Blog

  • Home
Mlijecni zubi

Lana Bastašić, Mliječni zubi (Booka, 2020)

Za Bookvicu piše: Mirela Gračanac

Teme kojima se autorka bavi jako su osetljive i uvek aktuelne, ali ona ipak uspeva da ih ispripoveda sa određene distance, takoreći objektivno, ma koliko to bilo teško kada se govori o ovim temama. Autorka time uspešno izbegava nametanje sopstvenih zaključaka ili ekspliciranih poruka, što glavnu poruku zbirke o raznim stegama patrijarhata čini još izražajnijom i efektnijom.

Mliječni zubi (Booka, 2020) je najnovija zbirka kratkih priča Lane Bastašić, autorke koja je prethodno već objavila zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013). Napisala je i knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Svojim prvim romanom, Uhvati zeca, postaje poznata široj javnosti i dobija Evropsku nagradu za književnost 2020. godine. Roman je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i preveden je na trinaest jezika.

Ono što se najpre uočava pri čitanju zbirke Mliječni zubi jeste vešto promišljena forma, odnosno struktura i fabulativni tok cele knjige. Zbirka sadrži dvanaest kratkih priča, gde „Šuma“ nije slučajno prva, a „Tata stiže kući“ nije slučajno poslednja. Prva priča je tu da nas zaprepasti svojim bizarnim početkom, da probudi zapitanost o odluci njene protagonistkinje i privuče čitalačku pažnju – ona je poput ulaznice u svet ove zbirke (kao kad Kafka u prvoj rečenici Procesa kaže „Neko je oklevetao Jozefa K….. jednog jutra je bio uhapšen“). U „Šumi“, dakle, devojčica donosi sud da se zauvek reši sopstvenog oca, i da ga ujedno poštedi propadanja koje ga je svakodnevno sve više obuzimalo. Autorkinu smelu odluku da zbirku počne ovakvom pričom treba razumeti u ravni svojevrsnog simbolizma i apstrakcije koja se oseća u celoj zbirci. S druge strane, poslednja priča je nalik na prvu, s tim što devojčica u njoj čini pravu stvar: ona prosto odlučuje da ne bude kriva za greške roditelja, dok postaje odgovorna za svoje. Dakle, njeno rasterećenje ne počinje činjenjem nečega, već pomirenjem sa nečim, može se reći sa samom sobom („Stopala nam nisu toliko slična. Isti oblik možda, ista zakrivljenost. Ali ne toliko. Ne ista“). Rečenica koju izgovara naratorka, ističući razliku između sebe i svog oca, poslednja je u ovoj priči, ujedno i u celokupnoj zbirci, i važna za razumevanje ne samo preobražaja koji naratorka doživljava, nego i čitavog okvira u koji su sve priče smeštene, i ideja koje zbirka nosi sa sobom.

Glavna okosnica koja sve priče spaja je tema iščašenog detinjstva prikazana iz uglova različitih junaka i junakinja. Radnja mnogih priča ove zbirke smeštena je u devedesete godine prošlog veka. U poslednjoj priči, otac se vraća iz rata, i pronalazi sve, kuću, ženu i decu, u najboljem redu i gotovo nepromenjene. Svojim dolaskom otac (kao da) donosi nasilje, krv i znoj rata, a to spisateljica simbolizuje kroz bubašvabu koja ispada iz očeve torbe i koju brat mlade junakinje ubija. Junakinja priče priseća se dečakovog ubistva bubašvabe kao početka njegove promene u čoveka koji će mnogo godina kasnije udariti svoju suprugu. Veoma je interesantno koliko tumačenja, nagađanja i razmišljanja o uzroku i posledicama ova priča nudi i koliko neka od tih tumačenja pogađaju u središte onog što zovemo idealima patrijarhata.

U priči „Čovek na mjesecu“, radnja je smeštena u dan sletanja na Mesec 1969. godine. Nasuprot uzbuđenju i veličanstvenosti ovog trenutka za školu, selo i ceo svet, jedan dečak pamtiće dan sletanja na Mesec po očevim batinama i bolovima koje one ostavljaju. Jedan drugi dečak provodiće jedan sasvim običan „Dan na bazenu“, a onda će se sasvim neobično tu pojaviti Spajdermen, ali čak ga ni ta mitska figura neće spasti očevog verbalnog omalovažavanja. Svi su oni deca, i nasilnici i žrtve nasilnika, „bačena u podrum“ (rečima Georgija Gospodinova kog autorka citira na samom početku) izgrađen od zarđalih ideja i principa patrijarhata. Određivanjem same srži zbirke jasno vidimo da spisateljica prikazuje život veoma mladih ljudi koji se susreću sa sistemom vrednosti o kome ne znaju ništa, koji im nije važan, a koji ih, sa druge strane, određuje, ponekada i trajno. Ovde je važno vratiti se na sam početak zbirke, ući u „Šumu“, problematizovati postupak protagonistkinje.

