Blog

  • Home
aleksm2

Odbačenom od sveta od koga se krije, ciniku koji prezire druge koliko i sebe, junaku romana, Marku je muka od života, za koji se grčevito drži u strahu od smrti.

Marko Tomaš, Nemoj me buditi (Lom, 2019)

Nepisano je pravilo ovdašnjie književne scene da nisi književnik i književnica ukoliko nisi napisao/la roman. Tako je i Marko Tomaš, na prostorima Jugoslavije izrazito poznat pesnik, odlučio postati „pisac“. Nakon više od deset objavljenih zbirki pesama, pred ovogodišnji sajam knjiga, pojavio se Tomašev prvenac koji je „reklamiran kao roman“, verovatno zbog rasute strukture.

Pisac ovim tekstom želi problematizovati savremeno društvo i bolesti koje ono produkuje. Kroz destruktivnog glavnog, i gotovo jedinog junaka, kroz sadržinu koje nema i dezintegrisanje samog teksta, autor nastoji da prikaže koliko je truo sistem u kome živimo. Realizacija ovako složene ideje mora biti dobro promišljena, jer čak i u haosu, destrukciji, mora postojati neki smisao, kako bi tekst uspeo da odgovori na unapred postavljeni cilj i kako bi komunicirao sa čitateljkama i čitaocima. Pisan u prvom licu, roman odaje utisak intimnog dnevnika jednog izgubljenog, neprilagođenog čoveka u ranim četrdesetim. Odbačenom od sveta od koga se krije, ciniku koji prezire druge koliko i sebe, junaku romana, Marku je muka od života, za koji se grčevito drži u strahu od smrti. Od cele porodice, jedino je on preživeo, bežeći od rata. Od tada neguje maniju bežanja od ljudi, gradova, celog sveta. Roman predstavlja njegovu agoniju življenja kroz tri dana koja su gotovo identična, ponavljaju se u svojoj okrutnoj zakonitosti dosade, unoseći tek po koju razliku – uzrok nemira i paničnih napada. Sve je dosada ili anksioznost.

Rituali konstantnog ispijanja piva i pelinkovca, izgledaju kao jedino uporište u surovom svetu. Zaposlen kao novinar, gotovo da ne odlazi u redakciju, retko piše mada redovno prima platu, čini se ne malu. Bez teranja maka na konac, ovakvi opisi nisu uverljivi. Ukoliko se želi kritikovati savremeni kapitalizam koji melje ljude i otuđuje ih, ako se to želi učiniti kroz marginalizovanog lika, onda taj lik mora biti istinski marginalizovan. Ako znamo da je u današnjem neoliberalnom kapitalizmu produktivnost imperativ, a plate u novinarstvu sramno male, otkud junaku ovog teksta novac da jede i pije po kafanama, na dnevnom nivou se obskrljbljuje: 1) flašom pelinkovca, 2) paketom piva, 3) cigaretama, 4) flašom vina, opciono? Kako je novinar crne hronike i dalje na platnom spisku? Sigurno da pozamašna količina alkohola može doprineti uverljivosti autodestrukcije junaka, ali ne i nepravednosti sistema, te čitateljke i čitaoci ostaju uskraćeni za potpuno razumevanja lika i njegovog sveta.

Nepostojanje logičnosti u sadržaju može biti postupak koji treba da podupre tezu kako je svet nelogičan i u konačnici isprazan. Nagoveštaj radnje koje nema je iznenadna pojava neke žene, koja ima neki problem, koja je u nekom sudskom sporu, koja traži od njega nekakvu pomoć, ukazuje na krimi roman. Kako neodređene zamenice neće biti objašnjene u tekstu, tako ni ovo nije krimi roman. Druga glava počinje dnevnikom misteriozne junakinje Andreje. Tu čitateljka ili čitalac može pomisliti da pisac daje prostora i ženskom liku da bude autentičan, makar i neurotično, a konfuzan stil i razbacane misli tumačiti kao trag za rasplet. Može se pretpostaviti kako će se perspektive dvoje junaka smenjivati, da bi u konačnici razrešili misteriju s početka teksta. Andrejinih dnevnika u tekstu više nema, ona se kao lik postepeno dezintegriše, čak je nejasno da li je ona uopšte lik ili maglovito snoviđenje. Kako se tekst razvija, sve manje se može shvatati smisao uvođenja Andrejinog lika, a traganje za raspletom uzaludan trud.

Raspadanje likova i radnje sinhrono je sa raspadanjem teksta, koji se opire bilo kakvoj formi i strukturi. Psihosomatski napadi koje Marko preživljava sve su češći, praćeni teškim mentalnim stanjima, nalik halucinacijama. Sve mu je teže, kao i onima koji čitaju, da razdvoji zbilju od uobrazilje. Iako nigde u tekstu nema direktnog pominjanja ljubavi, iz cititranja Prve poslanice Korinćanima, jasno je da je željan ljubavi i pripadanja, ali u ovakovom poretku on mora ostati sam, otuđen, ostavljen na vetrometini sumanutih dešavanja, poput ratova i potrošačkog društva.

Poigravanje sa nivoima junaka koji u mentalnoj bolnici pokušava da sastavi iskidane misli, sa samim tekstom romana koji odaje isti utisak, zatim dnevnika u romanu koji podseća na dnevnik, dobro su zamišljena rešenja, ali nedovoljno uspešno izvedena. Isto se može reći sa izbegavanje radnje, suvislog toka sadržaja, i uništavanje forme kao sredstva za iskazivanje duševnog raspada junaka. Ponavljanje istih opisa za svaki naredni dan, dobra je ilustracija isprazne svakodnevnice i života uopšte, ali u konačnici autor nije uspeo da realizuje ovu kompleksu zamisao. Možda će Tomaš imati više uspeha sa narednim proznim delom, a možda možemo da ostavimo književnike da budu pesnici, pisci kratkih priča, i kog god im je  književnog roda i vrste volja.


Priključi se pobuni jugoslovenskih knjiških moljaca!