Kroz osavremenjavanje antičke drame, Šamsi otvoreno progovara o pitanjima poput roda, verske i nacionalne pripadnosti, oslikavajući pritom implikacije koje ova pitanja imaju na odluke i živote ljudi. Roman je svakako, kao i sama Antigona, posebno akutelan nakon Bregzita i rezultata poslednjih parlamentarnih izbora, a ukoliko se odnosi moći i migrantske politike ne promene, aktuelnost tema kojima se bavi Kamila Šamsi neće nestati.
Kamila Šamsi, Kuća u plamenu (Štrik, 2019)
Kuća u plamenu (Štrik, 2019), roman britanske autorke pakistanskog porekla, Kamile Šamsi, iako objavljen pre dve godine, više je nego aktuelan i važan u vreme kada su rezultati parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji takvi da značajnu većinu u parlamentu drži desničarska i konzervativna partija. Roman predstavlja savremenu adaptaciju antičke drame Antigona i njegova radnja se bazira na priči o dve porodice pakistanskog porekla, čija druga generacija je rođena u Londonu. Polazeći od toga da je u Antigoni predstavljena borba između dva principa pravde – jednog donetog od strane ljudi u vidu zakona i drugog koji je zapravo princip božanske pravde, može se reći da je Šamsi tematizovala borbu države koju reprezentuje ministar unutrašnjih poslova protiv religijskog ekstremizma. Međutim, ono što nam autorka zapravo dočarava jeste šta se sve može sakriti iza borbe protiv fundamentalizma i kako se njome pravdaju islamofobija i rasizam, čije su posledice po nedužne pojedince pogubne koliko i sam ekstremizam. U romanu se, pored toga, problematizuje i odnos zakona i pravde, gde autorka jasno naglašava da primena zakona ne znači da će u isto vreme biti ostvaren i princip pravde. Autorkino razumevanje i predstavljanje gorućih pitanja današnjice i uloge koje u njima imaju različiti društveni akteri je samo jedna od vrednosti ovog romana.
Radnju romana Kuća u plamenu čine isprepletane priče, ispripovedane iz perspektiva tri muška i dva ženska lika. Ono što likove povezuje jeste teret porodičnog i kuturološkog nasleđa, koji značajno utiče na njihove živote, postupke i međusobne odnose. Iako su muški likovi iz čijeg ugla radnja teče brojniji, protagonistkinje Anika i Isma (koje bi u Sofokleovoj drami bile Antigona i Ismena) imaju krucijalnu ulogu i određuju tok romana. Svi likovi su kompleksni i razvijeni, s tim što su muški likovi pod značajnim uticajem ženskih. One su predstavljene kao jake, emancipovane, obrazovane i samosvesne žene koje odolevaju nametnutnim tradicionalnim ulogama i bore se protiv društvenih okolnosti koje ih pritiskaju. Anika ima značajan uticaj na sve muške likove u knjizi i njeni postupci su okidač za njihovo ponašanje.
Slično je i sa ostalim junakinjama; Teri, supruga ministra unutrašnjih poslova (Euridika kod Sofokla) svetski je poznata arhitektica, dok njihova ćerka takođe ima veoma uspešnu karijeru u Njujorku. Brak sa Teri omogućava ministru da se udalji od svog porekla i nasleđa i da postane Britanac, što je njemu lično, a kasnije i profesionalno, bilo bitno i zahvaljujući čemu je napredovao u političkoj karijeri, zalažući se za britanske vrednosti. Generalno, žene u romanu su samostalnije – profesionalne i druge ciljeve ostvaruju zahvaljujući sopstvenom trudu i radu, dok se muški likovi u svom životu dosta oslanjaju na žene i zavise od njihove podrške. Tako, na primer Emon, ministrov sin lagodno živi i ima privilegiju da ništa ne radi zahvaljujući Terinoj finansijskoj podršci. Ipak, reč je o romanu, a ne o bajci, pa autorka ne propušta da predstavi društvene tendencije, kada je u pitanju položaj žena iz ugla religije, ali i generalno u društvu, protiv kojih se protagonistkinje bore, čim se svrstala među autorke čiji je pristup književnosti izrazito feministički.
