Blog

Iščitavajući arhive, sve vreme su mi na pameti bile dve povezane misli. Kako je moguće da onda kada je toliki broj ljudi delio sudbinu „ne-pojedinaca“, po različitim, ali svejedno isključujućim osnovama, nije došlo do promene modela, promene značenja reči pojedinac/građanin? Kako se nešto „većinsko“ nije nametnulo kao norma? Zbog čega su svi ti manje-od-pojedinaca prihvatili sistem normi i znanja koji ih je zadržavao u poziciji inferiornosti, u poziciji građana drugog reda? Danas se ta priča pojavljuje u sličnom vidu s „mi smo 99%“. Baš zbog toga, u knjizi postoje dva težišta, pol i klasa, koja se javljaju kao duboko uslovljena i međusobno nesvodiva. Cilj mi je bio da pokažem zbog čega su nesvodiva i zbog čega se toliko lako zaboravlja na njihovu međusobnu uslovljenost. Zbog toga danas mi i imamo neoliberalne pojedince koji, slučajno, mogu biti ženskog pola ili crne boje kože, iako su zapravo, kao pojedinci, beli muškarci srednje klase.

Želim da kažem da se moramo aktivno boriti protiv toga da nam je za ideje potrebno tržište: jedini način da misao bude angažovana jeste da se ne užljebi u tržišne zahteve, nego da dela mimo i preko njih, da ih podriva. Baš zato što ovde nema tržište, ova knjiga je trebalo da se pojavi na našim jezicima, a ne na engleskom, jer je potrebno da što više komuniciramo znanja koja imamo među sobom i da ih delimo sa onima koji ne čitaju engleski, ili nisu ograničeni na strogo akademske okvire. Jer, priča udara u srce onoga što nam se događa. Treba da se vratimo u doba nemilosrdnog liberalizma, da bismo mogli da razumemo neoliberalizam i ono što živimo danas.

Razmišljam u poslednje vreme često koliko su mi moje bake bile referentne tačke i još uvek to jesu. Njihove generacije nestaju, i stoga je poslednji trenutak da s njima sednemo i pričamo, o vremenu kada su bile devojčice pre prava glasa i NOB-a, o njihovoj mladosti pedesetih godina, o njihovim iskustvima porođaja i pobačaja, o njihovim usamljenostima i malim borbama. Treba ih čuti o njihovom odrastanju, postajanju ženom, o tome šta sve nisu smele i kako su se suočavale sa svetom, ali i kako su proizvodile samosvesne žene.

 

Adriana Zaharijević (razgovarala Antonela Marušić)

 

Više na: http://www.voxfeminae.net/cunterview/politika-drustvo/item/6747-adriana-zaharijevic-da-bi-mogli-da-razumemo-neoliberalizam-treba-da-se-vratimo-u-19-vek