Postjugoslovenska žal za mlados’

barinfo.me

Generacija pisaca kojoj pisac pripada utemeljila je postjugoslovensku žal za mlados’ kao primarni oblik obraćanja publici. Sama po sebi, ta jugonostalgija nije loša, ali kako se već godinama koristi na isti način, postala je šablon i autori koji se odluče da je aktuelizuju u svojim delima, nikako ne pronalaze način da je osveže.
Zoran Ferić Na osami blizu mora (Booka 2017)

Zoran Ferić je jedan od malobrojnih pisaca koji svakim svojim novim naslovom uspevaju da poberu simpatije čitalaca, ostajući pritom verni sopstvenoj poetici. Njegovo poslednje delo Na osami blizu mora predstavilo tipične ferićevske teme a opet uspelo da ostane sveže i ostavi gorak ukus nakon čitanja.

Kako sam autor kaže, Na osami blizu mora je skup tekstova nastalih usputno, dok se bavio drugim delima. O tome svedoče i forma i stilska neujednačenost koja je prisutna, ali posve zanemarljiva. Jer slojevitost i dubina tema kojima se Ferić bavi nadjačavaju sve moguće nedostatke na polju stila. No, zadržimo se kratko na samoj formi. Ovi tekstovi, kako ih Ferić naziva, drugi su naziv za devet samostalnih priča, koje se bave određenim periodima u životima šestoro junaka. Svaka od njih je ispričana uz pomoć sveznajućeg pripovedača i svaka priča je višestruka, dakle u sebi sadrži dva ili više motiva koncentrisanih oko određenog junaka i odnosa koje taj junak pokušava da ostvari i, još bitnije, održi. Iako je u prvom planu jedan junak ili jedan odnos, ostali su uvek tu, u pozadini. Osim njih, sveprisutan je i Jadran, njegova obala i otok Rab, kao početak (i kraj) svake priče.

Mnoštvo veza unutar svake od priča otvara mogućost da o delu govorimo i kao o romanu labave strukture. Ipak, značajnije od toga jeste činjenica da je, odlučivši se za ovaku konstrukciju, Ferić uspešno izgradio jedan oblik fragmentarne hronike, u koju je smestio odrastanje jedne generacije.

Odrastanje određene generacije samo je jedan tematski sloj kojim se Ferić bavio. Da je reč o tematski slojevitom delu, govori već sam naslov, inače stih iz pesme Moj galebe, Olivera Dragojevića. Očekivanja koja nosi, ne samo ovo već svako delo čija je radnja smeštena na more, a koja su vezana za priče o bezbrižnim danima uz more i Sunce i vino, bivaju srušena već u prvoj priči, koja svoj naziv deli sa čitavim romanom.

booka.in

Ta nas priča upoznaje sa junacima i njihovom glavnom letnjom razonodom – galebarenjem. Galebarenje je prikazano na dva načina: bukvalno i metaforički. U bukvalnom smislu, ono je jedan oblik lova na trofeje, traženje i nuđenje seksualnih usluga strankinjama. Metaforički, galebarenje Ferićevih junaka je jedan od načina prikaza etapa u odrastanju. U tom smislu njihova aktivnost pokreće sve bitne teme ovog dela. Kao njegov cilj postavlja se pronalaženje onoga što se među mladićima naziva duša ljeta. Taj romantični izraz za najveće letnje uzbuđenje predstavlja simbol sreće, ali je i jedna velika lekcija za sve junake jer se ispostavlja da je, iako prisutna, sreća ipak neuhvatljiva.

Zanimljivo je posmatrati Ferićeve junake u prelazu iz jednog životnog doba u drugo. Zatočeni u tom limbu kako sopstvenih, tako i prećutnih očekivanja društva i zajednice u okviru koje delaju, svi do jednog bivaju rastrzani između iskrenih emocija i požude. I svi do jednog, pre ili kasnije, saznaju da eros i tanatos uvek idu u paru. Tako veze koje ostvaruju, bilo da su veze sa strankinjama, bilo da su međusobne, imaju za posledicu gubljenje nevinosti, ali je bitno napomenuti da je nevinost u Ferićevim delima uvek višeznačna. Gubljenje nevinosti nije samo čin polnog sazrevanja, već je i čin prelaza iz jednog nevinog doba u surov svet odraslih. Ferićeve priče možda počinju standardnim prikazima leta i mladosti, ali kako se radnja razvija i junaci odrastaju, primat dobijaju smrt, tuga i osećanje neuspeha i promašenosti.

