i sledi priči devojke Džordž – time se one povezuju, dopunjuju i postiže se opravdanost prividne nefokusiranosti. Naspram očiglednih različitosti, dve junakinje su i slične po mnogo čemu. Smrt majke obeju devojaka zajednička je situacija kroz koju prolaze, kao i  trenutak preokreta koji im živote menja iz korena. Džordž upoznajemo nekoliko meseci nakon majčine smrti i uočavamo psihičke promene i stanja svesti kroz koje ona prolazi; Frančesku kao detetu kome umire majka, što je ključan događaj za određivanje života kakvim će živeti. Džordž je pedantna, pametna, samosvesna, zrela, međutim, nakon smrti majke biva izgubljena u svetu koji je okružuje, a to ne priznaje sebi. Okreće se prošlosti, koja je često puna iluzija, samim tim što je sačinjena od uspomena, a Džordž podređuje svoje sadašnje ja ritualima koje stvara kako bi održala prošlost u životu. U svojoj patnji zaboravlja na granicu između onog što je bilo i onoga što je sada. Frančesko del Kosa takođe je samosvesna, ali na produktivniji način; ona radi na svom usavršavanju, želi da se dokaže i pokaže svoje umeće, ali i da drugi to cene. Ali Smit govori i o seksualnosti svojih junakinja. Džordž ima vrlo prisan odnos sa svojom prijateljicom Helenom, koja gaji prema njoj osećanja ljubavne prirode i u jednom trenutku insinuira da bi želela nešto više od prijateljstva sa Džordž. Međutim, čitava ta priča ostaje nedorečena, jer Ali Smit ne razrađuje dalje tu temu. Ipak, posvećuje pažnju Džordžinim „izletima“ u svet pornografske industrije, što pak ona ne čini iz ličnog zadovoljstva, već time podseća sebe na sudbinu mlade devojke, glumice u takvom filmu, koju doživljava kao žrtvu surovosti i nasilja. Frančesko, s druge strane, svoja seksualna iskustva proživljava u bordelu, slikajući tamošnje prostitutke. Smit daje svega jedan fragment impliciranog seksualnog čina sa momkom koga Frančesko sreće u prirodi. Međutim, shodno pluralitetu Frančeskovog identiteta, njenu ispoljenu seksualnost možemo razmatrati u okvirima kvir teorije, koja propituje nametnute patrijarhalne norme, tradiciju, običaje, a afirmiše lično kreiranje životnih uslova, kulture i vlastite seksualnosti. Kvir zapravo insistira na viđenju identiteta kao individualnog konstrukta i nepodrazumevanju seksualnosti – s obzirom na ovakve tendencije, očigledno je Frančesko del Kosa veoma bliska onome za šta se kvir teorija zalaže. Rodni identitet i seksualnost ove junakinje fluidni su, nedosledni. Frančesko odabira drugačiji rodni identitet u odnosu na polni usled kulturološke potčinjenosti žena, a to utiče na sam sklop njene ličnosti; ona usvaja određene norme ponašanja, ali dopušta sebi i eksperimentisanje. Predmet njene seksualne želje jesu žene, ali prisutna je i privlačnost prema muškarcima. Ipak, smatram da je Frančesko zapravo imala sreće da živi neosuđivana zbog neusaglašenosti polnog i rodnog identiteta, s obzirom na to da je živela u 15. veku.

Umetnost u romanu opaža se kao konstanta: slika Svetog Vinsenta Ferera i freske zidova u Palati Šifanoja fizički su opipljivi i vidljivi predmeti oko kojih se okupljaju Džordž i Frančesko u razmaku od par vekova – umetnost živi, traje i spaja. Džordž u jednom trenutku pita svoju majku: ,,Šta je svrha umetnosti?“ U knjizi se, ipak, više obraća pažnja na to kako ona utiče na ljude koji sa njom dolaze u kontakt, a i na one koji je stvaraju. Na primer, Frančesko, slikar svestan svojih vrednosti i umeća, smatra da treba da bude plaćeniji od ostalih za svoj rad na freskama u Palati. Smitova ovim podstiče na razmišljanje – da li umetnost treba stvarati zbog nje same ili nagrade koju ona donosi? Ove problematike je i te kako svesna i Džordžina majka, te je predočava Džordž kao svojevrsnu moralnu dilemu o kojoj treba da promisli. Sa druge strane, Frančesko se, zaista, iskazuje kao apsolutno renesansna i inovativno-buntovna umetnica svog doba elementima fresaka koje je moguće shvatiti i kao ismevanje aristokratije. Možemo shvatiti njegovu umetnost kao korespodentnu sa umetnošću same Ali Smit. Kod nje je takođe uočljiva potreba za originalnošću, iskoračenjem iz okvira, neuobičajenim pristupom tematici i formi. Baš kao i svoja heroina, neprikosnovena je u svojoj umetnosti i na vrlo suptilan način čini važne promene u svetu romana i psihologiji likova.

U razgovoru Džordž i njene majke postavlja se pitanje – da li je važnije ono što vidimo ili način na koji to vidimo? Ali Smit se poigrava utapanjem fikcije u realnost: Džordž oživljava svoju majku kroz susret sa umetnošću Frančeska del Kose, kao što posredno oživljava i nju samu, dok bestelesno postoji u vremenu motreći na Džordž u neznanju ko je i zašto se obrela baš tu gde jeste. Ali Smit u svom romanu zaista na više nivoa objašnjava kako je moguće biti oboje: muško i žensko, mrtav i živ, biti u isto vreme ja iz prošlosti i ja iz sadašnjosti.