„Bolji mi” Lamije Begagić: Odakle lepota života?

Lamija Begagić, „Bolji mi”

Bolji mi, Lamija Begagić (Fabrika knjiga, 2020.)

Za Bookvicu piše: Tamara Sokić

Za zbirku Bolji mi se može reći da u sebi sintetiše dve oprečne ideje: srednjovekovnu memento mori (pomišljaj na smrt) i renesansnu carpe diem (iskoristi dan). Svakome je dato da odabere svoje prioritete, a da bi to učinio najbolje i najpravilnije, ne sme smetnuti sa uma svoju prolaznost. To nije mračni memento mori iz srednjeg veka, već krilatica koja opominje, s ciljem da pomogne čoveku da se ostvari na način koji mu je najpogodniji, bilo da to podrazumeva didaktičke, ili pak hedonističke ciljeve.

Zbirku priča bosanskohercegovačke autorke Lamije Begagić pod naslovom Bolji mi izdala je Fabrika knjiga u Beogradu prethodne godine. Lamija Begagić piše poeziju i prozu, kao i članke za internet portale i magazine. Njeno stvaralaštvo je prožeto savremenim društvenim temama kao što su konzervativizam zajednice i uklapanje pojedinca u nju, kao i pitanjem jednakosti u društvima koja su sklona odbacivanju različitosti. Za sobom ima naslove Jednosmjerno, U zoni, Godišnjica mature i Furam feminizam.

U zbirci Bolji mi problematizovan je savremeni društveni trenutak, u kom ljudi ne mogu da budu slobodni. Nad zbirkom lebdi pitanje o odnosu prema životu –na koji način ga provodimo, koje prioritete i vrednosti u njemu afirmišemo, i najvažnije, šta je to što mu daje lepotu? Ratovi na teritorijama naših država krajem prethodnog veka, ekonomska kriza, sistem neraspoložen za razlike i promene, činioci su koji se prepliću u životima junaka ove zbirke i dovode ih u granične situacije. Pored toga što postavlja pitanja, zbirka nudi i raznovrsne putanje koje čitateljke i čitaoce upućuju na odgovore. Navedeni problemi su razmatrani u mnogobrojnim kontekstima i nude čitateljki ili čitaocu mogućnost da se stavi u najrazličitije situacije, i što je važnije, da se u njima pronađe. Isečci iz života žene koja radi u Nemačkoj, daleko od svoje kćerke, ili one koja sa mužem još razmišlja kako da odu sa Balkana, ili one u čiji život ulazi nepozvani gost Alchajmer, a zatim isečci koji prate žrtve seksualnog nasilja i veze i brakove u kojima ljudi tonu – zgušnjavaju atmosferu ove zbirke, iz čijeg se vazduha otuđenost može rukom zahvatiti.

Težišne tačke ove zbirke su prva i poslednja priča i daju joj dobar okvir. Uvodna priča, „Bolji mi“, suočava nas sa smrću. Zajedno sa centralnim pričama čiji se junaci bore, traže izgubljena sopstva i pitaju se kako da prihvate bolesti i smrti voljenih, ova priča pruža sliku običnog života obojenu prolaznošću. Susret sa smrću na samom početku zbirke vodi ka pitanju šta život čini vrednim i lepim i čemu se treba posvetiti. Sa tim pitanjima na umu, čitateljke i čitaoci uplovljavaju dalje u zbirku gde mu se nude raznovrsni odgovori.

I pored privilegovane pozicije, okvirne priče ne odudaraju od zbirke te se može reći da je ona koherentna i skladna celina. Junaci i junakinje zbirke su ljudi čije probleme društvo retko stavlja u centar pažnje: žene i homoseksualne osobe, ali i muškarci koji ne nalaze način da se nose sa svojim emotivnim stanjima, a za koje društvo skoro da nema sluha. Slična životna iskustva junaka koja podrazumevaju usamljenost, odbačenost, borbu za normalan život i traženje svog mesta u zajednici jesu ono što povezuje sve priče ove zbirke. Širok opseg ličnosti o kojima zbirka govori daje čitateljki ili čitaocu mogućnost da se poveže sa njima i u njihovim iskustvima pronađe sopstveno. Tako zbirka priča Bolji mi ima moć da prodre u intimu čitaoca, skrećući pažnju na to kako provodimo vreme koje nam je dato.

