Blog

  • Home
IMG_0486

Piše: Neva Grujić (14)

Biblioteka. Jedna tako malena stvar, tiha i mirna. Nikome ne želi ništa loše, čuva dobru energiju, i savršeno sluša. Zato sam se i odlučila da istražujem o njima.

Pre nekog vremena, zainteresovale su me dve biblioteke. Školska, odvojena samo malim, tankim vratima od ostatka škole, prazna, tiha, povučena, gotovo tužna. I druga, manja i starija, ali nimalo manje vredna. Smatram da su biblioteke zaboravljene, da se one sada tretiraju samo kao komadi drveta na kojima se skladište knjige, sakrivaju slatkiši ili ispod kojih se sakriva prašina. Prestali smo da razmišljamo o tome kakvu one tajnu čuvaju, da li možda žele da čuvaju naše knjige, i da li treba nekada samo da se zapitamo, samo da razmislimo, makar na jedan minut – udaljavamo li se mi od nekoliko beživotnih komada drveta? Ni ja nisam znala šta me čeka, šta se sve to krije iza jedne biblioteke, i koliko stvari samo ona može da mi pruži.

Polako sam kucnula, ušla u tihu biblioteku. Moja namera je bila da istražim da li se u mojoj školskoj biblioteci nalaze knjige iz perioda Narodno-oslobodilačke borbe, da li se još uvek čuvaju knjige iz socijalističke Jugoslavije. Jer, takve knjige treba da se čuvaju. One ne govore samo o patnji ljudi tokom Drugog svetskog rata, u njima se nikada ne može pročitati o posustajanju ili slabljenju antifašističke borbe. Iz svake knjige isplivava nada, i ponos. I, baš te knjige su za ponos. Treba da se ponosima našim prabakama, pradekama, precima koji su pisali te knjige, i o kojima se pisalo.

Biblioteka, mala, ali bekrajno prijatna i mirna. Bibliotekarka mi se smeje, a ja mislim da treba da počnem  sa svojim istraživanjem. Ispričam joj o tekstu na kom radim, kao i šta mi je sve potrebno. Želela sam da saznam i vidim nešto više o starijim knjigama. Nažalost, to nisam uspela. Od 2019. godine, naša školska  biblioteka, ali i mnoge druge biblioteke širom grada, morale su da se oproste od jednog dela svojih knjiga. Sve knjige koje su štampane pre 1990. godine morale su da se stave u kutije, i odnesu i bace. I sama se sećam toga, jer je tada svako ko bi želeo da pomogne, mogao da dođe u biblioteku, i u pomalo neprijatnoj tišini, sklanja kartice sa knjiga i ređa ih u kutije. Razlog nikome nije bio jasan, i mogla sam da vidim tračak tuge na licu naše školske biboliotekarke dok mi je to govorila. Naime, sve te knjige su morale da se bace, jer su bile u lošem stanju, i mogle su da prenose gljivice. Iako su se knjige u našoj biblioteci lepo čuvale i održavale, nismo smeli čak ni da ih poklonimo ili damo nekima kojima bi one trebale. Dok nisam ušla u biblioteku, smatrala sam da ipak postoji mogućnost da tih knjiga ima još uvek, da još uvek možemo da pomirišemo ili otvorimo staru stranicu, da možemo da zamislimo neko maleno dete koje je tu istu knjigu čitalo nekoliko godina pre mene. Ipak, knjiga više nije bilo. Te knjige zamenjene su drugim, novijim, šarenijim i štampanim na drugom papiru. Odelo ne čini čoveka, pa tako ni korica niti starost ne sme da čini knjigu. Mnogo je bitnije ono što knjiga krije u sebi, mnogo su bitniji redovi i redovi slova. I zato, ti koji ili koja čitaš ovaj tekst, nemoj da popreko gledaš stare knjige tvoje bake ili mame. Nemoj da misliš da su prljave, ili da su manje vredne jer su na žutom papiru. Možda te ne privlače, ali nemoj ih baciti. Jer, one znače nešto. Ljudi su nad njima plakali, smejali se, pomoću njih uspavljivali decu i bežali od realnosti. Molim te da ne uništiš tu magiju.

