Pripovedanje kroz istoriju grada ili ličnu istoriju nalazimo kod mnogih autorki i autora, od Andrića do Dubravke Ugrešić. To nije ono što je problematično u kontekstu ovog romana, međutim, potrebno je imati u vidu da je bitan i način na koji se nešto kaže. Stiče se utisak da smo ovaj tekst već pročitali, ne samo u prethodnim Jergovićevim romanima, već da ga čitamo iznova i iznova, kao jedan te isti postjugoslovenski roman.

Miljenko Jergović, Selidba (Booka, 2018.)

Selidba, roman lične istorije Miljenka Jerogvića, kako nas naziv upućuje, gradi priču oko preseljenja, pakovanja i preturanja po sećanjima – ličnim, porodičnim i istorijskim. Nekoliko godina nakon majčine smrti, autor se vraća u svoj stan na Sepetarevcu, u Sarajevu, rodnom gradu. Na samom početku nam je jasno koji će postupak u pripovedanju autor upotrebiti i da će putovanje u rodni grad biti putovanje u sopstveno detinjstvo. Ovakav književni postupak jeste uobičajen, ali baš zato što je često korišćen, on zahteva posebno umeće, kako posledično ne bi izrodio predvidivu radnju romana. Priča o detinjstvu, mladosti i porodici se formira u okvirima raspremanja stana umrle majke. Narator raspremajući stan, odbacujući i čuvajući uspomene, rasprema i svoja sećanja. Ovo, naravno, nije samo istorija jedne porodice, već roman predstavlja i istoriju Sarajeva, Bosne, pa i Jugoslavije; što su već poznate teme u Jergovićevom  opusu.

Zbog ovake postavke romana razumljivo je da se u njemu, između ostalog, Jergović bavi i fenomenom sećanja, i odnosom između pisanja i sećanja. U jednom trenutku on kaže: „A kada od života, ili od onoga što se obično naziva traumom, nastane priča, zapisana ili nezapisana, ali svakako ispričana, tada prestaje biti važno je li se nešto stvarno dogodilo, ili se rodilo iz mašte“.  Iako preispitivanje sećanja na ovaj način može da se okarakteriše kao opšte mesto u savremenoj prozi, autor ipak daje zanimljive uvide, a bez pretencioznog i prenaglašenog filozofiranja. U roman integriše porodične dokumente (na osnovu prethodno rečenog, jasno je da za sam tok romana nije bitno jesu li zaista verodostojni), pisma, beleške, čak i dnevnik svog dede.

Dnevnik čine tri kratka fragmenta pisana u različito vreme, počevši od vojne službe, koji predstavljaju – „tri različite biografije i tri različita karaktera“. Protežu se kroz buran period, dva rata i vreme između njih. Ovaj način da se prikaže odnos proticanja vremena i menjanja pojedinca ili pojedinke kroz istorijska previranja, iako nije najoriginalniji, ipak jeste vešto izveden i zanimljiv za čitanje, dok je integrisanje dokumentaristike spontano, bez narušavanja forme pripovedanja. Na ovakvim primerima pripovedač preispituje stvarnost, identitet, i kako različita lična i opšta previranja utiču na njega. To se ne prikazuje metafizički zapetljanim diskursom, već kroz pomenuti dnevnik, i ta vrsta zapitanosti predstavlja uvode u poglavlja o životu članova porodice (uvek kroz pripovedačeve oči).

Odnos sa majkom je uspeliji i izuzetno emotivan (ne i patetičan) segment ovog romana. Majka, kao i drugi članovi porodice, živi samo kroz fragmente sećanja koja priziva njen stari stan. Dok se seća detinjstva, mladosti, slaganja i neslaganja, pripoveadač pokušava da kroz svoju prizmu sagledava i objašnjava majčine postupke. Poredeći njene i svoje godine i životne situacije, trudi se da razume, ali i kritikuje njena postupanja. Međutim, čak i kada je kritikuje i kada je naizgled grub i govori o mračnim stranama njene ličnosti, to zapravo čini sa puno nežnosti i neisforsiranog sentimenta. Ponekad, ukoliko slika one loše strane njene ličnosti (a svestan ih je i ne gradi idealnu sliku, kakve dečačke predstave majčinske figure umeju da budu), to često čini kroz anegdotsko i setno, duhovito kazivanje. Takođe, ne gradi sliku patrijarhalne majke patnice, niti njoj suportstavljene nezainteresovane promiskuitetne bezobzirne žene, već je slika kao realističnu ženu, čija se uloga ne isrcpljuje u ulozi majke, a odnosi ne bivaju ograničeni na odnos majke i sina, odnosno žene i muž(ev)a. Bitno je reći da ona nije feministčka ikona (niti pretednuje da to bude), i da na različite načine biva oštećena patrijarhalnim društvom u kome živi. Tome se, istina, pristupa nedovoljno kritički, pa iako je nezahvalno autobigrafskom romanu zamerati fokus pisanja, mora se reći da potencijal da se njena pozicija razume, ipak, nije iskorišćen do kraja.

Građenje prošlosti oko predmeta nije novo. Pripovedanje kroz istoriju grada ili ličnu istoriju nalazimo kod mnogih autorki i autora, od Andrića do Dubravke Ugrešić. To nije ono što je problematično u kontekstu ovog romana, međutim, potrebno je imati u vidu da je bitan i način na koji se nešto kaže. Stiče se utisak da smo ovaj tekst već pročitali, ne samo u prethodnim Jergovićevim romanima, već da ga čitamo iznova i iznova, kao jedan te isti postjugoslovenski roman. Sličnost (kako u temama, tako i u izrazu) sa prethodnim Jergovićevim romanima može se objasniti činjenicom da je ovaj roman autobiografski, pa samim tim logično sadrži mnoge elemente i tehnike pripovedanja koje on najčešće koristi. Sa druge strane, čak i neko ko nije upoznat sa prethodnim delima ovog pisca, čitajući ovo delo može da stekne utisak „već viđenog“.  Pitanje koje se neizbežno postavlja jeste da li nam je potreban još jedan ovakav roman. Da li je potrebna još jedna istorija Sarajeva, Jugoslavije, koja, osim potctravanja jugonostalgičnog sentimenta, na tu temu nema šta da kaže. Primera opštih mesta i izlizane simbolike u romanu ima pregršt. Tu je i čuveni „fašistički rođendan“, koji  predstavlja jednu već izrabljenu temu koja delu teško može da da novu perspektivu, već biva iznova i iznova prežvakana priča.

Premda se želja pojedinca ili pojedinke da se bavi sopstvenom istorijom i sećanjima može razumeti, kao i neodvojivost ličnog sećanja od opšteg, premda je i uticaj istorijskih prilika na živote pojedinaca i pojedinki neporeciv, isto tako ne možemo a da se ne zapitamo o položaju i značaju ovih tema u književnosti danas. Prijemčivost i mahom pozitivni odgovori publike navode mnoge autore, pa i Jergovića, da ostanu ušuškani u istoj poetici. Ono što regionalnoj književnosti nedostaje je svežina,  kako u izrazu, tako i u odabiru tema. Jergović je pisac koji i dalje ima šta da ponudi, pa ostaje nada da će u budućnosti uspeti da odskoči u nešto poetički i tematski drugačije.