Senka Marić, Kintsugi tijela (Kontrast, 2018)

Za Bookvicu piše: Marija Zorić

Iz ove neverovatne i hrabre pirče možemo da naučimo i otkrijemo izuzetno važne stvari. Od toga kako se uopšte oseća žena koja se suočava sa rakom dojke u ovom trenutku u ljudskoj istoriji, do toga kako prihvatiti sebe i svoje telo u nekom novom obliku.

Senka Marić je bosansko-hercegovačka spisateljica koja iza sebe ima nekoliko zbirki poezije: Odavde do nigdje, To su samo riječi i Do smrti naredne. Za roman Kintsugi tijela je 2018. godine nagrađena regionalnom nagradom „Meša Selimović“. Ona je tek treća žena dobitnica ove nagrade koja se dodeljuje već 18. godina. U ovaj izuzetan roman utkane su mnoge velike teme književnosti i života poput borbe, hrabrosti, prihvatanja, nade. Senka Marić ruši tabue i prikazuje nam žensko iskustvo borbe protiv nemilosrdne bolesti. Ova knjiga je jedinstvena kao i njena junakinja.

Prva stvar na koju roman Kintsugi tijela skreće pažnju od samog početka je specifičan način pripovedanja – pripovedačica se čitateljkama i čitaocima obraća na TI, dok zapravo priča sebi, a o jednom vrlo potresnom periodu svog života. Baš zbog ovakvog postupka, imamo utisak da njenu borbu sa bolešću proživljavamo zajedno sa njom. Pratimo priču od trenutka kada je pripovedačica opipala kvržicu na desnoj dojci, njen prvi pregled i trenutak spoznaje da ima tumor. Za sve to vreme, imamo uvid i u njenu unutrašnju borbu.Tako se u romanu konstantno prepliću dve priče. Prva je borba sa rakom, a drugu čine sećanja na detinjstvo. Retrospektivno pripovedanje usmereno je ka spoznaji istine o sebi, a smena priča iz prošlosti i sadašnjosti dodatno ubrzava dinamiku romana, zbog koje se osećamo kao da smo i sami prisutni u tom vanvremenskom prostoru. Efektnost pripovedačkog postupka ogleda se u specifičnoj kontradiktornosti: zbog jednostavnog stila, kratkih i jasnih rečenica ovaj roman lako uvlači publiku u vrtlog čitanja i ne dozvoljava da sa njim prestanemo do samog kraja, dok naracija stvara nelagodu zbog teške tematike i izlaganja čitaoca/čitateljke intenzivnom proživljavanju priče.

Telo je ključni motiv u ovoj autobiografskoj priči, što se već naslućuje po njenom naslovu. Kintsugi je drevna japanska tehnika popravljanja polomljenih keramičkih predmeta tečnim zlatom ili platinom, čime se posebno ističu upravo oštećena mesta. U toku romana možemo videti promenu odnosa pripovedačice prema svom telu. Svoje grudi je počela da voli tek kada je predosetila da će ih izgubiti. Odnos prema telu se menja uz strah od gubitka. Telo joj postaje važnije, više ga poštuje i voli, i  ne dozvoljava da rak definiše izgled njenog tela, već samo ona. Gledajući svoje nove grudi zna da je ništa ne može pobediti, čak ni greška u sistemu njenog tela. Metaforu kintsugija pripovedačica koristi smelo, pokazujući da postoji lepota i u oštećenim stvarima, na taj način dajući svom telu potpuno novu dimenziju i lepotu.

Motiv tela je posebno važan za tematizovanje pitanja ženskog identiteta. Šta se dešava kada žena ostane bez reproduktivnih organa? Autorka se pita da li će onda biti žena, bez sisa, jajnika i materice – „žena bez tela žene”. Shvata da je to samo još jedna stvar od koje se treba oprostiti da bi preživela. Odbacuje sva fizička ženska obeležja. Ovaj postupak nosi neverovatno snažnu poruku. Žena može i jeste potpuna, lepa i savršena, bez obzira na oblik i funkcije svog tela. Mi nismo samo fizički izgled. Mi nismo samo funkcija. Mnogo smo više od toga.

