Igor Marojević, Roman o pijanstvima (Laguna 2019)

Roman o pijanstvima, novi roman Igora Marojevića, govori upravo o onome što se naslovom najavljuje: o alkoholizmu. Narativni tok romana prilično je jednostavan i hronološki prati jedan period života protagoniste koji se, nakon razvoda, iz Barselone vraća u rodni Beograd. Prva polovina dela bavi se odnosima sa drugim ljudima, što prijateljskim, što seksualnim, dok se u drugoj nešto više prostora daje karijeri i pokušajima naratora da se kao književnik probije na regionalnoj (i inostranoj) književnoj sceni. Zaplet je prilično neoriginalan i ranije prežvakan u više verzija, ali na apsolutno isti način u knjigama Marka Vidojkovića. Sličnost sa Vidojkovićevim romanima primetna je i u tematskom i u jezičko-stilskom aspektu. Uvodna napomena, kao nekakav disclaimer, služi da podseti čitaoce i čitateljke da je pred njima fikcija, te da bi bilo naivno misliti da je inspirisan realnim događajima.

Jezik kojim se delo služi je prenaglašeno vulgaran i izveštačen: naizmenično skačući između govora formalnog do arhaičnosti (sintagme poput memljive čatrlje) i neuverljivog žargona (uletviti se, hotovati), stvara se amalgam svakodnevnog i književnog jezika. Pun klišeiziranih opisa, opštih mesta, rečeničnih konstrukcija koje ne znače ništa ali zvuče pretenciozno, roman je najneuspešniji upravo na ovom planu, čak do granice komičnog. Komično, doduše, nije posledica svesnog poduhvata autora, nego upravo izveštačenosti jezika dela.

Likovi romana su bez izuzetka jednodimenzionalni: za roman napisan iz perspektive prvog lica, čak je i karakterizacija samog protagoniste površna. Svaki lik pored glavnog uklapa se u jedan od dva šablona, s obzirom na pol: svi muški, odnosno ženski likovi slivaju se u jedan i teško ih je međusobno razlikovati. Muškarci se nalaze u kafani i na poslu, a žene u krevetu, pa su tako i uloge u opoziciji javno/privatno jasno rodno određene.

U samom načinu na koji se u naslovu navodi eufemistički, primetna je namera da se alkoholizam tretira kao skup pojedinačnih, incidentnih ispada radije nego kao stanje zavisnosti i bolest. U tom smislu već naslov najavljuje da problematizacije tih pijanstava u romanu neće biti. Trebalo bi, deluje, da se u opštoj atmosferi prljavog, upovraćanog i uopšte ponižavajućeg načina života glavnog lika intuitivno razume kritika takvog života. Marojević u pisanju svesno računa na shvatanje alkoholizma kao (makar literarnog) opravdanja ne samo postupaka protagoniste, koji su skoro bez izuzetka degutantni, već i svih vrednosti na kojima tekst počiva. Autor takođe računa s tim da je u društvu sazdanom na patrijarhalnom nasilju, isto to nasilje do te mere normalizovano da ga publika jednostavno neće dovoditi u pitanje. Alkoholizam se, dakle, kao i uvodna napomena, u delu koriste kao izgovor za činjenicu da autorski otklon, osuda ili makar preispitivanje toksičnog, nasilnog modela ponašanja ne samo da izostaje, već izostaje svesno i namerno. Kako se delo na površini predstavlja kao nekakav vrednosno neutralni prikaz najblaže rečeno destruktivnog života, u stvari jedan prikriveni pokušaj opravdanja, čak romantizacije istog. Od čitalaca i čitateljki se, štaviše, traži uživljavanje, ako ne i saučesništvo u tome.

U romanu kakav je ovaj, feministička kritika se nameće ne samo kao očigledna već i neophodna. Tradicionalistički, patrijarhalni obrasci, uz povremene homofobične ili rasističke scene, funkcionišu kao neupitni vrednosni okvir. Nedvosmislena mizoginija, dostojna samog Vidojkovića, u odnosu protagoniste prema ženama koje se doslovno svaki put uvode u radnju u svojstvu potencijalnog seksualnog objekta, ni na koji način se ne dovodi u pitanje. Raspon ženskih uloga kreće se od ‘kurve’ i ‘drolje’ do ‘čedne bludničice’ ili ‘razmažene sirotice’. Brojne žene su u romanu zapravo isti lik – one menjaju imena ali ne i funkciju. One su tu da budu saučesnice u ispijanju vina, podrška u povremenim (neuspešnim) pokušajima odvikavanja i objekat ponižavajućih seksualnih odnosa. Izraz ‘seks’ se ovde koristi uslovno, budući da je najčešće u pitanju patološka opsednutost protagoniste vlastitim genitalijama, gde se druga osoba retko doživljava kao prisutna, a kamoli ravnopravna u odnosu. Junak opisuje čitav niz krivičnih dela – od toga da je prema ženi ‘grublji nego što joj se dopadalo’, preko kupovine žena u prostituciji, do proganjanja bivše devojke – sve vreme sopstveno nasilništvo tretirajući pornografski. Sve navedeno, čak i kada je problematizovano na nivou radnje (policijskom intervencijom) ostaje neproblematizovano u vrednosnom kontekstu dela: niko, dakle ni likovi unutar dela niti delo samo, ne suočavaju junaka sa samim sobom niti na bilo koji način od njega zahtevaju odgovornost.

Na kraju romana, protagonista se nalazi na istom mestu gde smo ga zatekli i na početku, ne u smislu koordinata koliko ličnog razvoja. Radnja je, dakle, predvidiva: brzo se uviđa šablon u kom su repetitivne skoro istovetne scene opijanja, povraćanja, seksa, nasilja. Ni vulgarnost u jeziku ni nasilje u radnji nisu problem sami po sebi. Međutim, govor je ovde vulgaran isključivo vulgarnosti radi, otud je toliko i nezgrapan. Isti princip važi i u radnji: svi elementi su u službi samo prenaglašenosti i senzacionalizma. Dok se roman načelno predstavlja kao da autoironično i ispovednim tonom prikazuje ‘unutrašnje sagorevanje’ i autodestrukciju, zapravo je apologija agresivnog maskuliniteta i svedočanstvo nasilju nad ženama. Kada bi se ispraznio od mizoginih i nasilnih motiva i scena, Roman o pijanstvima bio bi prosto pedesetak stranica na kojima se doslovce ponavlja ista scena u kojoj usamljeni čovek sam pije za šankom lokalne kafane.

Zaključno, potreba za pisanjem o ovom romanu ne leži u njegovoj književnoj vrednosti, koja svakako izostaje, već u njegovom potencijalu kao vežbe čitanja: jesmo li, kao čitaoci i čitateljke, sposobni da prepoznamo manipulaciju koju nam autor servira? Umemo li da primetimo kada nam se, uz uvodnu napomenu kojom se skoro odriče od odgovornosti, nasilje nekritički prikazuje kao normalno i prihvatljivo? Autor ovim delom testira granice čitalačke naivnosti, budući da je ispovedni ton i iskrenost koju tvrdi da propagira, ovde samo paravan za izbegavanje da stvari nazovu svojim imenom: ‘grubost’ silovanjem, ‘briga’ proganjanjem, a ‘pijanstva’ alkoholizmom.