Roman funkcioniše na dva nivoa, odnosno on se može čitati iz dve perspektive. Mikro perspektiva se odnosi na porodicu i odnose unutar i između dve porodice, dok je makro globalna društveno-politička perspektiva. Kada je reč o porodičnim odnosima, Šamsi nam dočarava nerazumevanje i nesporazume između starije sestre (koja preuzima ulogu majke, kada ona umre) i blizanaca, Anike i Parveza, koji čine svet za sebe i imaju posebnu vezu. Ova veza često u određenoj meri isključuje sve osim njih, zbog čega najčešće dolazi do konflikata između sestara i različitog razumevanja i reagovanja na odluku koju Parvez, izmanipulisan od strane ekstremista, donosi.
Važna tema kojom se Šamsi bavi jeste i manipulativnost religijskog ekstremizma, koji koristi ranjivost i izgubljenost mladih kojima je potreban osećaj pripadnosti. Ovu manipulativnost ona jasno oslikava kroz lik Anikinog brata blizanca Parveza, kojeg su ekstremisti pomoću laži, poluinformacija i nasilja uvukli u svoje redove, obećavajući mu ono što neće ispuniti. Budući da mu oduzimaju pasoš, svaku mogućnost izbora i povratka u Britaniju, aktivnost ekstremista koju Šamsi propituje jeste i trgovina ljudima. S druge strane, predstavljen je oportunizam i korišćenje religije od strane pojedinca u cilju napredovanja na društvenoj lestvici i ostvarivanja svojih političkih ciljeva. Postupci ministra unutrašnjih poslova su takvi da Šamsi dotiče i pitanje urušavanja institucija, samovolje donosioca odluka, kao i odsustvo kolektivnog odlučivanja. Ministar tako reprezentuje beskurpuloznog političara današnjice, koji pored ostalog ima i mizogine i seksističke izjave kada su u pitanju bivša i sadašnja devojka njegovog sina. Sve ovo je pogubno kako za njegovu porodicu, tako i za većinu građana i građanki, a najviše za one najranjivije slojeve društva. Tu se pre svega misli na one koji pokušavaju da ostanu u zemljama Zapada, što je posledica imperijalstičkih i (neo)kolonizatorskih težnji i vođenja ratova ovih istih zemlja u njihovim državama porekla.
U romanu je dosta dobro prikazana i uloga medija u širenju lažnih senzacionalističkih vesti, seksizma, mizoginije i u objektifikaciji ženskog tela, kao i u širenju rasizma, ksenofobije, moralne panike i nepoštovanju prema žrtavama, što Anika i Parvez i Emon na kraju, jesu. Mediji takođe imaju ključnu ulogu u targetiranju (nedužnih) pojedinca, dok se u isto vreme ignorišu pravi krivci i uzroci koji je dovode do određenih okolnosti. Kroz kritiku medija, Šamsi dosta uspešno reprezentuje karakteristike kapitalističkog sistema.
Kroz osavremenjavanje antičke drame, Šamsi otvoreno progovara o pitanjima poput roda, verske i nacionalne pripadnosti, oslikavajući pritom implikacije koje ova pitanja imaju na odluke i živote ljudi. Roman je svakako, kao i sama Antigona, posebno akutelan nakon Bregzita i rezultata poslednjih parlamentarnih izbora, a ukoliko se odnosi moći i migrantske politike ne promene, aktuelnost tema kojima se bavi Kamila Šamsi neće nestati. U tom smislu, roman Kuća u plamenu važno je svedočanstvo današnjeg vremena u kojem su jasno iznijansirani uzroci i posledice problematičnih migracionih politika, rasizma, i religijskog ekstremizma, iz ugla onih koje to najviše pogađa i koji su žrtve ovih tendencija. Šamsi je, baveći se navedenim pitanjima, koja se u realnosti mogu proširiti na tendencije većine zemalja Zapada, veoma vešto adaptirala jednu od najpoznatijih antičkih drama.