Ta smena slika i osećanja, odlično je povezana sa vremenskim okvirom u koji su smeštene priče. Već smo spomenuli da se u jednoj priči javlja veći broj motiva što je Feriću omogućilo da menja vremenski okvir u skladu sa razvojem svakog od njih. Ipak, ako delo posmatramo kao roman, onda možemo govoriti o vremenskom periodu od trinaest godina, konkretno od 1976 do 1989 godine. Taj vremenski kontekst kao junaka izdvaja sam otok, jer pratimo i njegov razvoj u trenutku kada je SFRJ na svom vrhuncu, verovatno u svim segmentima pa i u turističkom. A kako to obično sledi, vrhunac uvek prati pad, u ovom slučaju oličen u raspadu zajedničke države, ratu, posledicama i načinima na koje su se one manifestovale među otočanima. Sa druge strane, taj obrazac prikaza vrhunca a zatim i naglog pada prikazan je i u svakoj od priča. Polet kojim priče počinju a koji je najčešće obeležen potrebom za seksualnim izrazom, uvek se završava nekim oblikom destrukcije, bez obzira da li je reč o ličnom ili poslovnom planu.

Iako poprilično uspelo, ovo Ferićevo delo ima i svoje nedostatke koje, za razliku od onih stilskih, nisu zanemarljivi. Prva stvar na kojoj ćemo se zadržati jeste ponavljanje tema i motiva a to je problem koji nije samo Ferićev, već se odnosi na čitavu generaciju pisaca. Istorijski i društveni kontekst u kome žive i stvaraju umetnici u celom regionu doveli su do toga da se određeni korpus tema prikaziuje iznova i iznova. Recikliranje tema i motiva nije nužno loša stvar ako se publici priušti nešto novo na polju forme i/ili stila. A fragmentarna hronika odrastanja ne samo da nije donela ništa novo, već je u prvi plan izbacila činjenicu da su ove priče nastale neplanirano te da je njihovo umrežavanje u hroniku odrastanja zapravo igranje na sigurno, koje bi Feriću omogućilo da ne izneveri svoju vernu publiku a da opet plasira nov proizvod jer je u vremenu hiperprodukcije bitno uvek biti vidljiv na (književnoj) sceni.

Problematičan je i pristup temama koje se u ovom delu obrađuju. Generacija pisaca kojoj pisac pripada utemeljila je postjugoslovensku žal za mlados’ kao primarni oblik obraćanja publici. Sama po sebi, ta jugonostalgija nije loša, ali kako se već godinama koristi na isti način, postala je šablon i autori koji se odluče da je aktuelizuju u svojim delima, nikako ne pronalaze način da je osveže. Konkretno u ovom delu, Ferić jugonostalgičnu nit uspostavlja pažljivo od samog starta i naslova, provlači je kroz svaku priču u vidu detalja da bi je u poslednjoj jasno prikazao kroz scenu čekanja pravog mrtvaca u kojoj junaci skraćuju vreme sećajući se perioda koji su proveli kao galebovi gde ju je na neki način zaokružio pitanjem da li je i sećanje neka vrsta smrti.

Najveći Ferićev uspeh kada je delo Na osami blizu mora u pitanju jeste činjenica da je na sebi svojstven način, gotovo nenametljivo, uspeo da kroz hroniku o odrastanju progovori o velikim temama, poput ljubavi i smrti, rata i politike. To je ono što bi ovaj Ferićev roman moglo da približi i onima koji u njemu vide književnog ekscentrika, ali ostaje pitanje da li je to dovoljno da zadrži one koji znaju da Ferić može mnogo više i mnogo bolje?