Sledeća biblioteka koju je trebalo da istražujem nije bila odvojena vratima, niti sam morala da kucam kako bih ušla u nju. To je moja lična biblioteka, koja je dugo u našoj porodici, mnogo duže nego što sam ja. Sve je počelo kada je moja prabaka došla iz njenog rodnog sela, u urban i nimalo naivan grad. Ipak, moja baka, njena ćerka, tada je prvi put otkrila jedan novi svet – biblioteku. To je njoj, a i većini dece u to vreme predstavljalo utočište i spas. Malo po malo, ona je pronalazila i dobijala sve više i više knjiga i čuvala ih u svojoj ličnoj biblioteci. U to vreme, knjiga je bila očekivani i jedini poklon, uz koju je uvek išla i posveta. Kada se rodila moja mama, nasledila je bakinu bilioteku, a kada sam se rodila ja, biblioteka je pripala meni. I moja mama, baka i ja, provodile smo sate čitajući, sređujući ili samo gledajući biblioteku. U njoj se nalaze mnoge lepe i stare knjige, lektire i slikovnice. Tu su razni naslovi i edicije, poput kompleta knjiga edicije ,,Lastavica“, mnoge knjige Branka Ćopića, slikovnice sa životinjama… 

Takođe, napravila sam i malo istraživanje, i saznala sam od nekoliko ljudi koji je njihov odnos prema knjigama, i da li se sećaju svojih omiljenih. U listi omiljenih knjiga našle su se enciklopedije ,,Dečije sveznanje“, roman ,,Deni šampion sveta“, kao i roman ,,Vinetu“ Karla Majla. Takođe, pitala sam svoje rođake o tome da li su knjige bile dostupne i da li su ih voleli, i većina je odgovorila potvrdno.

„Da, voleli smo svi tada knjige. Nije bilo televizora niti telefona, i knjige su bile jedini beg u neku drugu stvarnost.“ – Zorica Janakova, moja baka, koja je poklonila biblioteku mojoj mami.

„Knjige nisu bile toliko dostupne u to vreme. Bile su redak, skupocen poklon, ali su se knjige mnogo više pozajmljivale iz biblioteke, ili delile među prijateljima. Bila je čast i ponos  imati biblioteku“ – Mare Janakova Grijuć, moja mama.

I, na kraju, moram reći, uživala sam da radim na ovom istaživanju. Uživala sam da budem pored knjiga, da razmišljam o njima i da zamišljam one kojih nema. Volela bih da nastavim da radim i pišem o njima, jer ne vidim drugi način da im se zahvalim. I, još jednom ću te zamoliti, ti koji ili koja ovo čitaš, razmisli, pogledaj svoje knjige. Pokušaj da sprečiš da se one bacaju i uništavaju, jer nikada ne znaš kada će ti zatrebati.

Takođe,  ponosna sam na moju biblioteku. Ponosna sam jer je moja mama odolela, čuvala je knjige, nikada ih nije zaboravila. Nije gledala knjigu spolja, već iznutra. I, baš to i ja želim da uradim. Jer, ako je knjiga stara, to nimalo ne znači da je manje vredna. Ona je mnogo toga preživela, i možda nije ljudsko biće, ali ona u sebi čuva sećanja na naše pretke, na ljude koji su se žrtvovali za mene, moju porodicu i sve ljude. Mislim da ne bismo smeli da bacamo knjige, kakve god da su – male, prljave, stare, bez slika ili korica, sa nekoliko mrlja ili sa jednim uvetom. Ne, ne smemo to da uradimo. Jer, mi smo različiti, pa tako i knjige. Kao što bi trebalo da poštujemo različitost među ljudima, tako bismo trebali da poštujemo prirodu, i životinje, i naravno, knjige. Hajde da čuvamo magiju. Hajde da naučimo da poštujemo, hajde da damo šansu staroj knjizi, ili oštećenoj knjizi. Znam da nas nijedna neće izneveriti.


Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evrovpske unije i američkog naroda putem američke agencije za međunarodni razvoj USAID. Za njenu sadržinu isključivo je odgovorno Udruženje građana “Pobunjene čitateljke” i ta sadržina nipošto ne izražava stavove Evropske unije, USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Priključi se pobuni jugoslovenskih knjiških moljaca!