„Mliječni zubi” Lane Bastašić

Zašto autorka već u prvoj priči preuzima radikalne mere, zašto ćerka ubija oca? Radnja priče je vrlo svedena – protagonistkinja provodi dane kod kuće sa svojom majkom, posmatrajući kako, zbog očeve neuglednosti i zapuštenog izgleda, okolina osuđuje njenu majku, dok njen otac svakodnevno odlazi u šumu da razbistri glavu, i ne mari ni za osude njegove žene ni za bol koji joj se pričinjava. Jasan je paradoks koji autorka vešto slika ovom pričom. U društvu koje toliku odgovornost za muškarčev fizički izgled, ugled, pa i psihičko stanje, svaljuje na ženu, bolje je biti udovica i samohrana majka, nego pak žena zasukanog i neopeglanog čoveka. Žaljenje oca i osuda majke od strane znatiželjnih žena u selu dovode do toga da otac na kraju zaista postaje žrtva, a njegovo dete monstrum. Ova priča napisana je u simboličkom ključu,jako dobro predstavljena na jedan metaforičan način, podsećajući na bajku u nekim segmentima – umetničko vreme je dosta neodređeno, radnja je smeštena u jedno selo, a ključna scena i kraj priče dešava se u prostoru šume, što nam govori da ovo neće biti bajka sa srećnim krajem. Tim postupcima autorka želi na neki način i da razbije idealizovanu ideju o bajkovitom detinjstvu, čime se zapravo cela zbirka bavi.

Simbolički okvir koji daju prva i poslednja priča čvrsti su postulati na kojima se gradi unutrašnja struktura zbirke. Mi upoznajemo živote malih ljudi, pogrešno i stereotipno okarakterisane kao bezbrižne i svetle u odnosu na život ’velikih’ ljudi, oduzimajući im bilo kakvu mogućnost samoodređivanja, čineći ih previše predodređenima i statičnima. O bezbrižnom detinjustvu kao jednoj velikoj laži govori i priča „Kiselina“, možda i najuspelija u celoj zbirci. Naratorka je devojčica koju teraju da vežba i uči da svira violončelo, a istovremeno je i šalju kod psihološkinje koja vodi razgovore sa njom, devojčici krajnje besmislene, ali iz vizure njenih roditelja neophodne. Upečatljivost ove priče leži u odluci devojčice da se osveti psihološkinji tako što će joj skuvati čaj od otrovnih pečuraka. Način na koji je autorka povezala devojčicinu šetnju sa svojim dekom u šumi, njihov razgovor o pečurkamai krajnju scenu u kojoj psihološkinja shvata šta se dešava – da ona u tom trenutku pije te iste otrovne pečurke, skuvane samo za nju – maestralno je izveden. Autorka veoma dobro i upečatljivo oslikava devojčicinu osvetu, ali i vraća efekat začudnosti koji prožima određene delove zbirke. Ona jako dobro opravdava njenu ljutnju dajući joj prostor za jedan ovakav čin.

U zbirci Mliječni zubi inače dominira osećanje svojevrsnog gneva i ljutnje, ali i tu se mora postaviti pitanje zašto je to tako? Uzmimo kao primer priču „Zubić vila“. Njena naratorka je najmlađa u zbirci, a autorka to lepo dočarava kratkim i jasnim rečenicama koje dominiraju u ovoj priči (izrazitije nego u ostalim pričama), jednostavnim izrazom, ali i zbunjenošću i nemogućnošću isuviše mlade protagonistkinje da shvati stvari i svet oko sebe. Ova priča se bavi temom seksualnog nasilja nad decom, i to decom koja su tako mlada da ni sama nisu svesna da su žrtve nečijih nemoralnih postupaka. Neko dolazi noću i uzima njene mlečne zube, ali ne samo to… Ti zubi delovi su nje same, njenog tela, kojim se neko tek tako služi. Iz ove priče, ali i iz svih drugih koje se takođe bave različitim oblicima nasilja nad decom, proističe utisak da je svako osećanje besa implicitne autorke i/ili implicitne čitateljke/čitaoca opravdano.

Žanr kratke priče u svoj svojoj neodređenosti i neformalnosti deluje kao dobar izbor za problematizaciju pitanja koja spisateljica pokreće. U dvanaest priča isto toliko protagonista i protagonistkinja puštaju nas u svoj „podrum“, čime zbirka potencijalno dobija i na širini recepcije. Ono što bi se moglo navesti kao zamerka jeste predvidljivost tema i fabulativnog toka. Već posle nekoliko pročitanih priča, stvara se prepoznatljiv čitalački ambijent; međutim, takav postupak istovremeno deluje vešto osmišljen, kako bi zaokružena priča imala jaču i jasniju poruku, onu koja ide jednim tokom, doslednu samoj sebi i događajima o kojima pripoveda.

Zbirka Mliječni zubi progovara o stvarima koje se „podrazumevaju” i o kojima se često ne govori. Teme kojima se autorka bavi jako su osetljive i uvek aktuelne, ali ona ipak uspeva da ih ispripoveda sa određene distance, takoreći objektivno, ma koliko to bilo teško kada se govori o ovim temama. Autorka time uspešno izbegava nametanje sopstvenih zaključaka ili ekspliciranih poruka, što glavnu poruku zbirke o raznim stegama patrijarhata čini još izražajnijom i efektnijom. Ova prazna mesta takođe nude i prostora za intimna tumačenja i pronalaženja, davanja ličnog pečata ili utiska svakoj od priča, a svakako da i zahtevaju od svojih čitalaca izvesnu angažovanost, izbegavajući serviranje nekih univerzalnih istina na tanjiru. U vezi sa tim, može se reći da zbirke ove priče svojom formom izražavaju i odbijanje da se prihvati nekakva ’objektivno dobra’ ili ’ispravna’ putanja odrastanja kojom svi treba da idemo, a koju nam je nametnulo društvo u kome živimo, kultura ili tradicija, ili pak sami roditelji. Ovim spisateljica stavlja akcenat i na individualost svakoga od nas, mogućnost da želimo nešto što je drugačije, da se samooblikujemo i pronađemo u surovom svetu.

Tekst je nastao u okviru književnokritičarske radionice Feminist Megaphone: Creating the Literary Revolution namenjene mladima i koju finansira organizacija FRIDA: Young Feminist Fund.