Ljubica Arsić, Četiri kiše (Laguna, 2019)

Ljubica Arsić je nagrađivana beogradska autorka koja se pretežno bavi pisanjem proze, odnosno romana i kratkih priča. Kada se govori o njenim romanima, najpoznatiji su: Čuvari kazačke ivice, Ikona i Rajska vrata. Što se tiče kratkih priča, objavila ih je u zbirkama poput: Prst u meso, Cipele buvine boje, Tigrastija od tigra, Maco, da l’ me voliš itd. Osim toga što piše prozu, Ljubica Arsić je sastavila i nekoliko antologija.

Četiri kiše je autorkin najnoviji roman i on se može označiti i kao intimistički roman u kojem su sadržane četiri različite ispovesti: Miličine, Paškove, Lenkine i Senkine (samo posredno). Ono što je interesantno jeste da su glavni likovi, ujedno i pripovedači i pripovedačice ovog romana, deca. Zbog dečije perspektive i pripovedanja, naratori/ke se s punim pravom mogu tumačiti kao nepouzdani pripovedači/ce, ali, takođe, i naivno otvoreni, neizveštačeni u svojim svakodnevicama. 

Kada je struktura romana u pitanju, ona je jednostavna i sistematična. Zbog uprošćene strukture i tematske podele (po kratkim poglavljima sa konkretnim naslovima) roman je prohodan i brzo se savladava. Autorka je, kada se o strukturi reč, ostala u okvirima određenih konvencija i nije se poigravala sa formom kao takvom, za razliku od, na primer, romana Čuvari kazačke ivice. Roman je tako podeljen na poglavlja, od kojih svako ima drugačiji naslov osim isečaka iz Lenkinog dnevnika koji su označeni naslovom „Sveska“ (ukupno ih je devet). Naslovi poglavlja verodostojno i konkretno predstavljaju ključnu reč datog poglavlja: „Prašak za bubašvabe, „Noćno kupanje“, „Golubarnik“, „Lakiranje noktiju“ itd. Naslovi poglavlja su transparentni, gotovo kao da su ih pisala deca iz romana,  bez ikakvog uvida u dublju psihološku sferu svih epizoda u romanu.

Deca u romanu imaju različita životna iskustva koja se prenose bez ikakve zadrške jer sami naratori/ke nisu svesni neobičnosti tih događaja. Tako, Paško kad ostaje sam, otkriva da uživa u tome da oblači sestrine (Senkine) haljine, i nikako ne razume zbog čega ga majka grdi. U poglavlju „Muževi“, piše: „…i te kako bi pomagalo kad bi obučen u Senkinu odeću i sa njenim glasom seo stricu u krilo, očekujući maženje i istraživanje“ (57). Ovakvim stilskim i fabularnim postupkom implicira se to da Paško oseća želju za incestuoznom vezom sa svojim stricem, što je vrlo problematično jer upućuje na „izopačenost“ i na granici je sa konvencionalnim i klišeiziranim prikazivanjem transvestita i transosoba u dominantnoj pop kulturi.

Takođe, oseća se i pripoveda o odsustvu oca u poglavljima o Pašku i Senki, dok s druge strane postoji neobično i upitno prisustvo strica u priči, kao figure zaštitnika i lošeg roditelja koji prekomerno puši, pije, i na (čitaocima i čitateljkama) neotkrivene načine smiruje histeriju Paškove i Senkine majke. U nekoliko navrata, čitaoci i čitateljke su dovedeni u pretpostavku da je takozvani stric u stvari njihov pravi otac jer se uvek nalazi na mestima, fotografijama i u situacijama u kojima bi se otac i muž nalazio.

Za dubinsku strukutru romana karakterisitčno je višestruko uvezivanje likova. Očigledne su i paralele između Lenke i Milice. Iz Lenkinog dnevnika autorka pruža opise letovanja u Veneciji, dok je i Miličin deo romana pretežno posvećen njenom iskustvu s mora u nekom dalmatinskom, neimenovanom gradiću. Obe su sa roditeljima koji imaju neobičan odnos, obe se zaljubljuju u meštane gradova i obe su u periodu samorazotkrivanja i velike želje za istraživanjem.

Osim što postoje izvesne paralele između Lenke i Milice, Lenkin karakterni luk se ogleda i u nekim Paškovim i Senkinim postupcima. Postavlja se pitanje da li su deca bila pod uticajem te dragocene sveske koju su pronašli i inspirisani postupcima jedne nepoznate devojčice, poželeli da imitiraju njen život. Ono što je neobično u romanu jeste da je Lenkin dnevnik pisan u drugom licu, tako da je Lenka glavna akterka, ali ne i naratorka svoje ispovesti. Da li ovakvim postupkom autorka preispituje mogućnost da onaj koji je akter svog života isti (ne)može i da prepriča?

Koristeći se jednostavnim i prijemčivim jezikom, stilom koji je razumljiv svima, Ljubica Arsić piše roman koji se može dopasti širokom čitalačkom auditorijumu. Problem međutim nastaje kada se ta razumljivost pretoči u stereotipne forme prilikom građenja međuljudskih odnosa, pojedinačnih karaktera i njihovih postupaka. I upravo korišćenjem stereotipizacije, tekst podilazi onima koji ga čitaju, jer ih uljuljkava u ono što već znaju. Ovo je, većim delom, jedan od, pomalo predvidivih romana. Devojčice lakiraju nokte da bi se osećale bolje, transvestiti su „izopačeni“, samohrane majke su uneravnotežene i histerične, stričevi/očevi su propalice sa neumesnim šalama itd.

U delu je sažet i ispripovedan jedan period odrastanja kroz prizmu četiri različita dečija aktera, potpuno subjektivno i pristrasno, bez ikakve pripovedačke distance. Taj se postupak može čitati kao autorkin pokušaj da ovakvim pisanjem zapravo napravi poentu i prepusti se onoj ideji koja smatra da prave ispovesti nisu moguće ukoliko se prepričavani događaji tumače sa distance (npr: tumačenje detinjstva sa stanovišta odrasle osobe). Uvek postoji određeno učitavanje onoga što je došlo posle na ono što se pre toga dogodilo, i prave se uzročno-posledične veze koje na planu određenog događaja menjaju njegovu imanentnu istinu. A njena ambicija je da prikaže neposredovano dečije iskustvo. Zato se autorsko rešenje zadržava na pojedinačnim perspektivama i njihovim presecanjima. Međutim, iako je jezik romana otvoren i iskren, nedostaje mu dodatna razrada kako bi priča bila zaokružena, jer na momente deluje nedorečeno i, kako je ranije pomenuto, posebno je slab u onim mestima kada se oslanja na stereotipe.