Tako je Jegermajster sastavljen od dve prosečne priče koje do pred sam kraj ostaju linearne i bez obrta. Određena snaga romana i autorovo zanatsko umeće se primećuju na završnici, kada se javlja prvi i jedini veći obrt koji ovom prilikom nećemo otkriti, kako čitaocima i čitateljkama ne bismo oduzeli određeno uzbuđenje koje sa njim dolazi. Ipak, to ne znači da nećemo komentarisati ideju koja ide uz kraj romana – dolazi do brisanja granice između sna i jave čime junak, ali i čitateljke i čitaoci, ne uspeva da razdvoji istinu od priviđenja, te ostaju zarobljeni u svetu za koji ne zna da li je stvaran ili iluzoran.

Darko Tuševljaković, Jegermajster (Arhipelag, 2019)

„Onoj koja je otišla iz Omelasa“ – glasi posveta na početku romana Jegermajster Darka Tuševljakovića. Rečenica bez sumnje služi kao omaž Ursuli K. Legvin i njenoj kratkoj priči Oni koji odlaze iz Omelasa. Međutim, s obzirom na to da je „ona“ već otišla iz naznačenog fiktivnog i utopijskog mesta, na samom početku se naslućuje žanr romana. Ne, nije u pitanju distopija, već – horor.

Fantastični i horor elementi isprva su u priči prisutni u okviru jednog narativnog toka koji se tiče sna glavnog neimenovanog junaka. On se u toku spavanja susreće sa humanoidnim čudovištem, jegermajsterom, koji je obučen u oficirsko vojno odelo, a umesto glave ima nešto nalik jelenskom rogu od koga potiču njegove magijske moći. Njih dvojica će gotovo do kraja romana bežati od lovaca koji ih u šumi progone. Jegermajster će, kako se na kraju ispostavlja, imati svoju (monstruoznu) motivaciju za ove šumske egzibicije s jednim ljudskim bićem pokraj sebe.

Druga podjednako značajna paralelna linija priče dešava se na javi i tiče se istog ljudskog junaka i njegove partnerke Darije, koji odlaze na odmor na zabačeno ostrvo s idiličnom prirodom. Ovoga puta reč je o realističkom sledu događaja sačinjenom od njihovih pukih turističkih obilazaka ostrvskih predela i građevina, ali i sitnijih nesuglasica i sukoba koji pokazuju disfunkcionalnost njihove veze.

Na širem, idejnom planu gledano fantastična linija priče može se čitati kao preispitivanje čovekove otuđenosti od prirode i ljudske (ne)snalažljivosti u dodiru s njom. Prema tome, glavni junak započinje svoju oniričnu odiseju u mračnom kancelarijskom prostoru, gde su jedini izvori osvetljenja kompjuterski monitori. Odatle ga jegermajster odvodi u šumu, gde ga suočava sa drugačijim ljudima, lovcima koji uništavaju prirodu tako što surovo i van svake kontrole ubijaju jelene, s kojima je naslovno Tuševljakovićevo čudovište očigledno u srodnosti.

Dovedena u vezu sa ovim segmentom romana, ljubavna priča između junaka i Darije (pored jasnog intimističkog karaktera) može predstavljati proširenje razmatranja problema otuđenosti savremenog čoveka. Osim svojih ličnih nesuglasica, dvoje likova se nalaze na ostrvu sa grupom turista sa kojima jedva komuniciraju, jer ne znaju njihov jezik (a zovu ih Bugarima iako nisu zaista sigurni da li su te nacionalnosti). I samo ostrvo kao da se nalazi u magijskom međuprostoru – pisac nam ne daje ni njegovo ime, ni nalazište, a celo je prepuno polurazrušenih građevina u kojima su davno živele već uveliko nestale zajednice ljudi.

Ako je već jasno da je alijenacija jedna od centralnih tema romana, jasno je i da obrada ove teme u bilo kom savremenom umetničkom delu mora biti izvanredna kako bi ono kvalitativno odskočilo od čitavog okeana dela koja se ovom temom intenzivno bave od polovine 20. veka pa naovamo. Za Jegermajster se ne može reći da je uspeo u tome, pre svega zato što boluje od pojedinih pripovedačkih mana.

Ljubavni zaplet glavnog junaka i Darije mahom je sveden na opisivanje svakodnevnih događaja koji bi, recimo, bili pandan nečijem na momente interesantnom, a na momente dosadnom letovanju. Opisi atrakcija na ostrvu umeju biti privlačni, poput bivšeg leprozarijuma koji se nalazi u predelu večnih duga, uslovljeno konstantnim zapljuskivanjem talasa i njihovih kapljica. Međutim, odnos likova pri samom početku biva jasan – veza puna ljubomore i šumova u komunikaciji – a kasnije njihov odnos stagnira kao i cela priča koja nam istim sredstvima (svakodnevnim nesuglasicama) objašnjava otpočetka jasan odnos koji ostaje bez svog razvitka.

Tako je Jegermajster sastavljen od dve prosečne priče koje do pred sam kraj ostaju linearne i bez obrta. Određena snaga romana i autorovo zanatsko umeće se primećuju na završnici, kada se javlja prvi i jedini veći obrt koji ovom prilikom nećemo otkriti, kako čitaocima i čitateljkama ne bismo oduzeli određeno uzbuđenje koje sa njim dolazi. Ipak, to ne znači da nećemo komentarisati ideju koja ide uz kraj romana – dolazi do brisanja granice između sna i jave čime junak, ali i čitateljke i čitaoci, ne uspeva da razdvoji istinu od priviđenja, te ostaju zarobljeni u svetu za koji ne zna da li je stvaran ili iluzoran.

„Relativizacija je“ , kaže pisac u intervjuu za nedeljnik Vreme, „namerna jer razvodnjavanje istine jeste (…) jedna od najupečatljivijih tekovina novog milenijuma.“ Naravno da ne treba poistovećivati autorske namere sa značenjem književnog teksta, ali se u ovom slučaju zaista može reći da završetak romana predstavlja metaforu savremenog sveta u kom se navodno ne vidi jasna granica između stvarne i alternativnih realnosti. Samo što, za razliku od pisca koji u istom intervjuu nudi kritički odnos prema takvom svetu, roman to ne čini. Propagirajući tezu post-istine, roman se nalazi u dugom nizu ostvarenja sa kvazipostmodernističkom idejom da je sve relativno. Pa, u tom duhu, da završimo i mi s mišlju da se Jegermajster možda nikad nije ni desio.