Pošteda života puhova u završnoj priči, „Gotovo“, pokazuje vrednost života svakog živog bića i može se tumačiti na više načina. Pridavanjem važnosti životu puhova, život čoveka se uzdiže na još višu poziciju. S druge strane, život u svojevrsnoj zajednici sa puhovima, za koji se junakinje priče opredeljuju, pokazuje mogućnost za pronalaženje kompromisa u svakoj situaciji u kojoj postoji svest o drugome. Samim tim se govori o besmislu ratova koji su se vodili među narodima zajedničke prošlosti, o čijim posledicama je reč u nekim od priča, poput one pod naslovom „Mladež“. U navedenoj priči je pozornica za antiratni poklič razgovor dve devojke u kome je kroz mnoge primere prikazana otuđenost i usamljenost s kojom su se ljudi nakon rata suočili. Možda najzanimljivije tumačenje završne priče je ono koje postavlja paralelu između puhova i junaka prethodnih priča – iako su očigledne teškoće sa kojima se ljudi sreću, nemoguće je ne primetiti da oni, kao i puhovi, žive ne razmišljajući o tome koliko im smrt može biti blizu.

Za zbirku Bolji mi se može reći da u sebi sintetiše dve oprečne ideje: srednjovekovnu memento mori (pomišljaj na smrt) i renesansnu carpe diem (iskoristi dan). Svakome je dato da odabere svoje prioritete, a da bi to učinio najbolje i najpravilnije, ne sme smetnuti sa uma svoju prolaznost. To nije mračni memento mori iz srednjeg veka, već krilatica koja opominje, s ciljem da pomogne čoveku da se ostvari na način koji mu je najpogodniji, bilo da to podrazumeva didaktičke, ili pak hedonističke ciljeve.

Knjigu odlikuje suptilan izraz. Iako su opisane veoma konkretne pojedinačne situacije, njihovi opisi su više sugestivni nego konkretni. Izraz ograničen na znanje junaka rezultira odsustvom dugih i preciznih opisa stanja; značenja se sugerišu kroz vizuru junaka. Neće se imenovati seksualno zlostavljanje, neće se reći da je u pitanju Alchajmerova bolest, niti precizirati o kom psihičkom problemu je reč – junak ili junakinja to već zna, a nama se daje dovoljno informacija da sami zaključimo. Sugestivni opisi zahtevaju strpljive i posvećene čitaoce i čitateljke, koji će od predstavljenih fragmenata konstruisati celinu i značenje teksta.

Zbirka Bolji mi kroz pojedinačne sudbine i situacije iz svakodnevnice osvetljava na različite načine složen odnos između pojedinca i društva, koji treba da bude simbiotski, a ne parazitski. Ujedno, zbirka osvetljava i načine na koje opšti društveni problemi poput ekonomske krize, diskriminacije LGBTQ+ populacije i tabuisanja mentalnih poremećaja doprinose osećaju gubitka kontrole, nesnađenosti i izolovanosti likova/ljudi. U pojedinačne sudbine junaka i junakinja su reflektovani ključni problemi savremenog sveta s ciljem da skrenu pažnju na neraskidiv odnos između privatnog i društvenog života i upozore na opasne posledice koje se mogu pojaviti ukoliko je taj odnos neskladan.

Tekst je nastao u okviru književnokritičarske radionice Feminist Megaphone: Creating the Literary Revolution namenjene mladima i koju finansira organizacija FRIDA: Young Feminist Fund.