Veza ženskog identiteta i odnosa prema telu prisutna je i u retrospektivnom pripovedanju kroz koje se vraćamo u prošlost do trenutka kada junakinja, kao trinaestogodišnjakinja, dobija prvu menstruaciju. Već tada joj je bilo jasno da će biti bolno biti žena i da preobražaj u telo žene neće biti lak. U godinama kada se ceo svet menja, kada si slobodan i kada bežiš od pravila, treba da postaneš pristojna. Još kao devojčicu su od nje pokušali da naprave nešto što ona nije – divlja i jaka devojčica se pretvara u dobru devojku od koje pokušava da pobegne.

Hrabrost, borbenost i pozitivan odnos prema životu dominiraju junakinjinim karakterom. Uprkos tome što joj je telo premoreno od silnih terapija, izmučeno i drhtavo, naša junakinja želi da bude spremna na sve. Čak i bira belu periku koja izgleda potpuno neprirodno, jer odbija da se krije iza tuđe kose. Bira da sama obrije glavu nakon što krene na hemoterapiju i na taj način pokazuje da je to njen izbor i da je slobodna. Čak i u najtežim trenucima, gde naizgled deluje kao da nema izlaza, pripovedačica ostaje jaka – „jača sam od ovoga”. Govori sebi da je biće budućnosti. „Tvoj život je večan. Ti si večna“. Upravo ta snaga i neodustajanje u knjizi ilustruju specifičan pogled na svet. Pripovedačica želi da zaboravi strah i odbija da bude bolesnica. Smrt je samo smrt tela, njegova predaja, na šta njeno telo nije spremno.

Strah i pretnja smrti reflektuje se i na porodične odnose, kroz odnos majke i dece. Pripovedačica govori svojoj deci da smrt nije prihvatljiva, i oni joj veruju. Deca su bila svesna toga šta se događa sa majkom, nije od njih ništa skrivala. Zbog njih mora da bude posebno jaka, nema prostora za slabosti i beg. Pripovedačica i sama kaže da „Smeh dece poput vodopada zapljuskuje telo“ i da je „Sin je poput udice izvlači iz podivljalog mora panike“. Pored dece, najveća podrška joj je majka, koja je i sama prošla kroz iskustvo ove bolesti i želi da je pripremi na sve što može da se desi.

Roman Kintsugi tijela je veoma dirljiva i duboko proživljena priča koja budi nadu, slama srce i  govori o sudbini. Iz ove neverovatne i hrabre pirče možemo da naučimo i otkrijemo izuzetno važne stvari. Od toga kako se uopšte oseća žena koja se suočava sa rakom dojke u ovom trenutku u ljudskoj istoriji, do toga kako prihvatiti sebe i svoje telo u nekom novom obliku. Moram priznati da sam u nekoliko navrata htela da odustanem od čitanja ove knjige. Tema mi je mnogo teško pala, i mislila sam da neću izdržati do kraja. Ali jesam. I drago mi je što jesam. Moja glavna motivacija je bila da ako milioni žena ovo proživljavaju svakodnevno, i uspevaju da izađu na kraj sa svojom borbom svaki dan, onda najmanje što ja mogu da uradim jeste da pročitam ovu knjigu i približim sebi sa čime se žene širom sveta suočavaju. Ovakva priča budi nadu u pobedu tela i života nad smrću, a upravo nam svima nedostaje malo nade u ovim teškim vremenima.

Tekst je nastao u okviru književnokritičarske radionice Feminist Megaphone: Creating the Literary Revolution namenjene mladima i koju finansira organizacija FRIDA: Young Feminist Fund.